S.A.R.S.

Sastav koji je dugo “vrebao” iz potaje doživeo je u poslednjih godinu dana vrtoglavi uspeh ne samo u Srbiji, već i u bliskom okruženju.
S.A.R.S. (Sveže amputirana ruka Satrijanija) je mash up kombinacija svega što je kroz domaći rokenrol prodefilovalo decenijama unazad. Pristup najviše liči sarajevskom “novom primitivizmu” smeštenom na drugo podneblje u znatno modifikovanijoj formi. “Buđav lebac” se direktno sa gradskih alternativnih okupljališta i preko mobilnih telefona ostvario kao veliki hit, ušavši tako na mala vrata i u radijski etar, što predstavlja fenomen sam po sebi. Malo koji novi bend se može pohvaliti takvom stihijskom popularnošću. Potencijal ove entuzijastične grupe kroz tu stilsku vežbu, kakav “Lebac” u suštini jeste, dalje je bilo lako namirisati, pa je debi album dočekan sa velikim očekivanjima.

Na svojoj prvoj ploči S.A.R.S. predstavljaju jedan anarhoidni izraz, vrlo oštro i duhovito poimanje društva, ekonomije, socijalne politike i međuljudskih odnosa. Takve opaske deluju ubojitije od direktnijeg pristupa tim temama, a upakovane su u maštovite aranžmane koji se kreću od rege i ska ritmova preko hard roka i panka pa sve do ortodoksnih narodnjaka. Tu vrstu osveženja u izrazu bend nadograđuje odličnim pevanjem, solidnom svirkom i glumom koja upotpunjuje svedeni, da ne kažem kafanski ambijent. Čini se da S.A.R.S. nabolje funkcionišu u socijalno angažovanim pesmama poput numera “Rakija”, “Debeli lad” ili “Ratujemo ti i ja” gde vrlo slikovito opisuju situacije i likove, okruženje kao i reakcije glavnih aktera u datom trenutku.

S.A.R.S. vešto koriste svoju žanrovsku fleksibilnost zarad postizanja željenog efekta. “Rakija” prepliće klavirsku i vokalnu estetiku Ališe Kiz (Alicia Kyes) sa harmonikom a la Kemiš, a apsolutni favorit “Budim se” (feat. Sky Wikluh) je urađen u najboljem maniru ciganskog bluza Ljiljane Petrović dok Vikler veštom igrom reči parafrazira Marčelov stil. Pesma “Sindrom lidera male stranke” bez problema bi se mogla naći i na reperoaru Beogradskog sindikata. Sve pohvale za tekstualni i vokalni doprinos braće Kovačević kao i za suptilnu produkciju Skaj Viklera (Sky Wikluh) koji je celu priču znalački „utegao”, sa umešnim intervencijama na ranije već postavljenom konceptu grupe.

Pred bendom se nalazi dosta izazova. Treba koncertno opravdati stečene simpatije širih narodnih masa, kao i instant naklonost jednog dela ozbiljnije muzičke i kritičarske javnosti. Spontanost u pristupu, rasterećenost u svirci i scenskom nastupu predstavljaju glavna oružja ovog sastava. Kad je gitarista S.A.R.S.-a, prema rečima članova grupe, naučio da solidno svira gitaru, onda ne treba brinuti ni za Satrijanija dok mu je god druga ruka čitava.