Muškarci koji mrze žene...

The Girl With A Dragon Tattoo ili kako je kod nas ingeniozno  preveden kao Muškarci koji mrze žene (da odgovara švedskom originalu) je, kada se uzmu u obzir svi parametri, verovatno najbesmisleniji film realizovan u prethodnih godinu dana. Ne treba mnogo guglovati stručne sajtove pa zaključiti da je holivudska vezija napravljena samo zato što Amerikance mrzi da čitaju titlove, a kako su švedska verzija, i naročito njen literarni predložak, imali pozamašan komercijalni uspeh stvar se nije mogla ignorisati. Kako bi se rimejku u startu obezbedio kredibilitet koji bi takve „neumetničke“ zaključke razbucao angažovan je David Fincher, „ozbiljan“ reditelj. Nažalost, Muškarci koji mrze žene je, uprkos trudu Benjamina Buttona, njegov verovatno najlošiji i, u izbegavanju ne-estetske odrednice „dosadan“,  najbeživotniji film.

Oprostićete mi što sam iz sećanja potisnuo švedsku verziju pa ne mogu da se prisetim detalja zgodnih za poređenje, ali između Arden Oplevove i Fincherove verzije i nema neke naročito razlike, što je ogroman minus za Finchera. Zapravo, njegova verzija je isto to samo sa većim budžetom i glavnom glumicom koju je neko Ugričićevski nesretno posavetovao da u izgovoru fingira švedski akcenat, što njenu iovako robotizovanu pojavu dovodi skoro do nivoa replikanta.



Deluje kao da bi Fincher sa Larssonovim materijalom trebalo da bude na svom terenu- rešavanje četrdeset godina starog slučaja koje otkriva džektrbosekovskog serijskog ubicu koji potiče iz čuvene švedske porodice, uz natkriljene elemente anti-semitizma, neo-nacizma, korporativnog kriminala i eksplicitne mizoginije... sve su to karte koje je Fincher na ovaj ili onaj način već solidno promešao u svojoj karijeri. Možda baš zbog toga Muškarci koji mrze žene deluje kao rutinska režija, sa tek povremenim plamičcima inspiracije (scena silovanja, recimo) koja nije uspela ni da ublaži ili otkloni scenarističke traljavosti.

Nisam čitao knjigu (pucajte!), ali sa iskustvom dva odgledana filma po njoj, mogu da zaključim da bi bilo mnogo bolje da su se i Arden Oplev i Fincher odlučili u startu o čemu će biti njihovi filmovi- o novinaru upletenom u skandal sa korporativnim kriminalom koji dobija tezgu sa strane, gde ovo prvo prestaje da bude bitno čim posluži za njegovu moralnu kategorizaciju. Ili, kako Larsson, lepo kaže, o muškarcima koji mrze žene, gde je novinareva predistrorija (a naročito njeno epiloško razrešenje) potpuno nebitno, i gde je fokus zapravo na jednoj nesrećnoj i zlostavljanoj curi koja sticajem okolnosti dobija priliku da u svoje ime i ime ubijenih devojaka stigne do moralne pravde, gde bi novinar trebalo da bude, barem, u drugom planu.

Naravno, ako ste se kao Fincher odlučili da to bude ljubavna priča između novinara i devojke sa anhepiendom, onda bi bilo zgodno da od samog početka gradite njihov odnos, što je Fincher i pokušao (pokazujući nam poslednjom scenom da je i novinar sebični muškarac koji koristi i samim tim „mrzi“ žene), ali curina nepotrebna biseksualnost, drvenost, uz nejasnu predstavu da li ona u novinaru vidi prijatelja, ljubavnika ili oca (zaštitinika) nisu ostavili prostora ni za mrvicu romanse. Što pomenutu poslednju scenu filma čini zapravo smešnom. Isto tako nije mi jasno kako Fincher nije osetio da je poslednjih pola sata filma koji se bave curinim naivnim sabotiranjem korporativnog kriminalca nešto što u egzekuciji koju nam je ponudio pre pasuje „neozbiljnosti“ filmova poput Ocean's Eleven. Ali egzekucija na stranu, sva ona osećanja koja smo imali prateći filmske junake u njihovoj poteri za monstruoznim ubicom, emotivno finale ka kome nas je reditelj vodio nije trajalo ni par sekundi pre nego što je raspršeno „nečim sasvim drugim“ i ni po čemu bitnim za ono što smo do malo pre pratili. Drugim rečima, pravo niotkuda počne drugi film.

Daniel Craig, sa svojim licem skarfejs lasice, ničim nije strčao iz beživotne vizije koju je Fincher postavio za svoju režiju. On je trčao gde treba, govorio šta treba, ni manje, ni više. Za razliku od njega Rooney Mara, koja pretenduje da postane Fincherova muza, hirurški precizno sprovela je povereni zadatak, od imbecilnog akcenta do golišavih scena. I za tu bezrezervnu odanost Fincheru koji je poznat kao tiran i perfekcionista treba joj odati priznanje. Moj problem sa njenom ulogom vezan je za samu postavku lika koji je kliše klišea kada je u pitanju portretisanje autsajdera. Čudi me da Fincher ni na koji način nije želeo da promeni taj njen sado-mazo-gotski imidž i ponudi neku originalniju alternativu. Na isti način „boli“ i portret novinara čiji najautentičniji momenat biva kada nakon upaljene cigarete u kantu za đubre baci upravo kupljenu paklicu Marlboroa.

Ah, da, iz samo njemu znanih razloga, film počinje spotom za pesmu Immigrant Song (obrada Led Zeppelin) koju izvode Karen O i (ko-autor saundtraka za film) Trent Reznor. Već na estetici kojom je ovaj spot (a vi ga zovite špica koliko hoćete) realizovan (prebudžena rekreacija radova Hypea Williamsa?) trebalo je da znam da ništa dobro ne sledi posle toga. Ovde je možda zgodna prilika da pomenem jedinu dobru stvar u filmu, a to je zvučna kulisa, pre nego „muzika za film“ koju su uradili Reznor i Atticus Ross i koja jedina pokušava da ponuđenoj priči udahne nekakav autentičan život.

SELEKTAH: 3/ 10