Kammerflimmer Kol - iz žanra u žanr

Kammerflimmer Kollektief je trio iz Nemačke (Karlsrue) kog već 15 godina predvodi gitarista Thomas Weber. On je ujedno i jedini stalni član grupe, pošto se postava vremenom menjala, mada su se poslednjih nekoliko godina ustalili kao trio.

Njihova muzika spaja mnoge žanrove: od krautroka, elektronike, post-roka, jazza, eksperimentalnih zvukova, pa sve do popa i bosanova ritmova. Prošle godine su objavili album “Wildling”, njihovo prvo izdanje koje nije instrumentalno. Da li zbog ženskog vokala ili zbog melanholične atmosfere, tek mnogi su ovaj album poredili sa nekim od najlepših paisley-underground albuma (Mazzy Star, Opal, Rain Parade). Takva poređenja mogu zvučati subjektivno i diskutabilno, ali ono oko čega nema spora je da je malo bendova koji sa takvom lakoćom improvizuju i šetaju se iz žanra u žanr, kao što to rade Kammerflimmer Kollektief.

Njihov koncert 16. aprila u okviru 16. Ring Ring festivala (sviraju isto veče kad i Mary Halvorson Trio) biće ujedno i njihov prvi nastup u Srbiji, a evo šta je tim povodom rekao Thomas Weber.

B92: Znam da se muzikom baviš preko dve decenije, ali zanima me kada si i kako rešio da počneš da sviraš sa drugim ljudima, tj. kako si došao na ideju da osnuješ Kammerflimmer Kollektief?
Thomas Weber: Sve je počelo u mojoj sobi kada sam na nekoj staroj i jeftinoj opremi počeo da eksperimentišem sa raznim zvucima. Ti rani radovi su se uglavnom sastojali od semplova sa ploča iz moje kolekcije, tako da je tu bilo svega – od Wu-Tang Clana i jednostavnih hip-hop bitova, do free jazza i elektronike. Većina tih mojih ranih eksperimenata je završila na albumu „Mäander“ iz 1999. godine. Posle tog albuma, usledili su prvi pozivi za koncerte i odmah mi je bilo jasno da ne mogu svoje pesme izvoditi uživo sam. Imao sam sreću da relativno brzo pronađem muzičare za tu prvu turneju i od tada pa do danas, kroz bend je prošlo mnogo različitih ljudi.

Koliko je tvoj život drugačiji danas u odnosu na te početke? Možeš li danas da izdržavaš sebe samo od muzike?
Da, mogu i to prvenstveno zahvaljujući mnogobrojnim koncertima koje poslednjih godina sviramo. Pored mene, poslednjih godina grupu čine basista Johannes Frisch i Heike Aumüller koja svira sintisajzer, harmonijum i peva. Naša muzika danas je prilično drugačija od one koju sam snimao pre desetak godina..Ne znam kako bih je tačno opisao...Više je intuitivna nego pre, mnogo je zrelija...

Da, a ako se ne varam Heike je pre manje pevala nego danas...
Tako je. Njen glas je jedna od novina u našoj muzici. Zanimljivo je da uopšte nismo planirali da Heike peva na celom albumu, to se sve izrodilo iz eksperimenta i skroz je spontano.

Reci mi nešto o vašem poslednjem, prošlogodišnjem albumu „Wildling“. Koliko se proces snimanja i stvaranja te ploče razlikuje u odnosu na vaše prethodne albume?
Naši prethodni albumi su snimani u studiju u Hamburgu, dok je „Wildling“ ceo sniman u kući i mislim da se ta intimna atomsfera oseća dok slušaš taj album. Jedna od pozitivnih strana tog kućnog snimanje je bila ta što nismo bili vremenski ograničeni, tako da smo imali svo vreme ovog sveta da ekperimentišemo sa zvucima, instrumentima, glasovima, stilovima..



Zanima me kako izgleda sam proces pravljenja pesama. Da li se sastanete i improvizujete pa se nešto od toga izrodi u pesmu, ili neko dođe na probu sa konkretnom idejom...?
Razni su načini. Najčešće improvizujemo na osnovu melodije ili rifa oko kog se vrti cela pesma, a nekada nam za improvizaciju posluži i neki zanimljiv sempl.

Pretpostavljam da improvizacija čini veliki deo vaših koncerata?
Da, prilično. Kada sviramo uživo, većina naših pesama zvuči dosta drugačije nego studijske verzije sa albuma.

Pročitao sam nekoliko recenzija albuma „Wildling“ i primetio da ljudi vaš sadašnji zvuk često upoređuju sa muzikom grupe Mazzy Star. Šta miliš o tome?
(smeh) Da, pretpostavljam da nas porede prvenstveno zbog atmosfere i diskutabilne sličnosti glasa kog imaju Heike i Hope Sandoval, ali što se same muzike tiče, mislim da nije baš toliko slična. Iako se na ploči „Wildling“ mogu čuti neki pop uticaji, mislim da je improvizacija kod nas više izražena nego kod Mazzy Star, koji su, po meni, mnogo više bliži pop muzici nego mi.

Na albumu „Incommunicado“ obradili ste pesmu Roberta Wyatta „Venti Latir“. Da li si dobio neku povratnu reakciju od Wyatta u vezi te obrade?
Jesam. Inače, ja sam veliki fan Roberta Wyatta, gotovo ceo svoj život. Upravo zahvaljući njegovom prvom albumu iz 1970. “The End of an Ear” počeo sam da se bavim muzikom, ta ploča me je inspirisala. Kada smo obradili pesmu “Venti Latir”, poslao sam mu poštom ceo album “Incommunicado” uz kratko propratno pismo. Posle 2-3 nedelje, dobio sam pismo od njega (na kom je bilo mnogo malih crteža) i u kom mi je Robert rekao da je oduševljen načinom na koji smo odsvirali tu njegovu pesmu.

Da li radite na novom albumu, postoje li neki planovi kada ćete ga objaviti?
Da, upravo privodimo kraju snimanje novog albuma. Trebalo bi da bude objavljen na jesen, u oktobru najverovatnije. Ovih dana završamo snimanje, i nakon beogradskog koncerta ostaće nam još nekoliko dana post-produkcije i nadamo se da će u maju biti skroz gotov.
Pretpostavljam da ćemo u Beogradu čute neke pesme sa togo novog albuma?
Da, naravno.