Ovo je u stvari 151. derbi

Ipak, ne bih mogao da se zakunem, a sramota me da pitam brata ili ćaleta. Taj je bio 83.

Iz te sezone mnogo bolje pamtim trenutak kada je postalo jasno da će Vojvodina biti prvak. To mi je i kao ne baš do kraja inficiranom klincu bilo nepojmljivo. Verovatno je baš zato to sećanje čisto - znam da sam to čuo na radiju. Znam tačno gde sam bio, i sa kim.

Nije prošlo mnogo godina, a infekcija se proširila i već je dobrano zahvatila tkivo. Pamtim da je brzo počelo da me nervira kada se insistira na onome "večiti" u "večiti derbi".

Tada nisam mogao da definišem zašto, ali je sada dosta jasno - uvek je bilo suvišno, nepotrebno, a malo i na granici kiča, prostački. Kao da mora da se precizira - derbi je Derbi.

Ne postoje dva.

Pamtim mnogo lepih stvari - možda prvo bistrije sećanje je 92. i Vorkapić (iz one Vojvodine) sa leva do Mijata za 1:0, pamtim kada je Brnović prebacio glavom Miloja, znam vrlo dobro gde sam stajao kada je isti taj golman primio onaj bezvezni gol posle centaršuta Rahima Beširovića.

Još dublje je urezan prethodni, 101. derbi - u rupi su se još sladili stotim, govorili su ono njihovo "neosvojiva...", a na jugu je bio i neki bojkot. Dobro pamtim tu tišinu, a onda odjednom - vulkan. Jedna šansa i eksplodiralo je, nije važila ni šipka, ni šta je neko tamo dogovorio, ni šta su vikale vođe. A onda Tešović. Mislim da nikada nismo bili glasniji - ni mi "obični", ćale, burazeri i ja na strani, ni oni "ludaci" u kopu.

Pamtim koliko sam vikao, koliko sam drhtao čekajući kraj, koliko sam mrzeo tu užasnu nesigurnost rezultata 1:0. Pamtim koliko sam bio srećan što je tačno toliko i ostalo.

Pamtim i Ćirin slalom, Saleta i Kežmana, pamtim i bisere sve prljavijeg vremena u kome je sve postajalo sve lošije i sve besmislenije - Dijara, Žuka, Raća, Mo i Zeka u 90...

Naravno, vrlo dobro pamtim i ružne i bolne stvari - pamtim loše serije, prazne godine, vilicu do poda kada je Krupniković uhvatio makazice, prave pravcate suze zbog stotog, pamtiću zauvek Maletićev kretenski ofsajd, doveka ko sve nije znao fudbalska pravila pa je stajao posle "ofsajda iz auta"...

Pamtim i kako smo nekada znali da kažemo "bio baš loš fudbal", i kako je to sada smešno...

Ipak, postoji jedan derbi koji pamtim na potpuno drugom nivou, pamtim ga isto kao dan kada sam ostavio pljuge.

Beograd je tih dana mirisao drugačije, disao drugačije, i ja sa njim. Na kraju krajeva, svi mi smo mislili da će sve, konačno, biti drugačije. Tome smo se nadali, za to se manje ili više borili. Sada znamo da je to bila budalaština, ali to je neka druga priča.

Desetak dana ranije smo "pobedili", konačno. Bio sam sveže punoletan, detinjasto ponosan, naivno mislio i da će taj fudbal zbog nečega biti drugačiji, da idemo ka tome da više ne može da se dogodi užas sa 113.

Sunčani oktobar, pravi dan za utakmicu, baš kako treba, a oko juga na Marakani blato. Prostački.

I da nije bilo blata, ne bi mi bilo prijatnije na ulazu. Nikada nisam voleo da idem kod njih, ružno je. Nisam voleo da prolazim kroz te kapije, da kada uđem, pokušavam da shvatim kako je to njima dom.

Dva sveta.

Jug je bio previše prazan. Ne kao što zna da bude u ovim godinama sunovrata, ali za ono vreme i te kako. Bio je "zvanično" (uvek mi je to smešno) najavljen bojkot zbog jedne od milijardu "svađa" raznih "uprava" i raznih "navijača".

Nepun sat kasnije, jug je bio je još prazniji.

Nije pomoglo ni to što je apsurdna uvertira u 115. derbi bilo čitanje pisma svežeg predsednika Vojislava Koštunice!? Bilo je reči o poštovanju tradicije, o tome kako bi trebalo da se svi volimo i poštujemo.

Utakmica je trajala tek nekih 200 sekundi, a onda je nastao haos i prilično destilisana demonstracija besmisla. I mi, i oni.

Lagano - otvorene kapije, preskoči se šanac, nikoga da proba da zaustavi. Stolice su uveliko letele, makljanje na terenu je trajalo, a onda je usledilo polivanje po tribini i pendreci. I to oni i policija zajedno.

U metežu sam izgubio društvo, nekako izbegao batine i krenuo ka izlazu.

Znam da su stolice letele i ka našima. Namerno ili slučajno, ne znam, ali znam da sam tada odlučio da više neću na jug.

Dok sam zblanut i pomalo mokar išao preko Autokomande ka kući, nisam znao da je to bio i moj poslednji derbi.

Jeste, i ne priznajem da se on ikada odigrao do kraja.

Ono što se igralo nakon idiotskih sastanaka, groznih konferencija i saopštenja, pametovanja dežurnih mudrijaša, procena "ko je prvi", "promišljanja" i dogovora, a bez odgovora na ključna pitanja - to je za mene 116. derbi.

Za mene je 115. trajao nepuna četiri minuta i u ta četiri minuta je stalo dovoljno toga da se napravi više od 15 godina pauze. Dovoljno politike, nasilja, gluposti.

I jeste, tokom tih 15 godina sam odgledao uživo na stotine svakavih utakmica i naravno da nijedna ne radi tako.

I naravno da osim kada je derbi nikada ne drhtim tako, niti vičem tako, bez obzira na to što gledam prenos.

I ovaj 151. ću gledati u dnevnoj sobi, a klinac će pitati što stojim, jer znam da neću moći da sedim.

Zbog njega ću se verovatno jednog dana vratiti.

Biće još glupih bojkota, glupih "navijača" i "uprava", biće i nasilja i besmisla, ali biće bar još jednom taj neki vulkan, i znam koliko će mi biti drago kad ga vidim kako drhti na 1:0, i koliko je srećan kada tačno toliko i ostane.

Ne postoje dva.