"Parada" hit u Nemačkoj

Film je „startovao“ u nemačkim bioskopima sa 45 filmskih kopija, od kojih je većina nahsinhronizovana na nemački. Samo u Berlinu, publika može da pogleda "Paradu" u čak pet  „art house“ bioskopa.

Dobrom početku distribucije filma „Parada“ u bioskopima predhodilo je jedanaest premijera u velikim gradovima Nemačke na kojima su pored reditelja Srđana Dragojevića prisustvovali Nikola Kojo i Miloš Samolov.

"Jako mi je žao što se u našoj zemlji ništa ne prašta, a ponajmanje uspeh. Ono što je film „Parada“ doživeo na nemačkoj turneji može se samo nazvati OGROMNIM uspehom. Stojeće ovacije u skoro svim gradovima koje smo obišli, interesovanje za proces nastanka ovog filma, inteligentna pitanja, kako nemačke tako i naše publike, doprinele su da se sva trojica osetimo kao reprezentativci svoje zemlje koji su osvojili neki važan turnir ili uzeli neku medalju. Medijska pažnja koju je film izazvao, kritike koje smo dobili od najuglednijih časopisa, izazivala su u nama oprečna osećanja - od oduševljenja zbog ocene koju smo dobili, do tuge što se o tome u našoj zemlji ništa ne zna,“ rekao je Nikola Kojo.

„Zvučalo je teoretski nemoguće da za samo šest dana obiđemo 11 gradova u kojima su zakazane premijere. Iz Franfurkta smo jurili za Visbaden iste večeri, da bi se sutradan avionom i brzim vozom našli na sasvim drugom kraju Nemačke. Razgovori sa publikom posle projekcija nikada nisu trajali kraće od sat vremena, ljude je interesovalo bukvalno sve o „Paradi“.  Meni, na početku, nije bilo svejedno dok sam slušao nemačkog glumca koji me je nahsinhronizovao u filmu, ali nemački kolega je zapravo uradio odličan posao,“ smatra Miloš Samolov.



Inače, kritike nemačkih medija su pozitivne, svima je zajedničko jedno: ne štede reči hvale za ostvarenje koje je na ovogodišnjem Berlinalu dobilo nagradu publike „Panorama“, uz još dve prestižne nagrade. U glavnim radio i televizijskim emisijama u kojima se najavljuju premijere filmova govori se uglavnom o dva ostvarenja - „Bornovo nasleđe“ sa Džeremijem Renerom i „Parada“ Srđana Dragojevića.

U jutarnjem TV programu javnih servisa ARD i ZDF, dežurna filmska kritičarka je rekla da toplo preporučuje ovaj film uz koji se, kako kaže, „slatko nasmejala“ i „slatko isplakala“. Slično su o filmu govorile i njene kolege iz radio-programa.

Magazin „Špigl“, koji je povodom uspeha Dragojevićevog filma na berlinskom festivalu ranije objavio intervju sa režiserom, „Paradu“ naziva „filmom o strukturnim promenama u Srbiji“, društvu kome ratni veterani nisu više potrebni, pa su skliznuli nadole u socijalnoj hijerarhiji – što je sudbina koja je zadesila i glavnog junaka Limuna.“

Prepričavši radnju filma, „Špigl“ navodi da on „veselo preteruje sa klišeima, i to sve do njihovog potpunog mešanja“. Zatim dodaje: „Gde prestaje Biserkin novobogataški šaradni ukus i počinje kemp-estetika drugačijih? Gde prestaje zakleto pajtaštvo, a počinje homoerotika? U „Paradi“ se brzo razgrađuju kategorije koje su važile kao jasno utvrđene i umesto njih na scenu stupa predivna nesigurnost koja miri. Muško? Žensko? Homo? Hetero? Jedino po čemu još možemo da se orijentišemo jeste: dobro srce – bar dok traje film.“

„Dragojević pokazuje slike beogradske Parade ponosa 2010, slike ubilačkih huligana i očajnih demonstranata. Ono što je nešto manje od dva sata bilo odlična bioskopska zabava, ponovo postaje ozbiljno – i baš zato i pokazuje koliko je ovom filmu uspelo da u zajedničkom smejanju stvori jedan utopijski trenutak u kome sve izgleda moguće. Pa čak i prijateljstvo između homoseksualnog pesnika i homofobnog ratnog veterana“, zaključuje se u tekstu magazina „Špigl“.

Nedeljnik „Fokus“ konstatuje da film možda nije po ukusu gledalaca u Evropi i SAD koji se osećaju obaveznim prema tamo uobičajenoj političkoj korektnosti, ali to nije loše po film, naprotiv. „Ovde nema skrušenog pregovaranja, ovde se hladnokrvno uzvraća sredstvima preterane satire, i pri tome se pokazuje da, kada se glupost i nasilje obaraju komikom, to može biti vrlo ubedljivo“, kaže se u tekstu.

List “Di Velt” piše da je ono što se događa u Beogradu, pa i drugde u bivšoj Jugoslaviji i bivšem Istočnom bloku, toliko neshvatljivo „da svaki film o tome mora da se pretvori u farsu“. „Gledalac je suočen sa desetinama klišea, ne samo o homo i heteroseksualcima, već i o muškarcima i ženama, a pre svega o etničkim grupama na Balkanu. A onda se svima zbacuju maske i „Parada se pretvara u manifest tolerancije: za ovaj film, svi su jednaki. To je u ambivalenciji ovog filma naivno, ali i pored toga, film staje na stranu potlačenih, prikazuje mačo-muškarce kao prikrivene homiće i na kraju se realistički pretvara u dramu. Uspeh mu daje za pravo. U svojoj domovini, „Parada“ je oborila sve rekorde gledanosti…“

„Zaista sam srećan zbog ovog uspeha. Možda baš zbog činjenice da je filmove koje sam napisao i režirao za ove dve decenije samo u bioskopima videlo blizu pet miliona ljudi, ja stalno imam tu strepnju da li su mi filmovi, ipak, suviše „lokalni“. Iako su „Lepa sela” prodata u blizu trideset zemalja, „Rane“ u dvadeset, a „Parada“ već u dvadeset dve zemlje sveta, ipak osećam strah kako će ta „obična“,  nefestivalska publika primiti moj film. Pogotovo što je Ex-Yu dijaspora, iako u Nemačkoj brojna, ipak nije primarna “ciljna grupa” u ovoj distribuciji, s obzirom na to da je većina od skoro pedeset kopija nahsinhronizovana na nemački jezik. Ipak, kada smo prve večeri od publike najpoznatijeg hamburskog „art house“ bioskopa „Abaton“, dobili stajaće ovacije, laknulo je i meni i Nikoli i Miši.  Bili smo jako ponosni kada nam je vlasnik  bioskopa, koji postoji od početka sedamdesetih godina, rekao da je ovo tek drugi slučaj ovacija u dugoj istoriji bioskopa.  Ovo je veliki uspeh ne samo za nas koji smo se dve godine borili da se „Parada“ „desi“, već  za čitavu srpsku kinematografiju, ali i kinematografije regiona koje su u „Paradi“ učestvovale. Pored toga, ovo je jako dobra prilika da se i nemačkoj javnosti predstavimo u boljem svetlu nego što smo predstavljani tokom prethodnih godina,” smatra Srđan Dragojević.