S Ukrajinom stvari će biti izuzetno bolne

U "Arhipelagu Gulag” Solženjicin je još 1968. pisao o bolnom pitanju Ukrajine.

Napominjući (u poglavlju 5) da je za njega veoma bolno da piše o Ukrajini jer su „Ukrajina i Rusija spojene u mojoj krvi, u mom srcu i u mojim mislima”, Solženjicin kaže da mu je iskustvo u prijateljskim kontaktima s Ukrajincima u logorima pokazalo koliko bolan grč oni nose...

"S Ukrajinom, stvari će biti izuzetno bolne. Ali morali bismo da shvatimo stepen napetosti koji oni osećaju. Kao što je bilo nemoguće da ga reše vekovima, sada je do nas da pokažemo dobar osećaj. Moramo predati na odlučivanje njima: federalisti ili separatisti, koji god od njih da pobede. Nadam se da nećemo biti ludi i okrutni. Ako se pokažemo blaži, strpljiviji, koherentniji sada, ostaje više nade da se obnovi jedinstvo u budućnosti.

Neka se nacionalizam iživi, testirajmo ga. Oni će uskoro shvatiti da nisu svi problemi rešeni kroz odvajanje. Pošto u različitim regionima Ukrajine postoji različit procenat onih koji sebe smatraju Ukrajincima i onih koji se smatraju Rusima, tu će biti mnogo teškoća.

Možda će biti potrebno da se referendum održi u svakom regionu, a zatim obezbediti preferencijalni i delikatan tretman onih koji bi želeli da odu. Nije cela Ukrajina u svojim sadašnjim granicama formalnih sovjetskih republika zaista Ukrajina.

Neki regioni na levoj obali Dnjepra jasno se oslanjaju više na Rusiju. Što se tiče Krima, odluka Hruščova da ga preda Ukrajini bila je potpuno proizvoljna. A šta je s Karpatskom Rusijom – Rutenijom? To će poslužiti kao test više: Dok zahtevaju pravdu za sebe, kako će se Ukrajinci odnositi prema karpatskim Rusima?”

Kasnije, u aprilu 1981. godine, u pismu Konferenciji o rusko-ukrajinskim odnosima u Torontu, koju je organizovao Harvardski ukrajinski institut, Solženjicin piše:

"... Ja doživljavam ovu žestoku netrpeljivost u raspravi o rusko-ukrajinskom problemu (fatalnu za oba naroda i korisnu samo za njihove neprijatelje) posebno bolno, jer sam i sam mešovitog, rusko-ukrajinskog porekla, odrastao sam pod zajedničkim uticajem obe kulture i nikada nisam video i ne vidim nikakav antagonizam između njih. Ja imam u brojnim prilikama pisane i govore u javnosti o Ukrajini i njenom narodu, o tragediji ukrajinske gladi. Imam mnogo starih prijatelja u Ukrajini; oduvek sam znao da patnja Rusa i Ukrajinaca jeste patnja istog reda izazvana komunizmom. U mom srcu nema mesta za rusko-ukrajinski konflikt, i ako, ne daj Bože, stvari pređu u krajnost, ja mogu da kažem: Nikada, ni pod kakvim okolnostima, ni ja ni moji sinovi nećemo se pridružiti rusko-ukrajinskom sukobu, bez obzira na to koliko neke usijane glave mogu da nas guraju ka njemu.”

Konačno, ovaj nobelovac u tekstu „Obnova Rusija” (1990) piše:

"Samo razmislite kako se meša stanovništvo; postoje čitavi regioni u Ukrajini s pretežno ruskim stanovništvom; koliko ljudi ima kojima je teško da izaberu kojoj od dve nacionalnosti pripadaju; koliko ljudi ima mešovitog porekla; koliki mešoviti brakovi postoje (uzgred, niko do sada o njima nije mislio kao mešovitim). U jeku opšte dezintegracije, ne postoji nagoveštaj jedne netrpeljivosti između Ukrajinaca i Rusa. Naravno, ako bi ukrajinski narod zaista sam odlučio da se otcepi, niko ne bi trebalo da se usudi i pokuša da ga drži silom. Ali, ovo prostranstvo je raznovrsno i tu je samo lokalno stanovništvo ono koje može da odluči o sudbini njihovog lokaliteta, njihovog regiona, a svaka novoformirana etnička manjina na tom lokalitetu treba da se tretira na isti način nenasilja...”

Politika, 17. jul 2014.