Šampanjac uz kobasice - nemačko - francusko pomirenje

Jelisejski ugovor smatra se prekretnicom u odnosima dveju zemalja. Njime je dogovoreno pomirenje koje je znatno doprinelo tome da su Nemačka i Francuska od neprijatelja postali važni partneri u Evropi, koji se konsultuju o svim bitnim pitanjima spoljne, bezbednosne i kulturne politike i sprovode bilateralne mere.

Pomirenje je bilo važno i zato što je pokazalo da Evropa može da živi u miru, kaže Žerar Fusije, izdavač „Dokumente“, časopisa za nemačko-francuski dijalog. Početkom 60-ih godina prošlog veka bilo je onih koji su govorili o „smrtnim neprijateljima“ s druge strane granice. „Bilo je nužno da bar dva najveća naroda u Evropi budu u stanju ne govore više o neprijateljstvu, nego o prijateljstvu i saradnji“, kaže Fusije.

Pomirenje kao model za druge

Razvoj nemačko-francuskih odnosa za druge predstavalja model za ugledanje. Druge evropske države, pre svega one koje su u istoriji ratovale, uvek ističu to pomirenje kao model. Tom temom bavi se i knjiga „Nemačko-francuski odnosi kao model mirovnog poretka?“ koju je izdao Štefan Zajdendorf iz Nemačko-francuskog instituta u Ludvigsburgu. U knjizi se opisuju činjenice koje se mogu preneti i na druge sukobe i bilateralne odnose.

Kao jedan od tih elemenata Zajdendorf navodi redovne političke konsultacije na svim nivoima koje su dogovorene Jelisejskim ugovorom. On objašnjava da su ti sastanci obavezni, pa je to posebno važno u kriznim situacijama, kada bi političari najradije da izbegnu jedni druge, ali ne smeju da krše ugovor.

Na mladima svet ostaje

Osim tih političkih konsultacija, Zajdendorf kao važnu ističe i saradnju na nivou civilnog društva. Za njega vizionarsko značenje ima to što su tadašnji francuski predsednik Šarl de Gol i nemački kancelar Konrad Adenauer ( fotografija gore) shvatili važnost mladih u ponovnom uspostavljanju poverenja. U Jelisejskom ugovoru dogovoreno je osnivanje „Nemačko-francuske organizacije DFJW“. Ona od 1963. godine do danas svake godine omogućava susrete hiljada mladih Nemaca i Francuza. Od svog osnivanja ta organizacija je, u okviru 300.000 organizovanih programa, posredovala u razmeni osam miliona mladih.

U procesu učvršćivanja nemačko-francuskog prijateljstva bilo je potrebno savladati brojne prepreke i ukloniti predrasude. Žerar Fusije zato ukazuje da je reč o „besprimernom iskustvu“, i kaže da se druge zemlje mogu ugledati na to prijateljstvo baš zato što je njegovo nastajanje bilo propraćeno brojnim poteškoćama. „Drugi regioni bi mogli reći da je možda napokon došlo vreme za razmišljanje, kako bi na primer Izraelci i Palestinci, mogli da ostvare iste takve napretke“, smatra Žerar Fusije. Istorija pomirenja i razumevanja počela je De Golovom posetom Nemačkoj.

De Gol je 5. septembra 1962. godine posetio Nemačku i tada, u euforičnom govoru, rekao: "Da živi Bon, Nemačka i nemačko-francusko prijateljstvo!" - što se tumači kao kamen temeljac u procesu pomirenja duboko neprijateljskih zemalja za vreme Drugog svetskog rata.

Adenauer i De Gol, koji je u gostima govorio nemački, slavljeni su tada u Bonu, a par meseci ranije su, u čuvenoj katedrali u Remsu, u kojoj je krunisano 25 francuskih kraljeva, prisustvovali takozvanoj misi pomirenja, koju su Francuzi prošle godine jubilarno obeležili u prisustvu nemačkog političkog i državnog vrha.

Proces pomirenja dobio je i oficijenu stranu, 22. januara 1963. potpisivanjem Jelisejskog ugovora o nemačko-franucuskoj saradnji.

Da li je, možda, ipak, nemačko-francuski tandem, koji je kliše EU, prevazidjen, pitanje je na koje i analitičari i ankete odgovaraju da nije -72 odsto Francuza i 81 odsto Nemaca veruju u nastavak nemačko-francuskih odnosa, pokazuje barometar Pariz-Berlin.

Istorija nemačko-francuskih odnosa je poznata, a kada je reč o budućnosti, analitičari kažu da će "motor" EU, Berlin i Pariz, produbiti svojusaradnju i da će neke teme, poput proširenja EU ili pitanja energije, zauzeti veoma važno mesto.

Danas, verovatno, ne postoje dve zemlje na svetu koje su toliko povezane, kao Nemačka i Francuska - više od osam miliona Nemaca i Francuza učestvovalo je u programima razmene, postoji 2.200 pobratimljenih gradova, dnevno saobraća 10 "Alleo" vozova, postoje brojne avio-linije, redovne medjuvladine konsultacije, privredna saradnja je veoma intenzivna, a susreti nemačko-fracuskih političara se više ni ne broje.

Ipak, kada je reč o spoljnoj politici - libijski rat, Palestina i sada Mali, poslednji su primeri različitih stavova Berlina i Pariza, tako da je, kako kažu analitičari, jedna suštinski zajednička spoljna politika prillično daleko.

Aktuelnu političku istoriju beleže i odnosi Olanda i Merkelove, koja je do poslednjeg momenta javno podržavala njegovog protivnika Nikolu Sarkozija i kao nijedan nemački posleratni kancelar se time umešala u izbornu kampanju jedne susedne države.

Pitanje dužničke i krize evra, takodje, je tema o kojoj Pariz i Berlin imaju svoja mišljenja, šengenske granice i njihova "propustljivost", utakmice i navijači - deo su dnevne politike u kojoj se prelamaju zajedništvo i različitosti.

Kada je reč o samim Nemcima i Francuzima, poslednje ankete pokazuju da su godine nemira daleko - na pitanje da li bi rado živeli u Nemačkoj, oko 17 odsto Francuza je odgovorilo da ne zna, preko 22 odsto da ne bi, a čak 59, 57 da bi živelo.

Nemci su imali slične stavove- na pitanje da li bi rado živeli u Francuskoj 24 odsto je odgovorilo da ne zna, 22 odsto da ne bi, a 55 odsto da bi živelo.

O Nemcima i Francuzima postoje i klišei - Nemci misle da Francuzi stalno štrajkuju i idu na odmore, ali statistika pokazuje da to nije tačno: naime, Francuzi rade više od Nemaca i u 2009. godini je jedan Francuz u proseku radio 1.469 sati, a Nemac 1.309.

Francuzi, takodje, misle da su Nemci štedljivi i škrti - ali u relanosti je kvota štednje u Francuskoj "za dlaku" veća nego u Nemačkoj - 11,2 odsto po domaćinstvu u Nemačkoj, a u Francuskoj 11, 6 odsto.

Nemci voze samo BMV i Mercedes, misle njihovi prijatelji Francuzi, a statistika pokazuje da su, upravo, Francuzi "patriotskiji", kada je reč o automobilima - 57 odsto Francuza se odlucuje za domaće automobile, a u Nemačkoj je taj procenat 49 odsto.

Prošlost je poznata, sadašnjost jasna, a kakva će biti budućnost nemačko-francuskih odnosa, možda, najbolje govori podatak o mladima, kao kreatorima sutrašnjice i studentima, kao najboljim stvaraocima spona i prijateljstva.

Statistika, naime, kaže da čak 22 odsto školske dece u Francuskoj uči nemački jezik, da je u ovom momentu na nemačke univerzitete upisano oko 6.000 mladih Francuza, a na francuske oko 8.000 Nemaca, da zajedničke nemačko-francuske visoke škole godišnje izdaju veliki broj zajedničkih diploma i da čak 66 odsto tih apsolveneta u roku od svega tri meseca nadje posao.