Ima li ovde Srba, a da nije ambasador Rusije

Mislim da je Rus s maramicom u reveru – navikom koju je poneo tokom službovanja u Parizu – ponašanjem na beogradskom Forumu o bezbednosti prekardašio sva pravila lepog diplomatskog ponašanja. A ona su baš striktna.

Ništa tu nije slučajno. Ambasador zna šta radi. Budi „patriotsku Srbiju“, ubeđen da će je Zapad uspavati i odvesti na stranputicu. Poručuje da će nam biti bolje uz Rusiju nego uz EU i/ili NATO.

Pošto se prikazao kao redak Srbin usred Beograda, prisvajajući patriotizam zemlje u kojoj je ambasador, računa na reakciju u stilu: „Da, da, pored svih ovih europejskih izdajnika zaista je trebalo da nam Rus očita bukvicu i pokaže kako se voli svoja/tuđa zemlja“. Ima takvih.

Reklo bi se da je izaslanik Kremlja izašao i iz okvira zvaničnih stavova Moskve povodom kosovskog problema. Ako me sećanje ne vara, Vladimir Putin svojevremeno je, oštrinom koja može da priliči baćuški ali ne i jednom od najmanje stotinu državnih službenika na ambasadorskom mestu po svetu, poručio da Rusi nemaju nameru da budu „veći Srbi od Srba“. Šta se Srbija dogovori oko Kosova, Rusi će podržati.

Njegova ekselencija prekršila je taj stav. Konuzin je u svojoj serbskoj otečestvenoj besedi jasno pokazao nameru da bude veći Srbin od Srba, da Srbe zabludele idejom zapada Evrope vrati na istočni put panslovenstva i slatkog pravoslavlja – uz ponešto ekonomske dominacije.

To je onaj deo njegovog dubokog razočaranja, ali bez emocija, kada kaže da je Srbija „spremna da proda privredna postrojenja bilo kome, a ne Rusima, iako su svesni da će tako postrojenja propasti“.

U vreme „resetovanja“ američko-ruskih odnosa, ambasador uvodi čistu hladnoratovsku retoriku ostavljajući me da se pitam da li Rusija ne da Srbiju smatrajući je poslednjim adutom za neka nova vremena, ili se radi o neokolonijalnoj navici.

Da li je to Srpska pravoslavna crkva svojim metanisanjem Moskovskoj patrijaršiji ohrabrila Konuzina da misli da je bojar i u svetu srpske politike?

Pošto je održao pledoaje, ne prvi te vrste, ambasador je u znak protesta napustio skup. Ne bih dalje, jer sve je manje-više poznato. Zanima me šta će uraditi srpske vlasti.

Da budem sasvim jasan, što bi rekao Boris Tadić, uvek me je nervirao nedostatak samopoštovanja Srbije prema Srbiji. Ne smatram da Srbija od sebe treba da napravi pačavru – bez obzira koliko joj je manevarski prostor sužen.

Ako imaju iole samopoštovanja, zatražiće „diplomatskim kanalima“ da NJE napusti Srbiju. Bio bi to jedini i pravi odgovor države koja ne dopušta da joj strani ambasadori drže lekcije.

To što ambasadori koriste prostor koji im je otvoren, nije njihova, već naša greška. S tom razlikom da su ambasadori Zapada koristili anesteziju, a ambasador Konuzin radi na živo, na način koji bi priličio vremenima Informbiroa.

Znam, sada će se iznervirati onaj prepoznatljiv deo čitalaca koji koji me drže za zapadnog plaćenika, žbira CIA, Tadićevog poslušnika, LDP-ovog aktivistu – sve sam to imao prilike da nađem po komentarima.

Zašto B. J. nije kritikovao bivšeg američkog ambasadora Kamerona Mantera kada je – nediplomatski ishitreno – najavljivao da će Srbija dobiti „proevropsku vladu“ i pre nego što je ona formirana.

Zašto se B. J. nije oglasio kada je bivši nemački ambasador Cobel rekao da bi Srbija možda mogla da za 20-25 godina razmišlja o članstvu u EU, pod uslovom da se odrekne pretenzija na Kosovo.

Zato što je razlika velika. Prvi diplomata saopštio je čemu se nada, drugi je prerano otkrio šta njegova vlada misli. Zato je povučen.

To pravo, i po cenu greške u koracima, ima i Konuzin, ali postoji tu velika razlika u formi. A forma je suština diplomatije.

Aleksandar Vasiljevič – sem što zna kada da obuče uniformu – pokazao je da na formu ne daje ni kopejku. Mada zna kada da pozove Cecu na prijem – kao odgovor na konferenciju NATO u Beogradu.

Zna da uputi zvanični demarš kada mu se ne dopadnu reči Čede Jovanovića u TV emisiji. Zna i da u novinama polemiše sa autorom ovih redova. Sve on jako dobro zna.

Zbog toga je manje važno šta je Konuzin rekao. Mogao bih lako da se složim da je i Kosovo tema za debatu o globalnoj bezbednosti. Tadić je i o tome govorio. Ne bih nikako mogao da se složim ne samo sa uvredljivim načinom ambasadorove intervencije, već i očitom namerom da se Srbija ponovo deli na Zapad i Istok, na izdajnike i patriote.

Da mu je to bila namera moglo bi da se zaključi iz podatka da je dan ranije, u sredu, u okviru istog foruma održan panel na temu „Rusija i Evropa: Partneri ili takmaci?“ Konuzin se nije pojavio.

Ali, da prekratim nerviranje svih onih koji priželjkuju rusku vojnu bazu na Pasuljarskim livadama, onih koji bi NIS poklonili – a ne jeftino prodali Rusima, onih koji budućnost Srbije vide ispod velike šljive, onih kojima se kosa diže na glavi od reči NATO, onih koji bi da sačuvaju palanačko politikantstvo i opštu muljačinu, onih koji se ne pitaju zašto su svi srećni kada se razvežu od Srbije, onih koji u strahu od zdrave konkurencije kvazinacionalnu superiornost grade na kmetovskim avlijama, onih koji žele da komšiji crkne krava, onih koji vole da misle da će im majčica Rusija konuzinovskom rukom staviti melem na sve rane, onih koji su se – izveštava Glas Rusije – javili sa predlogom da se ambasadoru dodeli odlikovanje za javno iznetu odbranu interesa Srbije od NATO, svima njima obećavam da ću na isti način reagovati ukoliko ovako skandalozno ponašanje bude pokazao bilo koji strani ambasador. Ne zbog njih, već zbog nas.

NJE je, što se mene tiče, promašio ovo ambasadorsko mesto. Gaf za gafom. Bolje bi mu pristajalo da bude gubernator Magdamskaje oblasti.

Dan posle bio je otvoren za reakcije. Moskva je mogla javno da prekori svog ambasadora. Nije. Beograd je mogao barem da uputi oštar demarš. Nije.

Što znači da Rusija stoji iza zažarenog ambasadorovog izlaganja. A Srbija? Iza koga ona stoji? Trebalo bi iza sebe, ali to nije slučaj. Tužno.

Pre nekoliko meseci ambasador Srbije u SAD zatražio je od američke TV mreže da preduzme mere povodom „kleveta“ komičarke Čelsi Hendler protiv Srbije i njenih građana. Oko toga se digla frka. Oko Konuzina država nemušto ćuti.

Za kraj, moram opet kao Švaba tra-la-la. Sve je ovo zbog Kosova, koje je i ruski ambasador uveo u igru obećavajući nastavak odbrane Srbije u UN. Izgleda da ćemo sve prodati, posle NIS-a i samopoštovanje, samo da bi sačuvali ono što odavno nemamo.

I nećemo imati, ne barem onako kako sanjaju svi ovdašnji potvrđeni ili nepotvrđeni nacionalakademici koji budućnost Srbije stalno pokušavaju da kalemare mitovima iz 1389.