Zašto ljudi pišu o bolesti?

„Da mi je neko jednog dana rekao da ću biti bloger, verovatno bih se nasmejala. Ja oprezno koristim i Fejsbuk, a kamoli da na videlo javnosti iznosim nešto što bi moglo da stoji u mom dnevniku.

Međutim, u aprilu prošle godine dijagnostikovan mi je ogromni tumor u nozi i amputacija je bila jedino moguće rešenje.

Nekoliko dana pre odlaska u bolnicu, pokušavala sam da objasnim prijatelju koliko me teše iskustva drugih ljudi, a on mi je predložio da napišem blog o tome.

Bila sam skeptična jer nisam znala ni šta je to. Prijatelj – poeta mi je pokazao svoj blog i dopale su mi se jednostavne linije, elegantna proza, divne fotografije. Kao da nema nikakvih dodirnih tačaka sa „bučnim“ Fejsbukom. Pomislila sam: ‘Moram pokušati’.

U danima do operacije pisala sam o svom prvom paru patika, o tome kako sam provela svoj poslednji vikend na dve noge. Nisam ni mislila da ću pisati iz bolnice, ali kada je moja operacija iznenada odložena, skinula sam pidžamu, otišla u internet kafe i blogovala. Nekoliko sati pošto sam se probudila iz anestezije, napisala sam u svesku tekst koji je moj muž kasnije preneo mom uredniku da ga okači na sajt.

Posle toga, pisanje dnevnog bloga postalo je važno za moj oporavak koliko i antibiotici i fizioterapija – održavalo mi kondiciju duha i dalo mi osećaj korisnosti, da imam mogućnost da kontrolišem sopstveni život.

Bez laptopa u bolnici bila sam prisiljena da smišljam nove načine postovanja. Unosi su bili pisani na mobilne telefone posetilaca, papiriće, a zatim nošeni kod moje ćerke koja ih je prekucavala.

Blog je postao način da prijatelji i porodica saznaju kako sam, a da ne moraju da zovu mog muža. Kolege su počele da ih čitaju i međusobno komentarišu.

Nastavila sam da blogujem po povratku iz bolnice- nekad samo nekoliko redova, a nekad čitave traktate o prirodi, veri i nadi. Ili mojim strahovima.

Ja sam samo jedna od mnogo hiljada ljudi koji bloguju o svojim bolestima ili povredama, a prema mišljenju dr Toma Fersidersa sa Saseks univerziteta to uopšte ne iznenađuje: ‘Pisanje je efikasan način prihvatanja izazovnih i stresnih događaja, ali je blogovanje više od samog pisanja. Ono daje osećaj kontrole i socijalne povezanosti, koji su od ogromne važnosti za stabilnu psihu’. Ne postoji poseban tip bolesti koji može biti motivacija ljudima da bloguju. Stil i sadržaj svakog bloga su jedinstveni, koliko i njihovi pisci.

Osamnaestogodišnja Rouzi Kilburn bloguje o svojoj borbi sa kancerom. Zapravo, počela je da piše kako bi privukla ljude na svoju dobrotvornu aukciju.

‘Pisala sam o svemu i svačemu, od toga šta sam radila tog dana, do stvari o kojima razmišljam zbog svoje bolesti. Nije morbidno kako zvuči... Moj blog prati mnogo stranaca, a to mi daje utisak da je neko uvek tu uz mene. Mnogo ljudi me je kontaktiralo i reklo mi da sam ih inspirisala, što je divno čuti, jer sam uvek želela da promenim stav ljudi koji obole od raka – živite, ne patite se’, kaže Rouzi.

Kao i Rouzi i ja sam bila dirnuta interesovanjem za moj blog. Povremeno pogledam statistiku bloga i pitam se koliko ljudi koji se uloguju su ljudi koje poznajem, a koliko njih su stranci. Ali nadam se, ma ko oni bili, da će čitajući osetiti bar polovinu zadovoljstva koje ja osetim dok pišem.”