The Black Keys – "Turn Blue"

Duo The Black Keys počeo je karijeru pre nešto više od 10 godina kao garažni rok bend. U međuvremenu, broj njihove koncertne publike narastao je od par stotina, koliko ih je bilo početkom veka, do sadašnjih nekoliko desetina hiljada ljudi. Tiraž ploče “Brothers” (2010) premašio je milion, a album “El Camino” (2011) dva miliona prodatih primeraka. The Black Keys su postali veliki bend.

Koji su razlozi takvog uspeha Dena Oerbaha i Patrika Karnija? Pomenuću samo neke: masovna pomama za gitarskim bendovima među klincima 21. veka koja je počela još od uspeha grupe The White Strpies, saradnja između The Black Keys i producenta Danger Mousea koji ima nos za komercijalno, ali pre svega njihova muzika koja je sa svakom novom pločom zvučala sve zrelije i inovativnije.

Kada je u pitanju spajanje kvaliteta i hiper-produckije u savremenoj rok muzici , uz Džeka Vajta, prvo ime koje mi pada na pamet je Den Oerbah (nije ni čudo što ga Džek svako malo proziva zbog nekih gluposti). On je samo u poslednje dve godine producirao 12 albuma (fantastične ploče Dr. Džona, Valeri Džun, Majkla Kivanuke, Reja Lamontanja, a poslednji posao bio mu je novi album Lane Del Rej), sa The Black Keys odsvirao sijaset koncerata i sve to krunisao predivnom pločom kakva je “Turn Blue”. Talenat koji nosi Den morao je kad-tad isplivati na površinu.

Pomenuto muzičko sazrevanje bilo je najočiglednije na albumu “Brothers” na kome su The Black Keys oprobani garažni rok recept izmešali sa soul i pop uticajima. “El Camino” je na neki način bio povratak korenima, a na “Turn Blue” nastavljaju tamo gde su stali na “Brothers”.

Pročitajte recenziju albuma “Brothers”.

Njihov aktuelni album otvara sedmominutna “Weight of Love” koja spada ne samo u najlepše na ovoj ploči, već je i u samom vrhu celokupne The Black Keys diskografije. Mračna i razuzdana, obojena predivnom Oerbahovom gitarskom solažom, uz setne stihove “Never ever had a pure love / And never knew cure from”, ova pesma govori o Denovim osećanjima nakon nedavnog razvoda. Kako je Patrik rekao u jednom nedavnom intervjuu, kada je prvi put slušao Denovu solo deonicu u “Weight of Love”, malo je falilo da zaplače. Ovo je i jedna od najemotivnijih psihodeličnih rok pesama novijeg datuma koje su prošle kroz uši pisca ovih redova.

Oni koji traže “stare” The Black Keys, verujem da će uživati u “stomping the blues” ritmu u “It’s Up to You Now”, odnosno glem rok hitu koji zatvara ploču “Gotta Get Away”, kojeg se ne bi postideo ni Džon Fogerti.

Ostatak albuma čine uglavnom pesme koje se oslanjaju na soul i pop, a među najlepšima je “Waiting on Words” sa zaraznim gitarskim rifom koji kao da je pozajmljen sa neke prašnjave ploče Smokija Robinsona. “In Our Prime” liči na klavirski gospel, sve dok Oerbahova sirova gitara ne unese neophodnu dozu “prljavštine”. Prvi singl “Fever” zvuči kao da su Booker T. & the M.G.'s malo popili i rešili da sviraju disko, dok je “bezbrižno-letnja” atmosfera koju prave naslovna pesma kao i “Bullet in the Brain” savšrena za uživanje u sunčanom popodnevu. Ako pažljivo slušate “Turn Blue” lako možete pretpostaviti koje to ploče kriju Denove i Patrikove police. Njih pre svega povezuje ljubav prema bluzu, ali i hip hopu (sećamo se projekta Blakroc), a tu su i svi oni Stax/Motown biseri, psihodelični rok s kraja žezdesetih, ali i sleker pop grupe Pavement koje Patrik obožava. Pored divnih melodija koje krase “Turn Blue”, dok ga slušate ne možete se oteti utisku koliko zapravo ova dva čoveka vole muziku svih epoha i žanrova, bez ikakvih predrasuda.

Ne sumnjam da će, slično nakon ploče “Brothers”, većina njihovih starih fanova (pre svih onih koji se isključivo lože na garažni rok) biti razočarana, no nisam siguran da će to mnogo pogoditi Dena i Patrika. A, s obzirom na kvalitet ove ploče, za tim ni nema razloga. Ako već poredimo dobar i loš primer komercijalizacije - The Black Keys nisu Kris Kornel, Danger Mouse nije Timbaland, a “Turn Blue” nema nikakve veze sa Kornelovim disko smećem iz 2009. “Scream”. Ovo je onaj tip komercijalne ploče kada bend proširuje muzičke vidike svirajući baš ono što želi u datom trenutku i to radi bez greške. A sad, što im se albumi prodaju u milionskim tiražima i što ih je zavolela balavurdija koja fura brojanice i sluša Arctic Monkeys i Kings of Leon, to već nije njihov problem. Drugim rečima, one osude da su se prodali zato što na osmom ne žele da sviraju na isti način kao na prva četiri albuma, zvuče krajnje detinjasto.

Imajući u vidu raznu tupavu muziku koja nam se servira sa svakog medijskog ćoška, svedoci smo da se popularnost i kvalitet danas jako retko drže za ruke. Slušajući aktuelni The Black Keys album, možemo konstatovati da su oni izuzetak od tog pravila. Den i Patrik su “naši ljudi” koji su došli do uspeha. Nema sumnje da smo početkom druge decenije 21. veka dobili jedan važan rok bend koji snima dobre/velike rok albume. Godine ispred nas pokazaće da li će reč ispred ili ona iza kose crte odneti pobedu. Ako nastave stazama kojima su krenuli na “Turn Blue”, mislim da odgovor znamo već sada.