Držim ključ Srbije

Potpredsednika savezne vlade Miroljuba Labusa, koji je doskoro važio za najozbiljnijeg kandidata za predsednika Srbije, optimizam ne napušta iako sva istraživanja javnog mnjenja najveće šanse daju Vojislavu Koštunici i mada, gotovo svakodnevno, gubi podršku poneke od partija vladajuće koalicije. U razgovoru za Reporter, Labus je istakao da nije sasvim zadovoljan dosadašnjim tokom svoje kampanje.

“Očigledno je da sa medijima ne radimo dobro, jer mi, ne samo da ne prenosimo sve ono što se dešava na terenu, niti to ulepšavamo, nego ono što je najlošije na terenu, obično izlazi u javnost. Sve to razumem kao deo igre u kojoj moji protivnici moraju da daju gol, a moj cilj je da dam tri gola. Za sada je 1:1 i ljutim se na sebe kako radim, kao i na svoje saradnike kako se to prenosi. Ako hoćete da pobedite, pustite protivnika neka igra svoju igru, ali vi morate da budete bolji od njega”, kaže Labus za Reporter.

Reporter: Postoji fama o Vama da ne dajete intervjue.

Dajem intervjue, ali je do sada koncept kampanje bio različit. Nikad nisam hteo da pravim svoj PR. Tokom ove dve godine davao sam intervjue samo kad bih nešto uradio. U međuvremenu bilo je mnogo sastanaka i dogovora i da sam imao PR, bilo bi mnogo intervjua.

Proglašeni ste za ličnost godine u Reporteru, ali nam niste dali intervju.

Žao mi je zbog toga, ali u tom trenutku nisam imao ništa novo što sam uradio. Mislio sam da čovek uvek treba da ima nove rezultate i da s njima izlazi u javnost. Došlo je vreme da i ja, i drugi predsednički kandidati kažemo šta smo do sada uradili. Što se tiče moje biografije, ovo su dve najuspešnije godine i ja to nikad više neću moći da ponovim. Rešio sam problem dugova, za koji su ljudi govorili da je nerešiv. Vratio sam zemlju u međunarodne finansijske institucije, za šta se pričalo da će nam trebati godine. Napravili smo donatorske konferencije i dobili podršku, za šta su ljudi rekli da je to prevaziđena stvar. Dobili smo otpis duga od Pariskog kluba, pod uslovima koje niko nije dobio.

Pojedine susedne vlade htele su ponovo da otvore pregovore ne bi li dobile slične uslove, ali su im rekli da to nije za njih. Rešio sam problem sukcesije, čime je završen rat na ovim prostorima. Te ugovore nije potpisala Hrvatska, ali kad ih od pet država četiri ratifikuju, moraće i peta. Pregovori sa EU odlično idu, iako sad imamo mali problem zato što se čeka ustavna povelja i izbor nove vlade. Što se tiče kredita koje smo dobili, nikada više u istoriji neće biti tako jeftini, kao ovi koje smo uspeli da dobijemo od 2002. do 2004. godine. Reč je o 0,75 odsto kamate, a naša tržišna kamata je danas preko 15 odsto.

U ovoj kampanji izgleda da postojite Vi i svi ostali. Koje su to dve opcije? 

To je veliki kompliment za mene koji mi daje dodatnu snagu da izdržim. Što kaže moja žena, ja sam tvrdoglavi Ličanin i volim izazove. Ne volim rizike, ali znam da se u životu poneki put mora rizikovati. Kad krenete u rizik morate pobediti. Taj izazov mi daje snagu da pobedim. Svoju opciju definišem vrlo jednostavno. Šest minuta pre kraja utakmice protiv Amerike gubimo. Ljudi isključuju televizore, idu na spavanje. Šta treba da uradi trener? Da počne da viče na sudiju, pravi faulove, glumi, traži izgovor za poraz ili da uradi ono što je uradio - da igra do poslednje sekunde i pobedi. E, to je danas Srbija - šest minuta pred finale utakmice u kojoj se nalazimo, a to je ulazak u Evropu. Reč je o nastavku reformi. Nije nam lako. Mnogo ljudi u Srbiji trpi zbog ovoga što smo do sada radili, ali mi smo sve napravili u prethodne tri i po četvrtine da bismo sutra u toj utakmici pobedili. Pitanje je hoćemo li stati ili ćemo igrati do kraja. To je poenta.

U ovom trenutku izgleda da ste ostali bez svojih saveznika.

Imam saveznike. Na terenu imam saveznike, najveći broj stranaka DOS-a su mi saveznici, imam aktiviste u svojim izbornim štabovima, imam G 17 plus. Na kraju imam, ono što je najvažnije, narod s kojim razgovaram. To su ljudi koji me podržavaju. Njihove oči, njihova nada, njihove strepnje i njihova verovanja, to je ono što mi daje snagu.

Da li Vas podržava Vlada Srbije?

Sa Vladom Srbije i gospodinom Đinđićem imam specifičan odnos. Između nas dvojice nema sukoba, ali postoje razlike u mišljenjima i mi smo ljudi koji naše razlike kontrolišemo. Naše razlike u mišljenjima, stavovima i procenama, ni u prošlosti, ni u budućnosti nisu izvan kontrole i nikad nisu bile protiv interesa ove države.

Koje su to razlike? 

Razlika je oko procene šta koji ministri rade i šta se tim povodom mora uraditi, ali ja to ostavljam po strani. To je tema koja naravno da nervira vladu i ministre i oni kažu da nije moje ovlašćenje da o tome pričam. To je tačno, ali ja svaki dan razgovaram s ljudima i čujem šta ih muči. Nemam problem sa Vladom Srbije, ni gospodinom Đinđićem, postoje različite procene koje neće štetiti interesima države.

Imamo situaciju u kojoj Vas vlada podržava, ali o tome se ne govori.

Vlada je rekla da nikoga ne podržava. Čuo sam da je gospodin Đinđić rekao da smo i ja i gospodin Koštunica dobri demokratski kandidati.

U početku Vas je Vlada Srbije podržala, ali nikoga od njih nema sa Vama na bini.

Ja njih razumem, jer oni ne žele da ovi izbori budu referendum o vladi. Oni to i nisu i to je potpuno tačno. Reč je o referendumu kuda će Srbija dalje da ide. Meni to ne smeta. Bio sam mnogo više skeptičan u početku, ali mi se u poslednje dve nedelje popravilo raspoloženje.

Zna se da je izbio sukob u DOS-u, jer jedan deo te koalicije nije hteo da Vas podrži.

Jeste, ali to je problem DOS-a. Ja nisam problem u DOS-u. Problem je kako oni da donesu odluku o tome kako će dalje da rade. Ja sam im u Kragujevcu rekao da im je najbolje da nađu rešenje da DOS ostane. Mesta na političkoj sceni Srbije su zauzeta. Postoji mesto za DOS, za DSS, postoji mesto za jednu novu Socijalističku partiju, ali je pitanje kad će ona zaista biti formirana i postoji krajnja desnica. To je njihov problem i ja u tome neću da učestvujem. Podršku sam tražio od njih i drugih da budem predsednik za sve, jer i njih i druge podjednako tretiram. Priča o odnosu mene i DOS-a je priča o odnosu unutar DOS-a.

Da li to znači da Vi, ako postanete predsednik, imate vladu kojom ste zadovoljni i da ne treba da bude parlamentarnih izbora?

Pre svega, kad budem izabran za predsednika, stupiću na dužnost početkom iduće godine. Druga stvar, svaki predsednik mora da poštuje Ustav. Ne može nijedan predsednik da raspusti parlament i raspiše izbore, ako prethodno ne dobije predlog vlade. I treće, razgovaraću sa vladom i političkim partijama da nađemo rešenje koje je najbolje za Srbiju. Kao što sam i do sada razgovarao sa svima i nalazio rešenja, tražićemo rešenje i za to pitanje. U sredini reforme nije dobro da postoje izbori.

Da li je sadašnji saziv Skupštine Srbije legitiman i legalan? Može li vlada koja je proizašla iz takve skupštine sprovoditi reforme?

To što je urađeno sa vladom i Skupštinom nije dobro za Srbiju. Ali dve su pogrešne stvari napravljene. Prvo je DSS pobegao iz vlade da bi pobegao od odgovornosti, a onda je došlo do zamene poslanika. Ni jedno ni drugo nije dobro za Srbiju.

Šta je dobro za Srbiju?

Dobro je da ima politički mir, socijalni konsenzus i to, ako je moguće, pre političkih izbora. Tu postoje četiri stuba. Pre svega penzioneri. Mi od 280 milijardi dinara iz budžeta Srbije treba da izdvajamo 120 milijardi za penzije. Kad bismo te pare davali za privredu, novac sa strane nam ne bi bio potreban, ali ne možemo, jer moramo biti solidarni sa najstarijim građanima. Na drugoj strani su radnici - i oni koji rade i oni koji se plaše da li će sutra raditi. Moramo i njima pružiti neku sigurnost. Tu je privatizacija i parama od privatizacije mi moramo otvarati nova radna mesta. Na trećoj strani su poslodavci i tu moramo rešiti pitanje svojine. Društvena i državna svojina moraju se povlačiti iz privrede. Na četvrtoj strani je država koja mora voditi računa o drugima: o prosveti, zdravstvu, kulturi, sportu i omladini, jer i oni zahtevaju da se investira u njih. To su ta četiri stuba.

Moramo naći neku solidarnost, jer kolač koji se deli je mali. Ali, moramo da znamo kako će taj kolač da se širi. Ako stalno postoji taj sukob između ta četiri stuba, kolač se neće širiti.  

Kako doći do socijalnog konsenzusa?

Socijalni konsenzus mora da postoji i to sam predložio sindikatima. Ovog trenutka ne može da se napravi, jer svi misle da je to neki politički trik. Mi smo 2000. godine imali taj konsenzus i meni je strašno žao što se DOS raspao jer je on imao mandat da sprovede promene. Zbog tog raspada sad je u pitanju socijalni konsenzus. Jedna strana stalno ističe šta je postigla, a druga stalno ističe koliko to košta. I jedno i drugo je tačno, ali mi smo zbog toga u procepu. Nemamo socijalni konsenzus, ljudi su nezadovoljni zbog toga i skloni su da sadašnju situaciju ocenjuju gorom nego što je bila, što apsolutno nije tačno. Napretka ima, ali ljudi vide da postoji neka nesigurnost i da mi u društvu još uvek ne znamo kuda ćemo dalje i naravno da su prirodno zabrinuti i da na budućnost gledaju sa većim pesimizmom nego što bi trebalo. Kad im kažem da je najgore prošlo, oni ne znaju da li da mi veruju ili ne. Znaju da je sve što sam do sada govorio bila istina, ali su nesigurni. Socijalni konsenzus je nužnost.

Kakva su komparativna iskustva zemalja u tranziciji sa socijalnim konsenzusom, koji je bio i predložak za reforme? 

Prvo ide reforma, onda ide socijalni konsenzus, iza toga ide politička podrška. Zemlje koje su imale situaciju stani - kreni nisu imale socijalni konsenzus. Rumunija i Bugarska ga nisu imale i zato kaskaju za Mađarskom, Poljskom i Češkom.

U Vašoj kampanji, obećanja podrazumevaju formiranje nove vlade, što je pretpostavka sprovođenja Vašeg programa.

Ne znači nužno novu vladu, samo znači da Skupština, vlada i političke partije moraju imati prioritete o kojima ja govorim.

Kako doći do toga?

Predsednik to može da ostvari autoritetom građana koji su glasali za njega. Ovo su direktni izbori. Ja nudim program, viziju. U toj viziji postoje elementi koji su striktno u mojoj nadležnosti, što ću i da radim kao predsednik Srbije. Postoje i elementi koji nisu i to će neko drugi morati da radi, ali to je deo vizije kuda zemlja treba da ide. I ako građani to podrže, ja imam autoritet izabranog predsednika da tražim od drugih da vode zemlju tim putem. Ne da ja to radim umesto njih, već da oni rade ono za šta su glasali građani na predsedničkim izborima. To je isto kao kad Koštunica kaže da će da traži novi ustav. Ne može predsednik da pravi novi ustav, to nije njegovo ovlašćenje, ali svako ko je izabran sa autoritetom predsednika može da traži novi ustav. Što se tiče novog ustava - naravno da nam je potreban. Ali nam treba ustav koji će nas uvesti u EU, da za pet ili 10 godina ne bismo ponovo prolazili kroz proces promene ustava.

Građani su nezadovoljni brzinom reformi, stepenom kriminala i korupcije koji vladaju u društvu i, pri tome, boje se da će, ukoliko Vama povere svoj glas, oba ključa, odnosno, oba sefa u Srbiji držati gospodin Đinđić, koji i nije preterano popularan prema istraživanjima javnog mnjenja. Možete li uveriti građane da to nije tako?

Hajde da se vratimo na 1972. godinu. Bio sam mlad asistent i tad je Tito napisao ono čuveno pismo, bio je problem demokratskog centralizma. Naređeno nam je da izbacimo profesora Đurića, da bi on sutra išao u zatvor. Napisao sam pismo u kojem sam rekao: “Gospodo, ja izlazim iz partije i ne priznajem demokratski centralizam.” Onda sam bio mlad i nisam dopustio da neko drugi misli za mene. Mislite li da sam sad, posle svih tih godina svog iskustva, ovog autoriteta i ove pozicije koju imam u svetu, nešto drugačiji? Ne. Apsolutno ne. Ja imam viziju, imam svoju politiku, ja to javno kažem, ali se ne svađam s drugima i time ne dovodim celu zemlju u opasnost zbog toga.

To ne znači da nema opštih rasprava. Cela priča da su ovi izbori referendum o vladi, koju ja razumem, jeste deo propagande gospodina Koštunice. On kad ustane i kad se pogleda u ogledalo, vidi Zorana Đinđića u ogledalu i njemu je ceo dan propao. Ja kad ustanem, vidim u ogledalu umornog, ali zadovoljnog čoveka, jer sam radio prethodni dan i nešto sam uradio. I to je velika razlika između nas.

Svoje ključeve ne date nikom?

Ključ je kod mene. Ja sam rekao za šta ću ja da upotrebim taj ključ. To je ovih 10 tačaka, moja vizija, nešto što je moje kao predsednika države i nešto što ja svojim autoritetom mogu da tražim. Apsolutno je ključ kod mene i tu nema sumnje.

Naš kolumnista Dušan Pavlović smatra da bi dobro bilo kad biste Vi bili premijer, a Koštunica predsednik Srbije.

Ima puno analitičara koji se bave socijalnim inženjeringom i koji imaju idealne ideje. Bolje bi bilo da Koštunica bude generalni sekretar UN, a ja da budem predsednik Evropskog parlamenta. Ima genijalnih ideja, ali realnost je drugačija. Mi smo došli na raskrsnicu i hoćemo li nastaviti ovim teškim putem kuda idemo ili ćemo, kao što kaže Koštunica “Ne živimo dobro, hajde da zastanemo malo.” Pa, kad ćemo živeti bolje? Kroz sto godina. Ja se ne slažem s tim.

Imam 55 godina i hoću dobro da živim. I neću samo da napravim budućnost za svoju decu, želim i da ovi iz moje generacije dobro prožive ovo što nam je preostalo. I brzina je problem, nije samo put. Ovog trenutka mi imamo šansu da poentiramo. Puno ima važnih stvari za budućnost zemlje koje se u pozadini dešavaju. Jedna od njih je, reč je o zdravoj konkurenciji, ko će da bude finansijki centar jugoistočne Evrope. Beograd ili Zagreb. Hajde da vidimo šta je sve potrebno da uradimo da to Beograd bude. Propustili smo, pre 10 godina, da budemo finansijski centar za celu Centralnu Evropu, pa je Budimpešta to postala. Pogledajte šta je danas Mađarska, a šta je bila pre 10 godina. Ako stanemo sa reformama i nastavimo sa političkim sukobima, mislite li da će to biti Beograd? Imamo šansu da napravimo taj pomak i to nas neće mnogo koštati. Pitanje je samo političke stabilnosti i pravog izbora.

Osionost, politička halapljivost i svađe u parlamentu su stvari koje su zakočile reforme.

To je nasleđe i predsednik mora da da primer šta će da se menja i ova kampanja je drugačija u odnosu na druge. Uveo sam nekoliko novina za koje me svi kritikuju. Za pitanje finansiranja kampanje svi me kritikuju, ali sutra će to biti normalno. Druga je ideja da budem predsednik za sve. Svi me kritikuju da iza mene stoje političke partije, ali nije predsednik države predsednik političke partije. Treća stvar je program - vizija, dakle ne samo ono što predsednik radi već kuda vodi zemlju. Četvrta stvar, ovo nije borba u kavezu sa lavovima, ovo je normalna izborna utakmica. Za to na terenu dobijam podršku. Dolaze ljudi i kažu da su za radikale ili SPS, ali se pozdrave sa mnom. Neće za mene glasati u drugom krugu, ali me pozdravljaju i to je ogroman napredak. Predsednik mora da da ton i bude nešto novo, a ako ne, onda smo mi u onom starom Miloševićevom šinjelu.

Koji su uslovi da Beograd postane finansijski centar regiona?

Nastavak tranzicije, nastavak privatizacije. Mi imamo infrastrukturu napravljenu za privatizaciju i značajno je da se ona sada ubrza, zatim otvorenost prema svetu, dolazak velikih banaka. Jedna od ogromnih šansi za to je i novi način finansiranja koridora 10 i tako dolazi finansijski kapital.

Šta treba uraditi u sledećih godinu dana u Srbiji?

Mislim da bi trebalo da bude politički mir, da se napravi socijalni konsenzus, na osnovu toga da napravimo plan šta da se radi u narednih tri do pet godina, bez obzira ko će da bude na vlasti. Taj plan bi se odnosio na to kojim bi putem išla država i kako bi ušla u Evropu. Mislim da je ključna stepenica, ne kad potpišemo Ugovor o saradnji i asocijaciji, to će biti iduće godine, nego kad počnemo da ga sprovodimo. I, onda momenat kad mi tražimo da budemo zemlja kandidat. Kad preskočimo tu stepenicu, svi fondovi EU se otvaraju i onda smo potpuno na sigurnom.

Hoćemo li ući u Savet Evrope?

Ući ćemo ove godine, ali ne znam hoće li to biti u septembru, ali to nije ključna stvar za reforme, kao što je Ugovor o saradnji i asocijaciji. Savet Evrope je jedna politička organizacija, ali proces o saradnji i asocijaciji je i politički i ekonomski i finansijski proces i proces vezan za primenu ljudskih prava. Neće biti nikakva tragedija, ako se ulazak u SE odgodi za mesec dana, ali bi veliki gubitak bio ako ne zaključimo Ugovor o saradnji i asocijaciji. Još uvek postoje šanse, ali moramo biti svesni da vreme ističe. Do kraja godine moramo imati novu vladu zajedničke države, što podrazumeva i ustav i izbore. Dobićemo odmah povoljno mišljenje o izvodljivosti pregovora i već iduće godine oni bi počeli. Postoji dobra volja da se ubrzaju pregovori i da se za šest meseci, dok traje predsedavanje Grčke EU, to napravi. Ali, vreme sad ističe iako još uvek postoji mali luft. Mi smo proces tranzicije započeli još u vreme Miloševića, ubeđivali smo EU da nas podrži i još onda smo imali tu ideju i napravili smo ono što smo napravili. Krenulo se sa reformama, ali još uvek nismo na sigurnom. Na sigurnom ćemo biti onog momenta kad zemlja bude kandidat za EU.

Koje predsedničke kandidate smatrate ozbiljnim protivnicima?

Jasno je da postoje dva kandidata - predsednik Koštunica i ja. Tu je i mnogo onih koji rade na drugoj strani, jedan od njih je bio Velja Ilić i očekujem da se pojavi i Milan Panić, da celu čorbu napravi mnogo gušćom 

Šta ćete raditi ako pobedi Koštunica?

O tome sad ne razmišljam. Svestan sam da postoje posledice, ali ovog trenutka ne razmišljam o tome.

Odakle su potekle priče da odustajete?

Ne znam i ne interesuje me.

Zašto ste odlučili da trošite vreme da odgovorite na prozivanje Velje Ilića da li ste Srbin i da li ste pravoslavne veroispovesti?

Za mene je bilo veliko iznenađenje da moramo pričati o tim stvarima, ali kad je već to tako, hajde neka se onda to iskoristi za uspostavljanje neke nove tradicije - da javnost ima pravo da zna sve o predsedničkom kandidatu. On više nema privatni život i meni nije bilo lako da se pomirim s tim, ali tako je i u svetu. Nažalost, mi smo to ovde uradili na jedan vrlo primitivan način. Nisam želeo sa Ilićem da polemišem, jer sam znao da on nije igrač, nego da iza njega stoji Koštunica. Ja sa maskama nemam potrebu da polemišem, ali sam morao da upoznam javnost o tome.

Onda je bilo različitih priča, kao što je ona zašto sam išao u Hilandar. Znate, mene zovu ljudi kad treba da se reše problemi i kažu “daj zovi Labusa, on voli da radi”. Ne volim ja da radim, ali sam odgovoran čovek. Išao sam u Grčku da rešavam problem koridora 10. Simitis ima isti profil kao i ja, i on je bio profesor, ali je vrlo pragmatičan i rešava probleme. Saznali smo da Hilandar ima niz praktičnih problema. Svi manastiri na Svetoj gori imaju izdašnu podršku grčke vlade, na čemu smo im mi zahvalni, ali imaju i praktične probleme - sa vizama radnika, sa dopremanjem materijala, carinom, sa kaznom od 400.000 maraka, spore se oko dozvole za izgradnju manastirskog imanja izvan Svete gore. Pošto znaju da sam ja dobar sa grčkim vlastima i da one žele da podstiču manastire na Svetoj gori, onda sam ja o tome razgovarao. Sve smo rešili, ostalo je pitanje te kazne, jer je to problem lokalne autonomije, ali postoji način da se to reši. Naravno, meni je drago što sam bio tamo, jer bi Svetu Goru trebalo svi da posete. Poruka sa Svete Gore je da se u vreme kralja Milutina, kad je Srbija bila na vrhu svoje privredne moći, najviše razvio taj kompleks manastira. Nema ni duhovnog razvoja, ni kulture, ni graditeljstva, ako smo siromašni. Nisu pare jedino što je važno, postoji i neki drugi, duhovni život čoveka, ali bez para ne možete da ga organizujete. Drago mi je što sam bio i što je jedan od tih problema rešen, ali to je uvek tako. Postoji problem - daj Labusu da ga reši, ako ga reši, onda je to zloupotreba njegove funkcije. To je ona priča - eksperti su tu da rešavaju probleme, a političari da vladaju. Moja poruka je obrnuta - nasledili smo zemlju sa ogromnim problemima, a političari to mogu biti samo ako ih rešavaju.