Dijabetes nije bauk

Prema podacima Instituta za javno zdravlje, oko 670.000 odraslog stanovništva Srbije, odnosno 12,4 odsto radno sposobnih ljudi, ima dijabetes. Još više zabrinjava činjenica da svaka druga osoba i ne zna da boluje od dijabetesa. A kada se jave simptomi, mnogi negiraju novonastalo stanje, iako lekari ističu da je rana dijagnostika najvažnija za lečenje ove bolesti.

„Važno je prepoznati bolest na vreme, dok je dete još uvek dobrog opšteg zdravlja. Prhivatanje činjenice da je dete dobilo dijabetes i da niko nije kriv za novonastalo stanje je takođe od izuzetnog značaja“, ističe dr Tatjana Milenković, endokrinolog iz Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“.

Ona kaže da se mnogi roditelji, kada se dete razboli, osećaju usamljeno i pod velikim su psihološkim teretom, jer ne shvataju da uz sebe sada imaju ceo tim.

„Lečenje dijabetesa je timski rad - roditelja, lekara, medicinskih sestara i tehničara, nutricioniste, psihologa i socijalnog radnika, jer dijabetes menja život cele porodice. Ali te promene se prilagođavaju detetu, jer sa dijabetesom mora da se živi zdravije, ali bez velikih ograničenja i u ishrani i u fizičkim aktivnostima“, smatra dr Milenković.

Svaki 12. građanin u Srbiji boluje od dijabetesa, a svaki peti oboleli je dete. Za decu i roditelje veliki izazov predstavlja svakodnevno „bockanje“ zbog davanja insulina i česte provere nivoa šećera u krvi. Pošto se većina dece plaši igala, moderna medicina je i taj problem na neki način prevazišla.

„Osobe koje su na intenzivnoj terapiji insulinom danas imaju na raspolaganju više opcija, od insulinskih penova, preko pumpe, pa do injekcionog porta. Međutim, za decu su ipak najpogodiniji pumpa i port, jer kod njih, osim straha od igle, postoji i faktor nežne dečije kože na kojoj, ako se pravilo ne daju injekcije, lakše nastaju modrice i čvorići“, kaže dr Milenković.

Dijabetes je bolest koja dolazi iznenada i ostaje zauvek. Za osobe koje boluju od dijabetesa najvažnije je da što pre počru sa terapijom i novin načinom života jer je najbitnije da čovek ovlada dijabetesom, a ne bolest čovekom. Za lekare je, pak, cilj da svakodnevna kontrola šećera i terapija budu bezbolni i beskrvni. S novim tehnološkim dostignućima čini se da smo korak bliži tom cilju, pa nam ostaje samo da podstaknemo svest o tome da dijabetes nije bauk i da se uprkos njemu može kvalitetno živeti.