Povreda Andree Lekić bila je neminovna – koje su okolnosti uticale na to?

Lekićeva je na samom startu meča protiv Holandije doživela jednu od najtežih povreda za profesionalne sportiste – rupturu Ahilove tetive.

To je Andrei druga teža povreda u poslednjih nekoliko godina, a zbog problema sa bubnom opnom nije mogla da igra na Svetskom prvenstvu u Japanu 2019.

Što se tiče povrede u Danskoj, eksperti u oblasti fizičke pripreme Tanja Šarenac i Maja Ivanović su u stručnoj analizi za B92.net ukazale na okolnosti koje su dovele do nje.

Na primer, Andrea je izašla na teren posle tri dana mirovanja u sobama, a imala je već istoriju problema sa tetivom.

Tanja i Maja, koje su inače treneri Olimpijskog komiteta Holandije i brojnih drugih vrhunskih sportista, imaju direktnu komunikaciju sa hirurgom u Danskoj koji je operisao Andreu i radiće sa njom na višemesečnoj rehabilitaciji.

Koliko će Andrei trebati vremena da se vrati na teren?

Foto: EPA-EFE/BO AMSTRUP

Ruptura Ahilove tetive, bilo da je parcijalna ili potpuna, jeste jedna od težih povreda u sportu. Prognoza u vezi sa dužinom i ishodom oporavka zavisi od više faktora.

Najpre, hiruški zahvat mora biti urađen pravovremeno i jako strpljivo i detaljno, što je u Andreinom slučaju i učinjeno, zahvaljujući trenutnoj reakciji dr Ufea Jorgensena u Danskoj.

Drugo, sveobuhvatan proces oporavka mora početi odmah uključivanjem svih sredstava, što je u Andreinom slučaju takođe evidentno.

I, konačno, najvažniji faktori – volja, motiv i profesionalizam sportiste, koji su kod Andree sveprisutni i na nivou koji se retko viđa.

Današnje tehnologije koje su vezane za sam hirurški zahvat, kao i za rani, srednji i završni deo rehabilitacije su mnogo napredovale. Andrea nije u gipsu do kuka i nije sprečena da već u ranoj fazi oporavka planirano vežba.

Dužina potpunog oporavka i povratak u pun rukometni trening je daleko kraća nego sto je to bio slučaj u nazad, recimo desetak godina.

Dužina oporavka se samo formalno oderđuje na broj nedelja/meseci, ali je njegova stvarna dužina, zapravo određena napredovanjem kroz funkcionalne faze – koje mogu biti nedelju, dve duže ili kraće.

Naravno, vreme potrebno za zarastanje tkiva se mora ispoštovati, i to se ne može ubrzati. U tom smislu, napredna faza oporavka počinje već nakon 12 nedelja posle operacije, dok se posle 5-6 meseci sportista može priključiti manje ili više restriktivnom sportskom treningu.

Znači, 6-7 meseci, uz optimalan tretman, i Andreu možemo očekivati u "punoj" igračkoj formi. Zato smo postavli realan i racionalan cilj: maksimalno se pripremiti za Olimpijske igre tokom leta.

Naravno, kvalifikacije u martu će odrediti da li će se naša reprezentacija kvalifikovati na OI. Mi smo po tom pitanju optimistični i zajedno sa Andreom stojimo na raspolaganju za bilo kakvu pomoć na tom putu.

Kako dolazi do akutne rupture Ahilove tetive?

Zdrava Ahilova tetiva je neverovatno "jako" tkivo i ne može tek tako da "pukne". Ahilova tetiva obicno "puca" bez najave, a "puca" jer je tendinozno tkivo, koje se pre svega sastoji od kolagenih vlakana, na neki način oštećeno.

Oštećenje nastaje iz velikog broja razloga i u nekim slučajevima je prisutno i bez bola. S druge strane, bolna tetiva ne mora da znači da će svakako da "pukne".

Razlozi za slabljenje tendinoznog tkiva su mnogobrojni. Kod vrhunskih sportista, pogotovu u sportskim igrama na veštačkim (često jako tvrdim) podlogama, sve tetive, a naročito Ahilova, izložene su svakodnevnim opterećenjima u svim ravnima kretanja.

Ta opterećenja prave mikro traume na tkivu, koje dalje stimulišu adaptaciju tkiva u toku odmora između trening jedinica. Jednostavno rečeno, tokom adaptacije tetiva postaje jača/rezistentnija i spremnija za sledeći, progresivno veći napor.

Da bi se tetiva adaptirala potrebno je izvesno vreme, koje je direktno uslovljeno vrstom, veličinom i količinom opterećenja.

Ogromana veličina i količina, konkretno, balističkih opterećenja – koje su sastavni deo sportova koji zahtevaju učestale dinamičke akcije visokog intenziteta (sprintevi, zaustavljanja, promene smera kretanja, skokovi, doskoci, itd) – zahtavaju nekoliko dana za potpunu adaptaciju tkiva.

Vrhunski sportisti to vreme nemaju, jer treniraju svakodnevno, čak i dva puta dnevno. Zato se u trenažnoj praksi primenjuju i druge vrste opterećenja, koje za svhu imaju da "stimulišu" brzu adaptaciju tkiva, a samim tim povećaju i njegovu rezistentnost.

S druge strane, proces treninga se strikno prati u smislu konzistentnog progresivnog opterećenja, bez iznendanih promena u veličini i količini opterećenja, bilo u smeru povećanja ili smanjenja.

Smatra se da su promene akutnog (dnevnog/nedeljnog) opterećenja u odnosu na "hronično" (višednevno/višenedeljno) opterećenje od oko 20-30% maksimalna "bezbedna" zona.

Izostanak vremena za ta "druga" opterećenja, najčešće u vezi sa radom u teretani, kao i nesprovođenje striktnog "monitoringa" trenažnog procesa, dovode do nagomilavanja mikrotrauma u tkivu tetiva, koje eskaliraju u upalne procese i hronična degenerativna stanja, koja su često, ali ne i uvek, praćena bolom.

Se acaba de lesionar Andrea Lekiæ aparentemente de gravedad y ya no me importa nada 💔

🎥EHFTV pic.twitter.com/VZLW8cfNyx

— Nagore Odriozola (@nagoreodri12) December 5, 2020

Koliko god to kontraintuitivno zvučalo, tetivama u takvim stanjima mirovanje i odmor ne pomažu!

Naprotiv – samo odmažu, čineći tetivno tkivo slabijim i "krhkim". Već relativno kratak period mirovanja uslovljava ogromne negativne promene na tetivnom tkivu.

Kada se višegodisnja hronična slika udruži sa specifičnim rizičnim okolnostima, kao i specifičnom mehanikom samog incidenta na sportskom igralištu, rizik od "pucanja" Ahilove tetive se umnogostručuje.

Udružimo li sa svim gore navedenim i način na koji vrhuski sportisti organizuju oporavak između treninga – od kvaliteta i količine sna, do ishrane – dobićemo jos potpuniji odgovor na pitanje kako do ovakve povrede dolazi.

Kolagena vlakna u zdravom tetivnom tkivu su organizovana/poređana na način koji omogućuje efikasnu funkciju opruga koje tetive imaju. Organizacija, raspored i kvalitet tih vlakana mnogo zavise od naše ishrane.

Uzmimo za primer višestruko naučno potrvđenu direktnu štetu koju na kolagena vlakna ima hrana bazirana na šećerima i višestruko pregrevanim biljnim mastima prisutnim u gotovo svim konditorskim proizvodima, grickalicama i restoranskoj hrani.

Adekvatan, i u procesu treninga pravovremen, unos hrane i suplementacije – koji sadrže neophodne makro i mikronutriente, npr. određene amino kiseline, vitamine, minerale, itd. – višestruko će pozitivno uticati na kvalitet tetivnog tkiva i sposobnost adaptacije na date trenažne stumuluse.

Opšte upalno stanje organizma – prouzrokovano prisustvom raznih vrsta psiho-socijalnog stresa, te stresa usled izloženosti toksinima iz hrane i okoline – takođe utiče na promenu kvaliteta tetivnih tkiva i na njihove sposobnosti reakcije i adaptacije na mahanička opterećenja.

Slika se dalje usložnjava uticajem faktora povezanim sa edokrinim sistemom, tj. statusom određenih hormona.

Zato je "pukla" Andreina tetiva?

Foto: EPA-EFE/BO AMSTRUP

Andreina tetiva je počela da joj stvara ozbiljneije probleme jos totkom Svetskog prvenstva 2013. u Beogradu. Ti su problemi, dakako, bili uslovljeni celokipnim procesom treninga u godinama ispred, kao i akutnim povredama oko skočnih zglobova.

Do maja 2016, Andrea je trpela bolove, ali je i dalje igrala i trenirala, da bi maja 2016. bila podvrgnuta hirurškoj intervenciji na petnoj kosti, koja je, zbog svoje prirode, ostavila oštećenja na donjem pripoju Ahilove tetive. Oporavak nakon te intervencije nije optimalno urađen, i hroničan problem je ostao.

Mi smo Andreu upoznali krajem 2016. i počeli polako da je "vodimo" u smislu njene fizičke pripreme, kao i da polako menjamo navike i način treninga.

Jako je teško bilo voditi jedan takav proces, jer je na važne faktore vezane za isti bilo gotovo nemoguće uticati. Ti faktori se odnose na organizaciju i monitoring celokupnog procesa treninga, koji je zavisio od stručnog štaba klubova u kojima je Andrea igrala i stručnog štaba same reprezentacije Srbije.

Četiri godine smo, zahvaljujući ogromnoj Andreinoj energiji i profesionalzmu, uspevali delikatan problem sa Ahilovom tetivom držati pod kontrolom. Redovno smo pravili MRI diagnostiku, pratili sve kliničke faktore i koliko je god bilo moguće uticali na celokupan trenažni proces.

Naravno, svi smo uvek bili svesni da naše akcije samo umanjuju rizike, ali ih na žalost, nikad ne svode na nulu. Tako je, u ostalom, i sa svim drugim sportskim povredma.

Pred samo prvenstvo u Danskoj urađen je MRI, koji su pogledala dva stručnjaka. Na osnovu nalaza MRI, rizik se nije uvećao.

Naprotiv, stanje tetive je nađeno bolje nego na kotroli marta 2020. Klinička slika se nije bitnije menjala u odnosu na predhodni period takođe. Ostale su samo "nekontrolisane okolnosti".

View this post on Instagram

A post shared by Andrea Lekic (@lekicandrea)

Ako prizovemo detalje predhodnog teksta, ovo su te "nekontrolisane okolnosti" koji su umnogostručili rizik za Andreinu povredu:

* Stres prouzrokovan načinom na koji je trening kamp u Srbiji, kao i sam turnir EP organizovan. Naša tkiva kaskadom hormonalnih signala reguju na svaku vrstu stresa gotovo jednako, bilo da nas juri lav ili nam preti socijalna izolacija, takoreći "zatvor".

* Potpuni izostanak treninga zbog kašnjenja na turnir u Danskoj i karantin od tri dana – znači, nagla promena u trenažnom opterecenju. Nekoliko puta manje akutno od hroničnog opterećenja, za razliku o"sigurne zone" od 20-30% razlike.

* Manje-više mirovanje u hotelskoj sobi od deseta kvadrata, bez mogućnosti čak i hodanja hodnikom između soba u hotelu. Uveliko ispod optimalnog, bez obzira na sve sto je Andrea uspela uraditi/trenirati u tom ograničenom prostoru.

* Jako nekvalitetna hrana koja je dostavljana po sobama u vreme karantina. Sva suplementacija, koju ja Andrea imala sa sobom, je i dalje samo suplementacija.

* Dozvola za igranje utakmice oko samo šest sati pre početka.

* Jako kasna večernja utakmica (20:30).

* Andreina vrhunska opšta pripremljenost, te ogroman motiv i želja da od prvog minuta na igralistu da maksimum – tj. umnoži rizik po samu sebe!

* I ne, nije bilo nikakve šanse reći Andrei: "Nemoj da igras, prerizično je!" Profesionalac i patriota kao Andrea to nikada ne bi prihvatila!

Šta rukometni svet mora da nauči iz Andreine povrede?

Foto: EPA-EFE/EDDY LEMAISTRE

Ako želimo maksimalan rezultat nacionalnog tima, onda svaku igračicu trebamo tretirati maksimalno profesionalno i, koliko je god moguće individualno.

Nema te taktike ovog sveta koja će na koncu pobediti ljudsku biologiju.

Svaka igračica je priča za sebe – broj godina, istorija povreda, veština da se maksimalno "gurnu", sistem treninga i utakmica u klubovima iz kojih dolaze, itd.

Moramo dalje da "brendiramo" svaku našu igračicu, a tako i naš tim. Treba svaku da čuvamo i pametno gradimo od malih nogu!

U rad reprezentacija moraju se uključiti edukovani i iskusni stučnjaci, koji mogu pomoći selektorima i rukometnim trenerima da prilagode proces priprema i optimizuju ga stanju svojih igračica i uslovima datog takmičenja.

I sami EHF i IHF bi trebalo da angažuju stručnjake koji mogu da procene rizike vezane za svako takmičenje i naći načine da ih umanje.

Oni bi dalje trebalo da pomognu nacionalne saveze da angažuju i zadrže adekvatne stručnjake i nadgrade uslove za trening i razvoj igrača/ica.