Mogu li se oprati pesticidi sa voća i povrća

Celodnevno potapanje u sodi bikarboni, čišćenje rastvorima sirćeta ili limunovim sokom sezonskog povrća i voća, što se sve češće laički savetuje potrošačima radi uklanjanja ostataka pesticida, potpuno je besmisleno, kaže za „Politiku” docent Milan Stević sa katedre za pesticide Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Ovi rekla-kazala recepti, dodaje, nemaju nikakvu osnovu, jer ako ostataka ima oni se temeljnim pranjem hladnom vodom mogu odstraniti sa namirnica, možda ne u potpunosti, ali svakako do granica bezbednih za upotrebu.

Kako objašnjava Stević, postoje ugrubo dve vrste pesticida. Jedne biljka apsorbuje, i nakon tretiranja cirkulišu njenim sokovima. Drugi (kontaktni) ostaju isključivo na njenoj površini. Prvi imaju prednost u toku kišnog perioda jer su otporni na spiranja. Oni su bezopasni jer će se do berbe potpuno neutralisati (čak i ranije) pošto se različitim procesima razgrađuju do nule. Ali za poslednja tretiranja voća i povrća, koja mogu da imaju uticaj na ostatke pesticida u hrani, koriste se kontaktni pesticidi i oni imaju kratku karencu (vreme od poslednjeg prskanja do branja).

– To znači da se oni u kratkom periodu razgrade. Karenca je različita za različite vrste povrća. Ako se koriste pesticidi registrovani za poslednja prskanja u vegetaciji i ako se poštuje karenca, opasnosti od trovanja apsolutno nema, jer se ti ostaci pesticida razgrade – kaže docent Milan Stević.

On naglašava da je pranje voća i povrća u svakom slučaju potrebno, prevashodno zbog bakterija, klica i drugih prirodnih kontaminenata.

Takođe je pesticide moguće oprati i vodom, temeljnim pranjem, ali samo ako je reč o kontaktnim vrstama, i to u slučaju da je voće i povrće tretirano neposredno pred iznošenje na tezgu.

Da podsetimo, najnovije istraživanje Evropske agencije za bezbednost hrane koje je sprovedeno u 27 zemalja EU, a kontrolisano je oko 77.000 uzoraka i oko 500 različitih vrsta hrane, pokazalo je da je u 1,6 odsto ukupnog broja uzoraka pronađeno više od maksimalno dozvoljene koncentracije ostataka pesticida. U nekima je bilo više u nekima manje, pa su tako neslavno prvo mesto zauzele žitarice – ovas, a onda i zelena salata sa 3,4 odsto uzoraka koji su premašili granicu.

Na pitanje da li je istina da najviše ostataka pesticida ima u zelenoj salati, naš sagovornik kaže da je to tačno, jer je reč o vrsti povrća koje je neophodno više puta tretirati, pogotovo u staklenicima, a gotovo sva salata koja se prodaje kod nas stiže iz proizvodnje u zatvorenom prostoru.

– Tu su najbolji i najpogodniji uslovi za razvoj sive patogene plesni. To je gljiva koja za nekoliko dana može potpuno da uništi proizvodnju ako se ne štiti. Salata se prska i fungicidima, protiv plemenjače i štetočina, i to više puta – kaže Stević.

Drugi problem jeste i to što je, dodaje, salata biljka kratkog vegetacionog perioda, a to znači da od rasađivanja do branja prođe maksimalno 45 dana .

– I u tom kratkom periodu vi morate da je prskate mnogo puta. Zatim, što je još gore, jedemo upravo onaj deo biljke koji se prska, a to su listovi. Nije isto kada jedete mladi luk i salatu koji se toliko prskaju sredstvima sa jako kratkom karencom od nekoliko dana ili krompir kod koga se tretiraju listovi, a jede se plod koji je pod zemljom. Zato je sasvim u redu da na tržište dođe salata koja je prskana pre sedam dana – zaključuje on.

Ipak, kako savetuje, ukoliko se pristupi temeljnom pranju, list po list, hladnom vodom sigurno će se odstraniti najveći deo ostataka, ne svih, ali jedan deo može i da ostane. Zato postoji utvrđen parametar MDK (maksimalno dozvoljene količine) koji ne ugrožava zdravlje ljudi.

U mikrokoličinama pesticidi postoje svuda i ne treba ih se plašiti, iako se vrlo često sva krivica svaljuje na pesticide, a ne na mikotoksine i aflatoksine koji su mnogo opasniji.