AMY WINEHOUSE – Back To Black

Dok je Norah poput filmskih kreacija Mie Farrow privila svoj privatni život pod duge trepavice i batalila svaki dopunski estradni angažman, Amy Winehouse se prihvatila flaše (nomen est omen, šta ćete...) spremna da ličnim primerom dokaže da ako je ceo život scena onda sve ono što se u njemu dešava treba i da se prikaže. Svima. Back To Black je u skladu sa ironičnim vremenima u kojima živimo baš to- otvorena vrata, otvoren novčanik i otvoreno srce jednog mladog bića, turbulentnijeg i eksplozivnijeg od leta za Bagdad. Ono što impresionira, donekle kao i u slučaju pomenute N.J., jeste koliko je muzika neokrnjena životima svojih autora, koliko je i dalje melodična, plemenita i topla, skoro lekovita. Parafrazirajući rani soul i njegove pitke bibap i gospel formate, ali bivajući nešto nestašnija od vršnjakinja mame Diane Ross, Amy u tržišno neprimetnih 40ak minuta ređa 10 pesmuljaka uz koje devojke subotom uveče uvijaju kose koje će im momci nešto kasnije, uz istu tu muziku, silovito rasplitati (više od toga ne smem da vam otkrijem). Amyin glas, grub i nalik Billie Holiday, deluje ozbiljnije i teže od muzike koja s čudesnom gracioznošću skakuće zajedno sa našim nogama. Naslovna tema očarava svojom seksploatacijom formule 007, dok You Know I’m Good ordinarni hip hop ritam pretvara u zanosni popsoul standard za koji bi Robbie Williams skinuo sa sebe i nešto više od sopstvene kože. Oslanjajući se na to da su najlepše ljubavne pesme one tužne u kojima krhke žene čeznu za grubim muškarcima Amy daje svoj doprinos u briljantnom omažu Patsy Cline, Love Is A Losing Game (ako vam suze ne poteku, to je zato što ste pravo muško! Osim toga priliku za novi pokušaj imate samo 2 pesme kasnije u podjednako dramatičnoj Wake Up Alone). Jedino što malčice, možda, neznamotkudznamsamotakoosećam može da vas zairitira jeste neverovatna preciznost odsviranog, otpevanog, odosećanog, nema krivih drina, sve je ili žanr ili vešta varijacija na isti. Nema grešaka. Sve je skoro savršeno. SELEKTAH: Skoro savršeno.