Poput mnogih inženjera iz Silikonske doline, Martin Eberhard voli kola, a posebno brza. Ali ovaj „zaluđenik za mehanizam u automobilu“, kako je sam sebe opisao, ne bi mogao mirne savesti da kupi  sportska kola  koja crpe bezin sa Bliskog istoka ili iz neke druge problematične regije.

Zato su pre tri godine Eberhard i njegov prijatelj Mark Tarpening osnovali Tesla Motors internešnal. Njihov cilj je dizajniraju sportska kola koja bi mogla da dostignu istu brzinu kao Ferari i Porše, ali bi koristila električnu struju.

Sa oko 80 zaposlenih, Tesla kompanija je upravo skupila 40 miliona dolara od investitora visokog profila, a među njima su i osnivači Google-a, Leri Pejdž i Sergej Brin. Prodaja prvog modela planirana je za sledeću godinu.

„Nisam jedina osoba koja bi volela da kupi lep i zabavan automobil, a da pri tom to bude u skladu sa moralnim načelima“, kaže Eberhard, koji je svoju prethodnu kompaniju NuvoMedia za porizvodnju elektronskih knjiga  prodao za 187 miliona dolara 2000. godine. „Ništa od energije koja se koristi za električna kola ne potiče sa Bliskog istoka.“

Tesla Roadster

Silikonska dolina smatra da može da postigne ono što Detroitu nije pošlo za rukom – da stvori uspešan biznis prodajući električna kola. Dženeral motors korporacija i drugi porizvođači kola su 1990. godine potrošili milijarde dolara da stvore vozila koja bi se napajala baterijom, ali su podbacili, jer je baterija ovih kola morala da se puni na svakih sto milja da auto nastavio da radi.

Koristeći znanje izuzteno stručnih inženjera i vodeći se inovacijama, veliki broj preduzimača, inženjera i spoljnih kapitalista se ovde utrkuju da se njihova električna kola nađu na tržištu. Za razliku od proizvođača kola iz Detroita i Japana, njih interesuju sportska kola velikih mogućnosti koja su namenjena bogatim zaljubljenicima u brzu vožnju.

Najmanje tri kompanije iz Silikonske doline koje tek počinju, Tesla Motors iz San Karlosa, Rajtspid internešnal iz Vudsajda i proizvođač baterija Lajon Sels iz Menlo parka, su među kompanija koje širom zemlje proizvode električna kola ili rezervne delove delove.

Komjuter kars korporacija, čije je sedište u Spoukejnu u državi Vašington, počela je prošle godine sa prodajom svog modela Tango T600, izuzetno uskih električnih kola sa dva sedišta među čijim kupcima se nalazi glumac Džordž Kluni.

Ej Si Propalšn internešnl,  proizvođač električnih kola i sistema za punjenje sa sedištem u Sen Dimasu, snabdeva Teslu i Rajtspid  delovima.

Kako cene goriva rastu, tehnologija razvija i potrošači sve više traže vozila koja ne ugrožavaju životnu sredinu, ove kompanije vide veliki potencijal koji zanemaruju veliki proizvođači automobila.

Neki analitičari industrije preispituju da li će elktrična kola ikada postati dovoljno pristupačna i da li će im baterija trajati dovoljno dugo da mogu da se nose sa preovlađujućim tržištem automobila.

„Da bi se privukli kupci u velikom broju, cena mora da bude dovoljno niska da gubitak ne bude veći od prihoda“, kaže Entoni Pret, analitičar iz J.D. Paur i saradnika.

Uspeh Tojotinog Prajusa i drugih hibrida, koji za napajnje koriste kombinaciju benzina i struje, pokazao je da postoji tržište za ekološke automobile. Poznato je da milijarderi Pejdž i Brin, osnivači Google-a, voze Prajusa.

Eberhard iz Tesle smatra da je Prajus „užasno ružan“ i veruje da drugi bogati zaljubljenici u kola to isto misle.

U Teslinoj radionci u Sem Karlosu, oko 20 milja južno od San Franciska, Eberhard i Terpening su ponudili pogled na njihoh prvi model – kola sa dve sedišta koja se presijavaju i podsećaju na Lotus Elise- ali nisu dozvolili pristup fotografima. Planiraju da otkriju ovaj model na okupljanju potencijalnih kupaca sledećeg meseca u Santa Moniki.

„Pravimo kola za ljude koji vole da voze“, rekao je Eberhard. „Ovo nisu kaznena kola.“

Prećutavši detalje i cenu, Eberhard je rekao da će prvi Teslin model moći da vozi 200 milja sa samo jednim punjenjem, što ga čini pogodnim za redovna putovanja od posla do kuće i nedeljne vožnje, ali ne i dugačka putovanja. Sa litijum-jonskim baterijama, kola je moguće napuniti pomoću bilo koje utičnice za struju.

Kompanija, koja nosi ime velikog izumitelja Nikole Tesle, ima velike ambicije. Rukovodstvo u Tesli pričaj o izgradnji „nove vrste kompanije za kola“ i nadaju se da će na kraju nuditi više modela, počevši od visoke cene i snižavajući je daljim razvojem tehnologije.

Ali kompanija mora prvo da prođe rigorozne testova vlade vezane za bezbednost i životnu sredinu – zahtevan proces koji osnivači nisu predvideli.

„Biznis sa kolima ima više izazova nego što smo očekivali“, rekao je Terpening.

Ijan Rajt, koji je prošle godine napustio Teslu da pokrene Rajtspid, cilja na isto tržište od 3 milijarde dolara za sportska kola viskoih performansi. Elektro inženjer rođen na Novom Zelandu proveo je devet meseci opremajući trkačka kola Ariel Atom novom mašinerijom da bi mogla da se napajaju električnom baterijom. Ovo je prototip kola za koja se nada će na kraju prodavati.

On često vodi potencijlane investitore i novinare na vožnje u brdima blizu njegove kuće u Vudsajdu.

Wrightspeed X1

Vožnja u Rajtspidovom modelu X1 bez vrata, krova ili zaštite od vetra pruža isti osećaj kao i vožnja na roler kousteru, a često se na kraju putnici osećaju izmoreno od vetra i bolešljivo. Kola ubrzavaju od 0 do 60 milja na čas za tri sekunde što ih svrstava među vodeće svetske modele u tom pogledu. Rajtov X1 je prošle godine pobedio u trci najbrže Porše i Ferari modele.

„Ne bih opisao sebe kao radikalnog borca za zaštitu životne sredine“, rekao je Rajt. „Mislim da će moje mušterije kupiti kola zbog njihovih sposobnosti pri vožnji. Lepo je sudelovati u uštedi energije, ali mislim da to nije razlog  zbog koga će kupiti kola.“

Rajtspid još uvek prikuplja prvi deo novca i ostaje sam u pokretanju ovog projekta. Mnogi potencijalni investitori su ozbiljni „zaluđenici za kola“, ali su zabrinuti kada je reč o ulaganju u komapniju za porizvodnju automobila, jer ne zanju dovoljno o toj industriji“, rekao je Rajt.

Oni koji podržavaju električna kola, koja napajaju baterije iz električne utičnice, kažu da kada bi ih imao veći broj vozača, zemlja  bi brzo mogla da zavisi manje od strane nafte, a emisija gasova koji se smatraju odgovornim za „efekat staklene bašte“, čija je posledica globalno zagrevanje, bi bila umanjena.

Međutim, napori da se električna kola nađu na tržištu za sada stagniraju.

EV1

Najveći porizvođači kola su 1990. godine uveli nekoliko hiljada električnih kola u okviru državnog mandata Kalifornije kako bi razvili vozni park bez izduvnih gasova. Najpopularniji model je bio EV1, na čiju je izradu kompanija Dženeral Motors potrošila više od bilion dolara.

Iako su ova  kola stekla mali privrženih sledbenika, nisu uspela da privuku veliku pažnju na tržištu zbog svog ograničenog dometa.

Veliki porizvođači kola su lobirali protiv mandata dok nije oboren 2003. godine. Većina kompanija za proizvodnju automobila je tada opozvala proizvodnju svojih električnih vozila, a  potom ih uništila u znak protesta.

Neki entuzijasti kažu da im proizvođači kola nikada nisu dali šansu. Kraj tih vozila je tema novog dokumentarca, „Ko je ubio električna kola?“ koji beleži propast EV1 modela.

Napraviti električna kola je veliki  izazov za inženjere kome su tehničarima iz regiona sasvim dorasli, rekao je Ilon Mask, koosnivač kompanije Pay Pal, koji je investirao u Teslu gotovo polovinu od 60 miliona dolara.

„Detroit nije dovoljno snažan da se nosi sa tehnološkim izazovima“, rekao je Mask, koji takođe upravlja kompanijom Space Exploration Technologies, porizvođačem komercijalnih raketa. „Niko u svetu nije bolji u rešavanju elektro-inženjerskih problema od Silikonske doline. Ključne tehnologije su u Silikonskoj dolini, a ne u Detroitu.“