BJF: Enrico Rava

Već nekoliko decenija, prva asocijacija na italijanski jazz je sedamdesettrogodišnji trubač iz Trsta Enrico Rava. Kao tinejdžer, zainteresovao se za trombon, ali nakon što je sredinom pedesetih prvi put čuo Milesa Davisa, bilo mu je jasno da je truba njegov instrument. Sviračko iskustvo koja traje gotovo pola veka, sticao je na saradnji sa takvim muzičarima kao što su argentinski saksofonista Gato Barbierri, Cecil Taylor, Gill Evans, Pat Metheny, dok u novijim danima stečeno znanje prenosi svojim mlađim, lokalnim naslednicima od kojih su najpoznatiji trubač Paolo Fresu i pijanista Stefano Bollanij. Poslednjih 5-6 godina ponovo izdaje za najveću evropsku jazz etiketu ECM, za koju je objavljivao početkom sedamdesetih. Ova diskografska kuća će objaviti i njegov novi album koji se ovih dana snima, a izlazak je planiran za prvu polovinu sledeće godine.

Enrico Rava Quartet će posetiti Beograd u subotu 30. oktobra, kada na Kolarcu svira koncert u okviru ovogodišnjeg BJF-a.

B92: Počeli ste da svirate trubu relativno kasno, imali ste 18 godina tad…
Enrico Rava: Da. U stvari, prvo sam počeo da sviram trombon kada sam imao 15 godina, pa sam par godina kasnije prešao na trubu

Kako ste otkrili ljubav prema jazzu? Da li ste sakupljali jazz ploče kada ste bili tinejdžer, da li ste posećivali koncerte?
Moj stariji brat je voleo jazz i kuća nam je bila puna jazz ploča: od bendova iz Nju Orleansa, preko Louisa Amstronga do Dizzy Gillespija. Slušajući njegove ploče zavoleo sam jazz još dok sam imao 8-9 godina. Tih posleratnih godina u Trstu nije bilo mnogo jazz koncerata, najviše jedan do dva godišnje. Sećam se da su bili Count Basie, Louis Armstrong, Duke Ellington i sve sam njih gledao, naravno.

Kako Vam izgleda italijanski jazz danas u poređenju sa onim iz vremena kada ste imali dvadesetak godina?
Kada sam bio u svojim dvadesetim, situacija je bila tužna – muzičare i bendove ste mogli izbrojati na prste jedne ruke. Danas je stanje mnogo, mnogo bolje. Sada imate na desetine jazz festivala, mnogo mladih i talentovanih muzičara. Slobodno se može reći da je italijanska jazz scena danas jedna od najzanimljivijih u Evropi, ako ne i najzanimljivija.



Šezdesetih godina ste svirali u bendu Gatoa Barberrija. Kako ste ga upoznali i kako je na Vas uticalo iskustvo sviranja sa njim?
Početkom šezdesetih sam ga upoznao u Trstu pre jednog svog koncerta, da bismo se ponovo sreli godinu dana kasnije u Rimu, gde smo počeli da sviramo zajedno u jednom klubu gotovo svako veče i tako devet meseci. Iako je Gato tada bio relativno nepoznat, njegovo sviranje je bilo fenomenalno i za tih godinu dana koliko sam proveo u njegovom bendu, naučio sam više nego što bih možda naučio na nekoj muzičkoj akademiji.

Kako je Gato ovih dana, imate li nekog kontakta sa njim?
Iako već decenijama gubi vid i skoro je slep, s obzirom na svoje godine (78) dobro se drži. Pre pet godina smo imali jednu zajedničku turneju po Italiji koja je prošla odlično. Trenutno živi u Njujorku, i posetim ga gotovo svaki put kad odem tamo.

Kao neko ko redovno posećuje Ameriku gotovo pola veka, zanima me Vaše mišljenje o američkom jazzu nekad i sad…
Šezdesete su u Americi bile možda najlepši period kada je jazz muzika u pitanju, jer su tada bili živi svi virtuozi. Dok sam živeo u Njujorku od 1967. do 1977. često se dešavalo da u isto vreme u jednom klubu svira Miles Davis, u drugom Thelonious Monk u trećem Archie Shepp, a u četvrtom Coltrane. Veče nakon toga mogli ste da gledate, tada još uvek žive, legende kao što su Louis Armstrong ili Duke Ellinton na primer. Svi ti jazz masteri, koji su praktično i izmislili taj žanr, bili su tu i dalje i još uvek su odlično svirali. To je bilo čarobno vreme i čini mi se da jazz scena nikada nije bila življa.

Danas takođe imate mnogo sjajnih jazz muzičara, ali još uvek se nije pojavio neko ko bi po kvalitetu mogao parirati jednom Milesu, Monku ili jednoj Billie Holiday. Kažem “još uvek”, jer ne znači da se neko takav sutra neće pojaviti.

Da li ste možda nekada upoznali Milesa ili možda svirali sa njim?
Nisam nikada svirao sa njim, ali sam ga upoznao. Nekoliko puta je bio na mojim koncertima, posle kojih smo razgovarali. Ostavio je lep utisak na mene.

Između ostalih, svirali ste i sa Cecilom Taylorom, kog ste upoznali preko Steve Lacyja (Rava je bio član Lacyjevog benda krajem šezdesetih prim.aut). Kakvo je iskustvo za vas bilo sviranje sa, i tad već, legendarnim Cecilom?
Da, šezdesetih sam postao jako dobar prijatelj sa Cecilom. Odsvirali smo nekoliko zajedničkih evropskih turneja, snimili par ploča zajedno...Cecil je genije. Možete reći da vam se njegova muzika sviđa ili ne sviđa, ali ne možete osporiti činjenicu da je genije.

Kako najčešće stvarate muziku, tj kako izgleda taj početni proces jedne kompozicije? Da li svirate sami, džemujete sa bendom, sa nekim određenim muzičarem iz benda..?
Najčešće sve počinje u mojoj sobi, na mom klaviru. Baš sledeće nedelje ulazimo u studio da snimimo novi album, za koji sam prošlog meseca za svojim klavirom napravio nekoliko kompozicija. Nekad mi melodija dođe i dok šetam, pa je na brzaka zapišem negde i predstavim je svom bendu, mada se to ne dešava tako često. Inače, gotovo pola kompozicija koje napišem završe na pločama, dok drugu polovinu odbacim. Vrlo sam samokritičan.



Da li biste mi nešto mogli reći o tom novom albumu kog snimate uskoro?
Ne znam šta bih vam rekao, teško mi je da opisujem svoju muziku

Da li su u pitanju kompletno originalne kompozicije ili će biti i nekih obrada?
Ja sam napisao sve kompozicije za novi album. Volim da sviram i standarde, ali to radim sa drugim grupama, ne sa mojim kvartetom. Te standarde često sviram u Francuskoj kada me na klaviru prati Baptiste Trotignon, a na bubnjevima Aldo Romano.

S obzirom da već nekoliko decenija konstatno svirate u Evropi i Americi, zanima me postoji li neka razlika u prijemu vaše muzike kod publike tamo i ovde?
Nema. Jazz publika je ista na celom svetu, bez obzira da li ste u Indiji, Japanu, Evropi ili Južnoj Americi. Svi oni dele ljubav prema pločama Milesa ili Coltranea na primer, a samim tim imaju mnogo toga zajedničkog, pa tako i koncerte gotovo svi prate sa podjednakom pažnjom.

Da li volite muziku nekih Vaših sunarodnika koji ne sviraju jazz - na primer Paolo Conte ili Vinicio Caposella?
Naravno. Paola poznajem još iz svojih tinejdžerskih dana, kada je studirao pravo i želeo da postane jazz muzičar. Tada je još svirao vibrafon i čak smo svirali nekoliko zajedničkih koncerata. Mislim da je Paolo sjajan pijanista, a posebno mi se dopadaju reči njegovih pesama. Vinicia takođe poznajem i takođe mi se sviđa njegova muzika, ali ne toliko kao Paolova.

Za one koji ne znaju, predstavite svoj kvartet s kojim dolazite u Beograd
Na trombonu je Gianluca Petralla, jedan od najboljih svetskih trombonista. Pre 3-4 godine časopis Downbeat ga je proglasio najboljim mladim trombonistom. Za klavirom je mladi Giovanni Guidi, na kontrabasu je takođe mladi Gabriele Evangelista kog sam pronašao tek pre nekoliko meseci, dok bubnjeve svira Fabrizzio Sferra, jedan od dva najbolja bubnjara u Italiji. Ovo je jedan od najkvalitetnijih bendova sa kojim sam ikada svirao i iskreno se nadam da će se beogradskoj publici svideti naš koncert.

Rekli ste da uskoro snimate novi album, pa mi samo recite kada planirate da ga objavite
Iskreno, ne znam. Objaviće ga etiketa ECM i sve zavisi o njihovog plana. Nadam se da će se to desiti pre leta 2011. godine. Moj prošli album “New York Days” je izašao početkom 2009. i između njega i nove ploče proći će dve godine što je vrlo dug period za mene. Voleo bih da se novi album pojavi što je pre moguće.