Godina na ivici gašenja kluba

Pompi je drugi put u tri godine otišao u blokadu, zbog duga velikog 61 milion funti (nešto preko 70 miliona evra).

U međuvremenu je većina zaposlenih u klubu ostala bez posla, a rasprodata je i kompletna seniorska ekipa. Svaka sličnost sa slučajevima u neposrednom okruženju je slučajna.

Proleće 2008. bilo je vreme Portsmutove slave. Predvođeni sa klupe Harijem Rednapom, a na terenu nizom kvalitetnih igrača, među kojima su Piter Krauč, Džermejn Defo, Sol Kembel, Niko Kranjčar, Glen Džonson i Dejvid Džejms, plavi sa južne engleske obale ostali su jedini premijerligaš u polufinalu FA kupa i rutinski izašli na kraj sa Vest Bromom i Kardifom, osvojivši prvi trofej u novom veku.

Najuspešnije doba Pompija razdvojio je na dve polovine Drugi svetski rat – oni su jedini dotadašnji FA kup osvojili u poslednjem finalu pred početak rata, a obe titule u godina neposredno posle njega – 1949. i 1950.

Posle ispadanja 1961. klubu su trebale pune 42 godine da se vrati u elitu, ali kada su se vratili, živeli su za sve pare. Tokom dva boravka na klupi Harija Rednapa Portsmut je uspeo da se po statusu i moći na tržištu primakne nekim tradicionalnim veličinama u engleskom fudbalu.

Finansijski problemi na Fraton Parku nisu ništa novo – klub je 1976. Umalo bankrotirao zbog duga od 25 hiljada funti, dvadeset godina kasnije kupljen je za funtu, da bi već 1998. pao u administraciju. Nešto posle toga neko vreme ga je držao Novosađanin Milan Mandarić, na terenu su ih predvodili Robert Prosinečki i Dejan Stefanović, između dva Rednapova boravka sa klupe ih je vodio i Velimir Zajec.

Sredinom prve decenije počela je serija transfera koji su u najmanju ruku neobični – ne samo što su dolazili reprezentativci Engleske kao Krauč, Defo, Džejms, Džonson, već i internacionalni talenti Asmir Begović, Lasana Dijara i Kevin Prins Boateng , Bendžani i Jakubu, Andres D’Alesandro. Sve je to omogućio Rus Aleksandar Gajdamak, koji je bio vlasnik kluba. Ispostaviće se da je on najviše učinio i na njegovom raspadu.

Rezultati su bili vidljivi, 2007. Im je Evropa izmakla za bod, a godinu dana kasnije veteran Nvonkvo Kanu im je doneo pomenuti kup. Počelo je da se priča o novom stadionu, koji bi primao znatno više gledalaca nego Fraton Park. Istorija je nastavila da se piše, izbacili su Gimaraiš, vodili 2:0 protiv Milana (završeno 2:2), ali je odlazak Harija Rednapa u Totenhem između te dve utakmice pokrenuo pad. Do kraja sezone klub se morao zadovoljiti 14. mestom u ligi, a istovremeno je krenula masovna rasprodaja.

Ekonomska kriza je onda zadala teži udarac, klub je ponuđen na prodaju zbog Gajdamakovih finansijskih problema, u borbu za novog predsednika ušlo je nekoliko arapskih biznismena, što pravih, što fantomskih, a kada je prodaja okončana u klub je stigao Avram Grant. Do oktobra 2009. Portsmut je već prestao da redovno plaća igrače, u novembru mu je Premijer liga stavila embargo na transfere, pa je skraćena postava morala herojski da se bori za opstanak. Uspeh u toj borbi nije bio realan, pogotovo kada su pali u administraciju tokom proleća 2010. i dobili kaznu od devet bodova. Administracija je bila neophodna, jer je klub dugovao zastrašujućih 135 miliona funti (preko 155 miliona evra).

U jednoj od epskih epizoda, kakve su valjda moguće samo u Engleskoj, Portsmut je uspeo da uprkos svim teškoćama stigne do finala FA kupa, pobedivši mnogo jači Totenhem u polufinalu, istog vikenda kada im je potvrđen put u niži rang. U finalu su poraženi od Čelsija golom Drogbe, a zbog dugova uskraćena im je licenca za Ligu Evrope.

Portsmut je preživeo prvu godinu u Čempionšipu posle mnogo uspona i padova, ali su im raniji ugovori predstavljali velike probleme, jer su mnogi igrači na osnovu broja odigranih utakmica prelazili automatski na veće plate. Jedan od njih, Džon Utaka, koštao je klub 23 miliona funti za manje od tri sezone, tokom kojih je kao napadač dao samo 7 golova.

U drugoj sezoni spasa nije bilo, a prošlog februara je postalo jasno da je administracija neizbežna. Klub je dugovao 61 milion funti, a najveći poverilac bio je bivši gazda Aleksandar Gajdamak (što bi trebalo da bude ozbiljno upozorenje Čelsiju i Portsmutu, ukoliko njihovi vlasnici ne oproste dugove, njima bi posle prodaje mogao da usledi brzi bankrot). Ulazak u administraciju okončao je niz od sedam uprava u 27 meseci.

Antonov, vlasnik u jesen 2011.

Od februara stvari su se dešavale kao na traci, do te mere da su ljudi zaposleni u klubu i njegovoj okolini zbunjeni kada shvate da je prošlo godinu dana. Administratori su momentalno otpustili trideset ljudi, uključujući i izvršnog direktora kluba, a ostali su plate smanjene. Tokom leta broj otpuštenih se popeo na 50, a u julu počela je masovna rasprodaja, u kojoj su za 7 nedelja prodati bukvalno svi igrači pod profesionalnim ugovorom.

Budžet za plate kluba u januaru je iznosio 14 miliona funti godišnje, za godinu dana je smanjen na samo milion i po, što je čak ispod nivoa standardnog trećeligaša. Ako znamo da je samo plata Tala Ben Haima, najbližeg Grantovog saradnika na terenu, iznosila u januaru 36 hiljada funti nedeljno (preko 1,8 miliona godišnje) jasno vam je kakav je uspeh postignut.

Ekipa je na začelju Lige jedan (treći rang), sa malim izgledima da opstane, a još manjim ako do kraja sezone izađu iz administracije, jer ih istog trenutka po izlasku opet čeka gubitak deset bodova. Ukupno će to značiti da su za tri godine ostali bez 29 bodova. Od cele sadašnje postave (19 fudbalera) igrač sa najdužim stažom u klubu je 19-godišnjak, a na četrdesetak mečeve ove sezone plavi dres nosilo je više od 50 igrača!

Dobra strana priče je što će Portsmut, ako preživi, izaći jači nego ikad. Biće kompletno u vlasništvu svojih navijača, koji su još pre više od godinu dana napravili fond u koji se učlanjujete ulaganjem hiljadu funti.

Pre 11 meseci šanse za preživljavanje procenjene su na 50-50, sada su izgledi mnogo bolji. Uprkos mukama, Portsmut je drugi na tabeli Lige jedan po prosečnoj poseti (12.092 gledaoca po meču), a i pored serije od devet poraza i 19 mečeva bez pobede, u daleki Hartlpul sa klubom je krenulo 280 najvernijih. Meč se igrao jednog zimskog utorka uveče, a put tamo i nazad traje preko deset sati.

Ukoliko se do kraja meseca saga završi na najbolji način, Portsmut će pred sobom imati nemoguć posao u borbi za opstanak – već za crtom zaostaju devet bodova, sa dodatnim minusom to raste na 19, a kola za spas je samo 13. Međutim, PST (Portsmouth Supporters Trust – udruženje navijača koje pokušava da preuzme kontrolu nad klubom) sakupilo je već 2 i po miliona funti, dovoljnih za više od jedne sezone po sadašnjem troškovniku, a po svemu sudeći na poklon bi dobila i zemljište oko stadiona, na čijem razvoju se bazira mogućnost brzog povratka tima u stabilnost.

Pred klubom su dve opcije: gašenje, čime bi postali prvi tim kome se to desilo u Fudbalskoj ligi Engleske u 21. veku, ili ponovni početak iz četvrtog ranga, u kojem ponosni klub sa juga Engleske nije igrao od 1980, ali sa ponosom i situacijom koja je potpuno u rukama sopstvenih navijača.