Dinkić: U privatizaciji je bila odluka tada da ima puno tih firmi, da je situacija katastrofalna i ljudi koji su napravili taj zakon mislili su da to puste liberalno i da se ... ne proverava to poreklo. Ja mislim da je to verovatno bila greška, trebalo je i tu uvesti branu, jer nije svaki novac dobar novac...
Grujić: Menja se filozofija liberalnog kapitalizma svuda u svetu. Znači, država ima jednu prostu dilemu: ili će da potroši iste pare dajući socijalnu pomoć, gušeći socijalne nemire, ili će te pare da iskoristi, da uloži u proizvodne kapacitete, da ljudima da posao.
Ćulibrk: Meni je jedan od prioritetnih grehova zapravo države kako možete da dozvolite da firma radi pet godina, a da radnici ne primaju platu. Jednostavno, mora da postoji sistem u kome ćete vi posle tri meseca neisplaćenih zarada, doći kod tog vlasnika na vrata: “Kuc, kuc, šta se dešava ovde?
Gosti: Mlađan Dinkić, ministar ekonomije Vlade Republike Srbije, Branislav Grujić, predsednik kompanije PSP Farman i suvlasnik Jugodrva, Milan Ćulibrk, glavni urednik magazina “Ekonomist”
Autorka: Olja Bećković
Bećković: Dobro veče. Na početku emisije ste videli najjači utisak protekle nedelje, utisak za koji su se opredelili oni gledaoci, koji su glasali SMS-porukama i ovaj utisak je bio i povod da večeras pokušamo, čini mi se, u najkompetentnijem društvu da pokušamo da nađemo te odgovore. Bilo je primedbi prošle nedelje na naslov: “Kome da se mole”, pa nećemo da pričamo večeras o tome kome da se mole, ali pričaćemo o tome koga da pitaju, čemu da se nadaju, kome da se obrate, ne samo ovi radnici koje smo videli u predlogu na početku emisije, nego svi radnici i svi građani Srbije. Večeras u emisiji “Utisak nedelje”, gospodin Mlađan Dinkić, dobro veče, ministar ekonomije Vlade Republike Srbije, hvala Vam što ste ovde.
Dinkić: Dobro veče.
Bećković: Branislav Grujić, dobro veče.
Grujić: Dobro veče.
Bećković: Predsednik kompanije PSP Farman i suvlasnik “Jugodrva”, ali ja ću da Vas zamolim, pošto verujem da ste Vi jedan od retkih, što je moguće više u emisijama videti nova lica, i hajdemo da Vi kažete šta je PSP Farman.
Grujić: PSP Farman je firma koja se osnovno bavi nekretninama u istočnoj Evropi, inače građevinsko-developerska struktura, kojoj osnovni biznis su nekretnine, a onda pored toga ima čitav niz drugih poslova, koji su se razvili uz taj posao, od proizvodnje do...
Bećković: Rusko-srpska kompanija?
Grujić: Rusko-srpska kompanija u početku.
Bećković: A šta je Vaše to, da bude jasnije, da razumemo, šta ste Vi izgradili u Srbiji, u Beogradu, da bi ljudi lakše razumeli?
Grujić: Pa u Beogradu, jedan od poslednjih objekata koji vidite, to je ugao Višnjićeve i Jovanove, npr. zgrada, interesantno, gde se nalazi jedan lep spoj starog i novog. U Beogradu smo rekonstruisali dosta starih zgrada, završili, pošto u Beogradu se vrlo malo novoga radilo i trenutno smo u realizaciji dva velika projekta, koje pripremamo za ovu godinu. Jedan je nedaleko odavde, projekat “Agro-opreme”, koji je preko 160.000 kvadrata, i drugi je na izlazu iz Beograda, s desne strane, isto jedan veliki kompleks od preko 60.000 kvadrata.
Bećković: A kad se kaže, obično piše to, kaže: “Najuspešniji srpski biznismen u Moskvi”, nigde nisam videla da ste demantovali to, je l' to istina?
Grujić: To, mislim, to je... Tako se krene sa tim epitetima, vrlo je relativno odrediti ko je uspešan, više uspešan ili najuspešniji. To su relativne stvari. Na žalost, ova kriza je uradila da, ne bih rekao, da sam najuspešniji, nego onaj, jedan od retkih koji je opstao na tom tržištu, pa zbog toga verovatno sad dobijam takve epitete.
Bećković: A kad govorimo o privatizacijama, je l' ste kupili nešto, je l' ima nešto Vaše u Srbiji?
Grujić: Vrlo malo smo učestvovali u privatizaciji iz mnogih razloga i to što smo kupovali bilo je vrlo namenski, što nam je bilo neophodno za zaokruživanje našeg sistema.
Bećković: Ima neka drvna industrija u...
Grujić: Pa bavimo se dosta drvnom industrijom uopšte, pošto je to nastavak aktivnosti “Jugodrva”, koja je jedna od retkih kompanija koje smo ovde privatizovali.
Bećković: Šta je, Sremska Mitrovica, šta beše?
Grujić: Da, to je fabrika koja se bavi pločama, a od ostalih stvari, mi smo verovatno sad jedna od retkih koji u ovom teškim vremenima, opet pokrenuli smo izvoz drveta iz Srbije i to je neka od osnovnih naših funkcija, koje sad radimo. Drvo je istorijski, bilo i ostaće jedan od retkih izvoznih proizvoda Srbije, koji može da se plasira na stranom tržištu.
Bećković: Dobro, hvala Vam za sada. Milan Ćulibrk, dobro veče, hvala i Vama što ste ovde.
Ćulibrk: Dobro veče.
Bećković: Dakle, glavni urednik magazina “Ekonomist”. Hvala Vam što ste ovde i prvo pitanje za Vas, dakle, videli smo ovaj najjači utisak protekle nedelje, stiče se utisak da ove nedelje nije tako, nemamo toliko slika, a moje prvo pitanje za Vas je, ko je predložio da Vlada donese odluku na telefonskoj sednici proteklog vikenda da se angažuje policija za sprečavanje štrajkova, koji blokiraju puteve i pruge?
Dinkić: MUP.
Bećković: MUP je to predložio?
Dinkić: Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Bećković: Pa zašto se onda Dačić toliko oko toga buni?
Dinkić: Ili da budem precizan, koliko je meni poznato, MUP. Pošto mi smo dobili samo da li glasamo za to ili ne glasamo.
Bećković: Jeste Vi glasali za to?
Dinkić: Jesam, da, iako u zakonima, već postojećim, postoji, čini mi se, odredba, da se velike saobraćajnice od međunarodnog značaja, poput međunarodnih pruga, puteva, ne smeju, po zakonu, blokirati, ali čini mi se da je MUP tražio još neku vrstu potvrde, zbog specifičnosti i dobio je.
Bećković: Da li ste imali dilemu da li da glasate za to, da li ste imali to u glavi da će interpretacija biti te: “Bolje bi bilo da ste nešto uradili, da radnici nemaju razloga da blokiraju pruge i puteve“ nego da se sada poseže za tim: „Hajde, nek ide policija” i kako sad govore ovih dana, „Nek idu gladni na gladne“?
Dinkić: Ne, poslednja stvar koja bi trebalo da se dogodi bilo kome u Srbiji je, da dođe do nekakvih sukoba. To onda prosto nema nikakvog smisla, onda neka ljudi, koji su nezadovoljni dođu da upravljaju ovom vladom. Dakle, nije stvar u tome da se sada prave sukobi, ali demokratsko je pravo svakoga da protestvuje i štrajkuje. Postoje svuda u svetu i treba da postoje. Postoje i postojaće vekovima u Srbiji. Međutim mora da se pravi razlika između demokratije i anarhije. Dakle, ako štrajkuješ da se boriš za svoja prava, to je opravdano i dozvoljeno, ali ne smeš da ugrožavaš pravo drugog. Ako blokiraš međunarodnu prugu, ili međunarodni put, ti si ugrozio prava, recimo, možda neki bolesnik treba da se preveze iz jednog grada u drugi u bolnicu, i on može da umre. Ako si blokirao put, a ti se boriš za svoja prava. Dakle, mora....
Bećković: Ali dok to uradim, dok ne blokiram put, vi se nećete probuditi, da dođete i da kažete: „Hajdemo da razgovaramo, šta možemo da uradimo za vas“?
Dinkić: Pa nije baš tako. Hajde da budemo potpuno iskreni, blokada ovog puta magistralnog, od Niša do Prištine, ka Kuršumliji, tim putem niko ne ide. To je više bilo simbolična blokada. Ljudi su bili na ulici, jer tim putem suštinski niko ne ide. Vrlo mali je saobraćaj, a čuo sam da su oni čak i propuštali. Međutim, ovde treba razlikovati više vrsta štrajkova. Vi ste u ovom prilogu dali mešano meso, što bi rekli, imate štrajkova gde su ljudi radili i zaradili novac, a neko im ga nije isplatio, ili neko nije uplatio doprinose za penziono osiguranje, ako su radili kod privatnog poslodavca i to su opravdani štrajkovi. Ljudi traže ono što su zaradili i ljudi traže pravo koje su ostvarili u radnom odnosu, da bi mogli da odu u penziju, ili da se leče. Ali ima onih štrajkova gde recimo, dvadeset godina, ili deset godina, ili kao u Kuršumliji, čini mi se, četiri, pet godina... Ne, dvadeset meseci je bila Kuršumlija, ne radi preduzeće i neko traži da mu se isplate plate za taj period dok nije radio. Formalno pravo na te plate imaju, znači, jer što kažu, kuca radni staž, kuca to neka obaveza, međutim, suštinski to nije zarađeno. Ako nešto nije zarađeno, ne može da se isplaćuje. Ali, s druge strane su u pravu, kada kažu da je ta Kuršumlija potpuno zaboravljena bila od društva, da tamo ništa ne radi i to je bio razlog zašto smo se mi zaista, mesecima unazad smo razmišljali šta da radimo s takvim mestima.
Bećković: A šta je bio razlog da ste zaboravili? Kako je moguće da dvadeset meseci...
Dinkić: Pa nismo je mi zaboravili, nismo je mi zaboravili kao naša Vlada, prosto ima čitav niz opština na jugu Srbije, u Sandžaku, pa čak i nekih u Vojvodini, gde jednostavno su se najškolovaniji ljudi iseljavali, odlazili u Beograd, odlazili u Novi Sad i vrlo slab kada je ostao u tim gradovima. Primera radi, u toj Kuršumliji su tu fabriku privatizovali ljudi iz same Kuršumlije. Nije im došao neko sa strane, pa im je doveo nevolju, sami sebi, da tako kažem, stvorili nevolju.
Bećković: Dakle, privatizovao je bivši direktor i još osamnaest...
Dinkić: Tako je, bivši direktor i osamnaest ljudi, koji su bili zaposleni na raznim mestima, od rukovodilaca do nešto nižih u tom istom ŠIK Kuršumlija. Oni su insajderski kupili svoju firmu i u istom tom mestu, insajderska privatizacija je npr. u onoj fabrici vode, u... Prolom vode. Ta je recimo uspela, ali ovde bitno i ko je došao. Taj direktor očito nije bio sposoban, ko zna kakve je namere imao. To je rasturena fabrika.
Bećković: Ali čekajte, u tom času je na čelu Agencije za privatizaciju bio današnji premijer, Mirko Cvetković i kad ti radnici napišu: “Mirko, dođi ovamo, da vidiš kome si i kom nesposobnjakoviću ili nesposobnjakovićima si prodao to!”, je l' se Vama čini da je to opravdano, da ti radnici kažu kako je mogla Agencija za privatizaciju i da li je moguće da u ovom trenutku nije niko odgovoran i da sadašnji premijer nije odgovoran što je takvom jednom tipu, prodao?
Dinkić: Hajde da se vratimo u period kad ja nisam imao nikakve veze sa ovim procesima, to je period do 2001. godine, kada je, Vi pominjete, premijer Cvetković bio direktor Agencije za privatizaciju. Tada smo imali nekoliko hiljada društvenih firmi, koje je trebalo privatizovati. Od tog momenta do danas, negde četiri petine slučajeva su uspeli. Znači, za sve je primenjen isti zakon. Po istom zakonu su svi imali pravo da se jave. Za tu firmu se niko tada nije javio, koliko ja znam, ili su se javile, ne znam tačno koji je slučaj bio, ali pobedili su na tom nadmetanju, prema zakonu, ovi ljudi, bivši direktori te fabrike. Imate takvih slučajeva i drugde. Kažem, nije zakon tu bio prekršen. Problem je u tome što ne mogu i nisu svi sposobni da upravljaju niti da budu gazde u Srbiji.
Bećković: Ali ko je odgovoran za to što je prodao lošem vlasniku?
Dinkić: Nije niko odgovoran, jer kada pogledate...
Bećković: Kako je to moguće?
Dinkić: Pa zato što u tranziciji, koja se događala u svim bivšim socijalističkim zemljama, od Poljske, Češke, Slovačke, Rumunije, Bugarske, do Srbije, svuda ste imali ovakvih slučajeva. Nigde privatizacija nije bila savršena, privatizacija je bila metod da od ukupne mase društvenih preduzeća, od kojih je 80 posto bilo u katastrofalnom stanju, verovatno zrelo za stečaj, da se vidi šta se od toga može izvući i da li neko, ko ima privatni kapital može od tih firmi nešto da napravi. Od četiri petine tih firmi je napravljen neki pozitivan slučaj, a jedna petina, 20 posto slučajeva, je propalo. I to je otprilike procenat uspešnosti i u drugim zemljama. Naravno, i kada smo kretali, Vlada Zorana Đinđića kada je kretala, a ja sam to podržavao, kao tadašnji guverner, u proces privatizacije, znali smo da to neće biti stoprocentni uspeh, jer znali smo da neće budućnosti srpske ekonomije zavisiti samo od privatizacije, već da je to samo jedan od potrebnih uslova da Srbija postane bolja i ekonomski tržišnija zemlja, već da moramo da imamo i privlačenje direktnih stranih investicija, potpuno novih fabrika, preuzimanje nekih postojećih, propalih u stečaju i onda samo, prosto mora da se tu vodi računa, da neke firme, koje su inače bile loše, su samo još potonule, ako nisu bili dobri vlasnici.
Bećković: Inače ih je loše vodila država, a onda ih je loše država prodala?
Dinkić: Loše su ih vodili direktori, konkretno ljudi, a ne...
Bećković: Koji su ti isti, koji su kupili, kome je država prodala?
Dinkić: Te koji... Pa u ovom slučaju da. U nekim slučajevima nije bilo tako. Pa imate insajderskih privatizacija, koje su bile uspešne, Sintelon npr. To je insajderska privatizacija, kasnije tek ušla “Tarkett”, u sledećoj fazi.
Bećković: Ali sada govorimo o onim koji su neuspešni i ove ljude koji su realno, to, gladni, bez ikakve nade, a odgovor je: “Nije niko kriv”. Kakav je Vaš utisak? Dakle, može li se reći: “Nije bilo loših privatizacija, nego su došli loši vlasnici”?
Grujić: Pa morali bi da odvojimo dve stvari, da li je neko dobar ili loš vlasnik, on to plati svojim kapitalom, koji je izgubio time što je loš vlasnik. Niko od nas ne priča da svakog dana u Srbiji propada...
Bećković: Nije ništa izgubio ako je npr. oprao pare?
Grujić: Tu sad ulazimo u kriminalne stvari, koje, ja pretpostavljam... Ja krećem od normalne biznis varijante, gde je čovek imao sto hiljada evra, dvesta hiljada evra, prodao stan, bilo šta uradio, uložio u tu Kuršumliju. Ako je on izgubio te pare i ostao bez tih, i on je kažnjen na neki način. Tu idealnih situacija nema. Mi moramo da se vratimo na sledeću stvar - zašto je stanje ovakvo u Srbiji. Znači, ako danas budete slušali mene šta kažem, reći ćete da sam ja isto postao populista, koji priča isto što verovatno pričaju sad neke sindikalne vođe.
Bećković: Ne brinite Vi za mene, brinite o ovima koji Vas gledaju sada.
Grujić: Da, ali znači... Šta to znači? To znači da je Srbija u objektivno teškom ekonomskom položaju i ove slučajeve, koje sad imamo, štrajkovi, to je posledica teškog ekonomskog stanja u Srbiji. To teško ekonomsko stanje u Srbiji je posledica što mnoge firme bankrotiraju, pa među njima ima i firmi, koje su privatizovane. Niko od nas ne govori da svaki dan se verovatno zatvori stotine malih radnji, desetine firmi, koliki je deo srpske privrede u blokadi. Znači, mi imamo i deo privrede koji nije privatizovan, koji je u velikom problemu, a skoncentrisali smo se samo na ovaj jedan deo privrede, koji je privatizovan. Tako da bi ja proces privatizacije, ne bi uzeo kao osnovni uzročnik ovih štrajkova, nego bih uzeo tešku ekonomsku situaciju u Srbiji. Teška ekonomska situacija u Srbiji je posledica globalne krize. Međutim...
Bećković: Globalna kriza je, oprostite, proteklih, koliko, godinu, dve?
Grujić: Godinu i po dana.
Bećković: Ovo su ljudi, koji se javljaju sa informacijama da nisu primili plate četiri, pet, osam godina. Da nisu toliko isto primili zdravstveno osiguranje, da im nije toliko upisivan staž itd.
Grujić: Mi možemo njima da kažemo da sve firme koje su do privatizacije bile uspešne, one su uspešne i privatizovane. Sve firme koje verovatno su trebale prvo da prođu proces stečaja, da se očiste od starih bremena, koje su imale, su na kraju završili loše u privatizaciji i da je to jedan neminovan proces. Pitanje je, koje mi sami sebi treba da postavimo sve, kuda Srbija ide dalje i kako će Srbija da realno nema ovu situaciju, koju sad gledamo? I to je sad pitanje samo, znate kako, danas se bune ovi što nisu dobili plate pet meseci... Pet godina, pa se bune ovi što nisu dobili dvadeset meseci, a sutra će imati ljude koji realno očekuju od plate, koju imaju, ne mogu više da žive. Znači, mi imamo taj globalni problem, koji moramo da rešavamo pod hitno i ne bih voleo da nam sad ovi pojedinačni slučajevi, koji su prvi signali, to je kao prva temperatura koju ste dobili, koju mi moramo vrlo ozbiljno svi da shvatimo, da nam bude to što će nam odvući pažnju od globalnog, suštinskog problema Srbije, a to je bolest srpske ekonomije, o kojem mi moramo vrlo otvoreno da pričamo.
Bećković: Ali, bojim se da ima i bolest srpske privatizacije, da postoji i to?
Grujić: Apsolutno, ja opet kažem, ta bolest srpske privatizacije, ona je postojala i kad smo je videli i kad je nismo videli.
Bećković: Ali, evo sad, ovi što su već izašli i ovi što, verujem da ih ima, koji se spremaju da izađu, znači, šta je odgovorno sa njihove strane, da traže kao odgovornost države? Šta oni imaju pravo da traže od cele države? Da li država može da kaže, nemaju oni ništa sa tim, to je privatizovano, obratite se vlasniku? Dakle, šta može država da im pomogne?
Grujić: Znate kako, država je dobila neke pare za akcije firmi koje je prodavala, za kapital tih firmi, država je te pare lepo uzela i potrošila. Ako sam ja kao neko ko upravlja nekom imovinom, koju sam dobio za prodaju tih fabrika, onda moram iz tih para, koje sam možda već potrošio, pa mi sad teško da ih izvučem opet iz džepa, da rešim problem tih radnika, hteo ili ne hteo. Da li te fabrike imaju budućnost dalje da rade, to ne znamo, jer to mora da donese situacija, ali da ja moram da zatvorim, iz para tih vlasnika, koji su mi već platili te pare za to, da ja moram da vratim tim radnicima, izmirim neke minimalne njihove realne zahteve, moram. Nema drugog načina.
Bećković: A to, to Vas pitam, šta su realni, znači ne mogu da se plate plate, ako se nije radilo to, godinama, mesecima itd. Šta može?
Dinkić: Evo, ja ću Vam reći šta ćemo mi da uradimo, šta radimo u Kuršumliji, pošto je ona bila primer. Može da se nađe neko, ko se bavi proizvodnjom drveta i ko treba da kaže: E, ovo drvo u formi lesonita može da se proda na domaćem ili na svetskom tržištu. I mi smo poslali pozive kompanijama, koje se bave drvetom, javio se Simpo, napravili su prošle nedelje jednu analizu, izračunali da treba tamo, nekih pet i po miliona evra, da se kupi potpuno nova oprema, treba milion i po evra obrtna sredstva i mi ćemo obezbedimo iz Fonda za razvoj ta sredstva, da se pokrene proizvodnja, ali nećemo da obezbedimo ta sredstva tako što dajemo državnu firmu državnim direktorima, jer su oni tu firmu očito i upropastili, nego nekome ko će da nam garantuje da će, da se tamo zaista stvori to što je tamo oprema i da će to da se proda.
Bećković: A kako će ovaj to da vam garantuje više, nego što vam je garantovao ovaj protekli, kome ste to prodali?
Dinkić: Pa zato što, kada je ovaj protekli kupio, taj očito je firmu upropastio, nije umeo da je vodi.
Bećković: OK. A kako znamo da ovaj sledeći neće?
Dinkić: Zato što ova firma radi trideset godina i ja sam obišao fabrike njihove na jugu Srbije, to su dobre fabrike, moderne fabrike, umeju da upravljaju. Neće mnogo ljudi da ode u Kuršumliju da radi. Evo, ja sam isto... Isti poziv poslao ne samo Simpu, poslao sam i Jugodrvu, poslao sam i još nekim firmama.
Bećković: Da, to me je zanimalo.
Dinkić: Nisu baš svi srećni da idu tamo. Ne znam da li ste ikada bili u Kuršumliji. Nije lako doći do Kuršumlije. U svakom slučaju, firma Simpo se zainteresovala, hoće da pomogne, mi ćemo na primeru Kuršumlije razviti model, koji neće važiti samo za Kuršumliju, nego i za Bosilegrad, za Vladičin Han, za Trgovište, za neka druga mesta, da, ako neka firma postoji - kao što je npr. Jugodrvo ili kao što je Simpo ili kao što je, ne znam, neka druga firma, koja ima zaposlene radnike u Srbiji, plaća im plate redovno, porez itd. ume da proda robu u inostranstvu, da izveze drvo u ovom slučaju - hajdete da dobijete jeftin kredit, dugoročni iz Fonda za razvoj, bez hipoteke, da... Ali pod uslovom da tamo zaposlite ljude, da pokrenete proizvodnju. Od 1. marta se u Kuršumliji pokreće proizvodnja u pilani, pa u fabrici lesonita, kreće se takođe u kupovinu nove opreme i na jesen će tamo biti potpuno nova fabrika, ali tamo to ima smisla uraditi, iz razloga što taj lesonit može da se proda na svetskom tržištu, velika je tražnja i takvih fabrika nema. Da je to recimo, neka proizvodnja koja apsolutno niko neće da kupi tu robu, to treba prosto u stečaj, zatvoriti i zaboraviti. Ali... A što se tiče plata, dvadeset meseci radnici nisu radili, neće dobiti te plate, ali krenuće da rade sad od 1. marta i dobijaće redovno plate, od momenta kad krenu da rade, zaposliće se, ne znam, 300, 400 ljudi, krenuće ovi, porodice koje seku šumu za Srbijašume, dobijaju takođe plate i živnuće polako Kuršumlija. I to je model, koji mi mislim sada na Vladi da donesemo, putem jedne Uredbe, da to važi za sve tzv. devastirane opštine u Srbiji. Devastirane opštine su one, koje su ispod 60 posto razvijenosti u odnosu na prosek Srbije i gde ništa ne radi. Na žalost ima takvih opština i mi moramo da intervenišemo tu kao država.
Bećković: Nešto ste hteli?
Grujić: Samo da kažem, ja mislim da model je OK koji Vi predlažete, međutim treba imati, da budemo svi svesni, da je sva ta industrija koja je na jugu Srbije niskoakumulativna, niskoprofitabilna i da ćemo vrlo teško naći realnog vlasnika, koji će biti u stanju da uzme, pod bilo kojim uslovima kredite, da ih servisira, da ih vrati za pokretanje te proizvodnje, napravi uspešno preduzeće. Tako da, pozivam Vas da razmišljate o tome, kao što je svuda u svetu. Ne bi Srbija bila isključivo, da u tim teškim područjima, gde nema realno je, takva je situacija, država ostane vlasnik, da ta nula profitna stopa na kraju, čak iako se isplate sve plate, znači pravi se jedna proširena, prosto proširena reprodukcija, da ljudi dobijaju plate, da se dešava nešto, da postoji... Da se plaćaju porezi, da se opština razvija, da nema razloga da mora po svaku cenu da postoji privatan vlasnik. Ja nisam saglasan, a to se pokazalo, sad, u ovoj krizi u mnogim državama sveta, države su vlasnici firmi i ništa strašno se nije desilo. Mi moramo da počnemo da negujemo tu korporativnu kulturu, kulturu vlasništva, bez obzira čije je. Da li je to vlasnik država, privatnik, mnogo akcionara, sve jedno je, jer to je to akcionarstvo i mi moramo da budemo svesni, sva ta područja nikad neće biti visokoprofitabilna. Da su visokoprofitabilna, već bi bili privatni kapital tamo, ako neće biti visokoprofitabilne, a država mora da subvencioniše, onda je to samo izbor da li će država da gubi na ceni kapitala nekog, koji je morala da uloži, pa će ostati vlasništvo, pa taj koji upravlja tim kapitalom, zajedno sa državom servisira ceo taj kraj, a ne zarađuje ništa i ta fabrika radi, radiće trideset godina, dao joj Bog zdravlja, ili ćemo opet napraviti istu grešku, zato što i Simpo i bilo koja druga firma, na kraju dana mora da vrati pare. Ako ne može da napravi tu dovoljno profitnu stopu, pa je rok vraćanja tih para 30 godina, to je to isto.
Bećković: Verujem iz onoga što smo čitali iz Vaših izjava, da se Vi ovde nećete složiti. Jedan od Vaših stavova je bolje i loša privatizacija, nego da je država vlasnik. Je l' bi mogli ovde...
Ćulibrk: Ako ćemo iskreno, znači, sad je potpuno situacija promenjena, jer je kriza. Dakle, da nije krize, ta tvrdnja apsolutno stoji. Jedan od ključnih problema što je privatizacija u Srbija započeta praktično još u vreme Ante Markovića '91. Sada je 2010. – još nije završena. Znači, privatizacija ne sme da bude dug proces. Čak je loše... Čak je bolje neke firme privatizovati brže, jer bi se do sada, za ovih petnaest godina, već stvari iskristalisale. Znalo bi se da li ta firma može da opstane ili ne može da opstane, da li ide u bankrot ili ne, ovako se stalno gleda kroz prste. Meni je ono, jedan od prioritetnih grehova, zapravo države, kako možete da dozvolite da firma radi pet godina, a da radnici ne primaju platu. Jednostavno, mora da postoji sistem u kome ćete vi posle tri meseca neisplaćenih zarada, doći kod tog vlasnika na vrata: “Kuc, kuc, šta se dešava ovde? Zašto?”
Bećković: Šta je odgovor ovde, dakle mi pokušavamo da nađemo taj odgovor, gde je tu odgovornost države? Kako je moguće da su to kupili ljudi za koje ne znamo ko su, za koje sad otkrivamo da su to teški mafijaši i kriminalci, za koje sad otkrivamo da su nesposobni? Kako je to moguće? Koji godinama to, nisu plaćali, pa je l' ima neki ugovor sa Agencijom za privatizaciju: Moraš da plaćaš platu, socijalno, zdravstveno itd.
Dinkić: Pa raskinuto je, recimo u Kuršumliji je raskinut ugovor, zato što nisu plaćali plate.
Bećković: Raskinut je ugovor, a u međuvremenu je taj tip za ovu konfekciju, “7. jul”, uspeo da iznese sve, do štekera i da ostavi gole zidove, bez obzira što je raskinuto. Kako je to moguće?
Dinkić: Znate zašto? Pa naš pravosudni sistem. Raskinut je ugovor još 2003. godine, recimo, za taj “7. jul”, on je tužio državu, po sudovima, ničija svojina, u toj ničijoj svojini, on je čak i dobijao neke presude od sudova, pokupio svu opremu. Dakle, država apsolutno ni dan danas nema nikakvo vlasništvo nad tim “7. julom”. Što se tiče ovog drugog, “Kopaonika”, raskinut ugovor negde u martu prošle godine, od marta prošle godine, ako ljudi misle da, kad raskinete ugovor s nekim koji nije plaćao plate, da će automatski da procveta fabrika, pa nije. Ko da upravlja time? Stavljen zastupnik kapitala, godinu dana još stajala u mestu ta firma.
Bećković: Oprostite, ali neće biti da je pravosudni sistem odgovoran, a da vi niste? Dakle, Agencija za privatizaciju, ministarstvo koje, kako kada, koje je bilo nadležno za tu agenciju, da su oni potpuno nevini što su to prodavali lopovima?
Dinkić: Ja sam... Pravo da Vam kažem, ja sam krenuo da radim ovaj posao 2008. godine. Znači, nisam se bavio uopšte privredom ni privatizacijom, bio sam ministar finansija, guverner, kao što znate ranije. Od kada sam ja krenuo da radim, zaista mi kontrolišemo te ugovore, raskidamo ako se ne isplaćuju plate.
Bećković: Je l' kontrolišete poreklo para?
Dinkić: Da, i to sam ja uveo. To pravilo nije bilo od početka privatizacije, ja sam uveo pravilo da je obavezno, da se dostavljaju podaci MUP-u, Upravi za sprečavanje pranja novca, kada se radi proces privatizacije na aukcijama, na tenderima, ali na žalost, to je pravilo uspostavljeno tek kad sam ja postao ministar za ekonomiju, a nije važilo 2001.
Bećković: Znam, ali recimo progovorili, ja mislim da su prvi, koji su blokirali prugu, bili u novembru, ovi radnici iz Lapova, “1. maj”, Vi ste tom prilikom rekli: Pa hajde, ovo niko ne sme da kaže, evo ja ću da kažem, pitajte Mišu Omegu, svi znaju da je to Miša Omega! I prvi put ste bacili to ime u javnost, pa ste odjednom tu otkrili da taj Miša Omega ima, ne zna se šta, kad ste Vi to znali? Niste to saznali tog dana, 9. novembra 2009. Znali ste da postoji jedan tip, sa sumnjivim kapitalom, koji je kupio sto firmi u Beogradu, u Srbiji?
Dinkić: Nije on jedini.
Bećković: Nije jedini, da?
Dinkić: Da l' sam znao? Čujete vi mnoge stvari koje se pričaju, ako vi niste u ingerenciji, nadležni za to, prosto ne možete da reagujete. On, recimo, sve firme koje je kupio, kupio je u nekim prethodnim mandatima, kad ja sam se bavio potpuno drugim stvarima.
Bećković: Ali ste bili na vlasti u svakom tom mandatu?
Dinkić: Ali Vi mislite ako je neko... Znači, hajde, Olja, šta javnost greši? Ako neko iz vlasti rešava neke probleme, onda očekuje baš od tog jednog čoveka da reši sve probleme. Ne može tako Vlada da funkcioniše. Dakle, ja nisam prosto bio odgovoran za to. Ne može fudbalski trener da bude odgovoran za stanje u vaterpolu.
Bećković: Ne, ne, ja ne kažem da ste Vi, ali kažem da, utisak je da je država bila saučesnik u prodaji i privatizaciji‚ sumnjivim tipovima ili tajkunima i finansijerima stranaka ili td.
Dinkić: Precenjujete onda informaciono znanje ljudi koji su u vladama, jer vi imate hiljade procesa privatizacija, ako Vi mislite da čovek u Vladi zna šta se dešava u tih hiljade procesa, sistem nije bio 2001. godine postavljen da se proverava poreklo novca koji ulazi u proces privatizacije, za razliku od sistema koji je uveden kod banaka. Ja sam, kao guverner uveo da ne može da se kupi banka, ako nije visoko rangirana banka u svetu, ne može biti kupac banke. Par puta sam sprečio, recimo, ulazak prljavog kapitala u bankarski sistem, zbog čega sam bivao po raznim naslovnim stranama novina itd. U privatizaciji je bila odluka tada da ima puno tih firmi, da je situacija katastrofalna i ljudi koji su napravili taj zakon mislili su da to puste liberalno i da se ne vide... Da se ne proverava to poreklo. Ja mislim da je to verovatno bila greška, trebalo je i tu uvesti branu, jer nije svaki novac dobar novac, ako ga nosi čovek koji ga je zaradio od kriminala, od droge, pa je onda ga oprao u procesu privatizacije. To pre ili kasnije puca i mnoge privatizacije koje su pukle u poslednjih, recimo godinu, dve dana, jedan deo tih privatizacija potiče očito, sad se ispostavlja u tim istragama policije, iz raznih poslova koji nisu vezani sa legalnim biznisom.
Ćulibrk: I u to vreme je postojala odredba svaka uplata veća od deset hiljada maraka, prvo, pa onda, deset hiljada evra, mora da se proveri. Međutim, šta je tu problem, problem je što je dozvoljeno da domaće kompanije kupuju off-shore firme, za koje vi jednostavno ne znate ko su. Sad, ako odete u Agenciju za privatizaciju i pitate: Da li vi znate ko su vlasnici srpskih privatizovanih preduzeća, oni će vam reći: Ne. Zato što se tamo vodi neka off-shore kompanija, za koju jednostavno ne znate ko stoji iza nje. Potom, ne zna se da li je neko, u nečije ime kupovao toga. Mi, koji pratimo ceo proces od početka, znamo, naslućujemo, čujemo onako sporadično, naravno, to nije naš dokaz da mi sada optužujemo nekoga bez onog papira, crno na belo, ali to bi neko morao da ispita u ovoj zemlji.
Bećković: A kad ćemo... Oprostite, završite.
Ćulibrk: Osnovna greška je zapravo napravljena onog trenutka kada se nije vodilo računa o tome, kome se zapravo prodaje. Bila je bitna cena. Cena je bila najbitniji faktor kod privatizacije. Dođe aukcija, počnu da dižu tablice, kad izlicitira najviše...
Bećković: Je l' to normalno?
Ćulibrk: Za državu, kao prodavca verovatno je u tom momentu bilo jeste.
Bećković: Zar nije normalno da je cilj privatizacije naći dobrog vlasnika, a ne dobre pare?
Ćulibrk: Ja se sećam, recimo na početku, koliko je bio odijum u javnosti, što su domaća preduzeća prodavana strancima. Znači, bilo je povika i kako se srpske banke prodaju strancima i kako se srpska preduzeća prodaju strancima. Sve što je prodato strancima, pravim strateškim partnerima, danas funkcioniše besprekorno. To su sada najveći izvoznici.
Grujić: Sve što je prodato strancima je funkcionisalo i pre privatizacije i to su bile dobre firme. Mi ovde samo pričamo o firmama, koje su bile pred stečajem, u lošem stanju ili su imale neke relativnu imovinu, koju su kupovale kriminogene strukture. Kriminogene strukture nisu kupovale fabrike da bi u njima proizvodile. Znači, moramo da odvojimo...
Bećković: Tačno, ali Vi mislite da je država nevina što su kriminogene strukture došle u tu poziciju?
Grujić: Apsolutno su, ali da se vratimo na plate opet ove.
Bećković: Šta su apsolutno nevini, ili odgovorni?
Grujić: Ne, ona je odgovorna, jer je tu morala da ima sistem kontrole. Moramo da shvatimo da svuda u svetu je sistem kontrole vrlo žestok, kada se bavite bilo kojim procesom privatizacije. Probajte da u Hrvatskoj kupite nešto, probajte u Sloveniji negde, da kupite, pa ćete videti kroz koje... Probajte da otvorite račun u bilo kojoj stranoj banci, pa ćete videti kroz koju proveru prođete da biste dobili pravo da otvorite račun, ali to su jedan deo. Drugi deo plate o kome vi pričate, a zašto dozvolimo da se dvadeset meseci ne isplaćuju plate, pet godina? U bilo kom sistemu, da li je to krajnje liberalan, kao Amerika, ili jedan totalno drugi sistem, kao Rusija, isplate plate radnika se kontrolišu na mesečnom nivou, od strane meritornih organa. Pa imate sad, Rusija koja to radi javno državno tužilaštvo, pa direktor koji nije isplatio tri meseca platu, dobija suspenziju, krivičnu prijavu itd. Pa imate Ameriku, gde je to nemoguće, gde on jednom prijavom, u roku od trideset dana, mora da mu se isplate sve plate, pa vlasnik razmišlja. Znači, to je taj problem...
Bećković: A ovde?
Ćulibrk: Pet godina radite i ne dobijete platu.
Grujić: Radite pet godina, ne dobijete platu. Znači, ja smatram da je odgovornost za ceo sistem, da mi moramo da napravimo odgovornost da ili mogu da se isplaćuju plate ljudima koji rade, ali na taj način isto moramo da vidimo, koje su to socijalne garancije, koje radnici dobijaju. Ne mogu da budu apsolutno zaštićeni, da nemate šansu da neko dobije otkaz, da se nešto desi da je zbog njegovog lošeg rada, a s druge strane da tražite od menadžmenta, od kompanije koja vodi, da bezuslovno moraju da isplaćuju plate. I onda dobijete našu klasičnu srpsku mućkalicu gde, niti vi njega možete da otpustite, ali ne morate da mu ni platite platu. I onda, na kraju kad to eskalira, onda vi to gurnete ops, hajde malo sad država rešavajte taj problem, a taj problem je trebalo da se reši u prvih devedeset dana, kad je nastao. Ako neko nije u stanju tri meseca da plaća platu, ljudi moraju da dođu bogu na istinu.
Bećković: OK, o tome pričamo, kako je moguće, dakle, ne samo da je devedeset dana nije rešen, nego i ovo što Vi govorite, dakle, firme ne rade po pet godina, a ne idu pod stečaj iz nekog razloga. Pa ovi ljudi imaju osećaj da oni idu na taj posao, istina tamo jedu kikiriki.
Dinkić: Ali da nešto kažem, Olja, hajde da vidimo kako vlada hipokrizija u našem društvu. Kada predložite stečaj takvoj firmi, onda čovek odseče prst: Ako firma ode u stečaj, zapaliću se! Što kaže Rasim Ljajić: Poslaću uvo u koverti. Vi ne znate kakve slučajeve imate u praksi. Recimo Raška, čist primer za stečaj, ali čovek je odsekao sebi prst, hoće da se zapali sada, da ti sada znaš da treba ekonomski da ide u stečaj, da se ubiju tamo ljudi u onom Novom Pazaru. Znači, nije to tako jedan i jedan jednako je dva. Prosto, nije ni crno ni belo.
Bećković: Ali verujem da nisu ovde, u Srbiji baš najdomišljatiji za te prste i uši, tako isto mogu da kažu i bilo gde na svetu.
Dinkić: Znate zašto, ljudi misle stečaj je smrt, a ne vide da je “Dženeral motors” ove godine otišao u stečaj, pa se odmah u reorganizaciji izvukao, pa ponovo radi “Dženeral motors”, ne vide da je propalo ne znam koliko firmi u svetu sada, prosto, kod nas ne postoje dobre informacije, niti možda ljudi, koji su Vladi, niti ljudi koji su u medijima, svi zajedno loše to reformišemo, ali evo Vam još jedna stvar, koju treba prosto da razumemo, lako je danas govoriti o tome šta je bilo loše u procesu privatizacije od 2001. na ovamo. Ja mogu da Vam kažem kako je to izgledalo 2001. godine i neću da krivim onu Vladu koja je tada napravila taj Zakon, jer tada bre, nismo imali struju. Ja se sećam prvog odlaska kod norveškog kralja, brijao sam se uz sveću, žiletom, tamo krajem 2000. godine. Nije se uopšte... Nije postojala pravna država. Ubili su nam premijera, kakva pravna država za privatizaciju, kad nije postojala pravna država da obezbedi čoveka koji vodi državu. Dakle, mi tek od 2005., šeste godine lagano uspostavljamo taj pravni sistem. I sve zemlje u tranziciji, vi možete da idete u istoriju, da gledate, niko nije od početka imao to sjajno. Svuda je bilo problema. Bitno je da izađemo iz toga i pravo je pitanje što je Grujić postavio: Zašto se danas javljaju ti ljudi, a nisu se javili pre tri godine, ako oni nemaju plate sedam godina? Zašto danas? Zato što je objektivno, svetska ekonomska kriza dovela do toga da su morale biti zamrznute i plate i penzije i onih koji rade, a samim time manje novca cirkuliše državom, samim time manje je sive ekonomije, jer nema gde da se zaradi, mnogi su se snalazili, pa su ćutali, jer su prodavali, ne znam, na buvljacima, ovamo, onamo... Kriza je, i to je pravo pitanje, koje je gospodin Grujić postavio, dakle, nije privatizacija uzrok ovim štrajkovima, verujte mi, jer svuda ste imali u svetu, u zemljama u tranziciji i dobrih i loših primera. U Srbiji 80 posto bilo uspešnih, a kada govorim o ovoj ceni, po kojoj je firma prodata, pa treba da znamo da bi svi oni borci za, ne znam, protiv korupcije skočili, kad bi rekli: E, pa ovaj ponudio više, a neću njemu da prodam, nego ću prodati onom koji je manje. Ja sam gledao procese kada nisam bio ministar ekonomije, nego ministar finansija, gde vidim iz aviona, da je neko preplatio firmu, odakle mu pare to niko nije proveravao, a ozbiljna firma nudila manje, nije prošla. Npr. evo...
Bećković: A šta Vi uradite, kad vidite to iz aviona, u tom trenutku?
Dinkić: Pa kažem ministru policije tadašnjem, kažem onome ko je nadležan. Opet Vam kažem, sistem je sada počeo da funkcioniše sa tim proverama i vidite po prvi put imamo zaplenu imovine stečene kriminalom.
Bećković: Ali kažu, mislim... Dobro, čekajte, ali čini se...
Dinkić: Trebalo je deset godina Srbiji, očito, da krene iz te faze 2001. do 2010. da to se pokrene i da pravna država počne da funkcioniše.
Bećković: Ali ovo što kažete da je pravo pitanje, čini mi se da je i pravi odgovor ovo što ste Vi rekli, pre par minuta, dakle koliko ste puta videli da nešto mora da ide pod stečaj, pa kad to kažete, onda ovaj odseče prst, onda Vi kažete: Neće pod stečaj! Da li to govori o tome da je zapravo Vlada negde popustljiva, bespomoćna nespremna da kaže: prst, prsti, uši, uši, stvari stoje ovako?
Dinkić: Znate šta ima nekih stvari gde ja sam, ako mene pratite šta radim, ja ne popuštam, ali kod ovih stvari kod kojih ti neko preti da će se ubiti, ja vidim da čovek čak, verovatno ima i problema, da nije možda uravnotežen i to će zaista učiniti, pa ne želim nikoga da nosim na duši.
Grujić: Ja bih se vratio na drugo, ja mislim da je talas štrajkova osećaj beznađa, koje vlada u Srbiji. Znači, mi ne radimo ništa da uvedemo optimizam u sistem. Kada bi neko u ovoj zemlji shvatio da će za godinu, dve, tri, ova zemlja ide pravim putem u ekonomskom smislu, je ne pričam u političkom smislu, to odmah da odvojimo, putevi ka evropskim integracijama, sve je to sjajno, ali ako mi ne vidimo viziju ekonomskog razvoja Srbije, a mi je ne vidimo stvarno, svi smo u jednom beznađu, nema tog optimizma, onda šta očekujete od prostog naroda, koji je gladan.
Bećković: Oprostite, vizija, tamo kažu da moraju hitno reklame.
Bećković: Prekinula sam Vas na optimizmu i hajdemo da vidimo, dakle, da zamislimo da nas gledaju evo, svi ovi koje smo mi gledali na početku emisije i koji optimizam oni mogu imati? Šta je sad tekst...
Grujić: Pa prvo moramo da damo viziju razvoja tog dela Srbije ili bilo kog dela Srbije. Na žalost trenutno mi imamo najnižu srednju platu u celom regionu. Ako nas je Makedonija pretekla, Bosna daleko ispred nas, Crna Gora da ne pričamo, Hrvatska, da ne pričamo tek dalje, ne možete da očekujte sa 329 eura srednje plate cele Srbije, da Srbija ima neku viziju nekog boljitka. Ako mi narodu ne objasnimo, radničkoj klasi, nama intelektualcima, bilo kome, ne objasnimo da Srbija ima viziju kako će da se razvija u sledećih pet godina, u kom pravcu, šta se dešava, ako ljudi ne vide te investicione radove, te infrastrukturne projekte koji se dešavaju...
Bećković: Ali hajdemo da zamislimo, evo znači, Vi ste sada... Radite u privatizovanoj fabrici “7. juli”, tekstilna industrija. Vas je privatizovao neki tip, on je... U međuvremenu je ta privatizacija raskinuta, on je sve to odneo, znači tu više ne može ni da se privatizuje, nema nikog ko bi to kupio. Šta da kupi sad, gole zidove. Dakle prijatelji evo, imam da vam kažem ovako, znači, nemamo pojma, ovaj je to privatizovao, on je nesposoban, razneo je sve, nema ko da vas kupi i vi sada?
Grujić: Na žalost, vaša firma mora da ode u stečaj.
Bećković: Da i?
Grujić: Taj stečaj ne znači da ste vi umrli i da vas je neko odveo na streljanje, to znači da ćemo mi kao država, moramo da budemo odgovorna država, jer moramo da shvatimo, kriza je napravila situaciju da su države najveći investitori i najodgovorniji delovi društva. Znači, da će država ovde morati da otvori neku novu proizvodnju, koja će biti tekstilna fabrika, ili ako dokaže da postoje prirodni resursi, da je mnogo bolje da se pravi nešto drugo. Ali ako postoji tradicija od pedeset godina neke tekstilne fabrike, onda treba probati, dati šansu da ta tekstilna fabrika se napravi.
Bećković: Pa je l' to moguće? Je l' moguće da država to sada da, kao viziju optimizma, a da ne obmanjuje? Evo ovo, sve što je propadalo godinama, evo sad ćemo da otvorimo, pa će da krene. Kako? Što će da krene, kad nije do sada?
Grujić: Menja se filozofija liberalnog kapitalizma svuda u svetu. Znači, država ima jednu prostu dilemu: ili će da potroši iste pare dajući socijalnu pomoć, gušeći socijalne nemire, ili će te pare da iskoristi, da uloži u proizvodne kapacitete, da ljudima da posao. I opet kažem, ako rade veliki sistemi, ili firme koje mogu da zapošljavaju radnike i imaju na kraju dva posto profitnu stopu, ali su platile plate radnicima, zarađuju i nešto se dešava, to je mnogo kvalitetnije, nego tim ljudima plaćati neka minimalne socijalna davanja i ostaviti ih da sede kući u beznađu. Ljudi koji rade i sledeća generacija, koja se školuje da bi ih zamenila, to je najveći kvalitet jedne države i država mora da uzme odgovornost da upravlja onim što ima. A ona upravlja svojim ljudskim resursima osnovnim.
Ćulibrk: I mora da preuzme odgovornost za to, da kaže zaista ovako više ne može. Da vi tolerišete da jedna firma postoji šest godina, a da radnicima nije za šest godina platila nijedan lični dohodak, nijednu platu, da ti radnici nemaju ni zdravstveno osiguranje, ni penzione doprinose, to jednostavno... Država onda na taj način pomaže da se održava privid, jer on kao dolazi na posao i onda na kraju, kad šest godina ne daju platu, on nema kome drugom da se obrati, nego da blokira put, traži od Vlade. Pogotovo ako Vlada pokaže još da je sklona da popušta pod raznim pritiscima, što je bilo u prošlosti. Konačno mislim... Ali očekivati od države da kaže... Prošle godine kada je počela da se pojavljuje ona nelikvidnost postojala je u jednom momentu opcija da se velikim trgovinskim lancima, koji su bili jedan od uzročnika nelikvidnosti, u zakon unese odredba: “maksimalni rok plaćanja 90 dana” - kraj. Ako takva odredba postoji kao mogućnost, zašto ne bi bilo u Zakonu o radnim odnosima, nemam pojma, uneti odredbu: “ako firma u roku od tri meseca ne isplaćuje zarade, počinje proces stečaja”, po sili zakona. Pa ćemo onda da vidimo, bez obzira ko je vlasnik, država, da l' je to društveno, neprivatizovano preduzeće, ili je privatni biznismen vlasnik firme, da li će on sebi da dozvoliti taj luksuz da mu se po sili zakona za 90 dana uvede stečaj.
Bećković: A je l' ima vlasnik neke konsekvence? Da li vlasnik sme da ne plaća zdravstveno godinama?
Ćulibrk: On sad nema nikakve. Sme.
Bećković: Da ne plaća plate? Sme? I ne može mu niko ništa?
Ćulibrk: Ali katastrofalno, ja sam...
Bećković: Kako je to moguće?
Ćulibrk: Ja sam nedavno čuo podatak, da recimo, pojedina javna preduzeća nisu mesecima uplaćivala doprinose za penzijsko osiguranje. Vlasnik javnih preduzeća je država, u upravnim odborima sede političari, članovi stranaka vladajuće koalicije.
Bećković: Pa kako je to moguće?
Grujić: Poremećen je lanac ishrane u celom sistemu. Znači, korisnici usluga javnih preduzeća nemaju više para, da mogu da plaćaju svoje usluge, javna preduzeća ne mogu da obezbede, ni direktor pare za proizvodnju. Ako ne mogu da obezbede pare za proizvodnju, a javno preduzeće je napravljeno da bi obezbedilo uslugu, a ne da bi platilo sebi plate, onda je logično što je izbor između toga, da li da bude struje, ili da se plate doprinosi, uvek je da bude struje. Nemamo drugi izbor.
Bećković: Ne, dobro za javna preduzeća, ali da li je moguće da neki, ovaj majstor, evo ovaj koji je kupio “Navip”, da on može hladno da to, ne plaća ništa i da ne može ništa da mu se desi?
Dinkić: Ja ne znam konkretno da li ovaj plaća ili ne plaća, ali to ne može. To ne može.
Bećković: Ali on ne plaća. Nije on jedini, evo gledali ste ove razne, koji ne plaćaju. Kako je to moguće?
Dinkić: Ja mogu samo ovo da Vam kažem, dok sam bio direktor, odnosno dok sam bio ministar finansija i u mojoj ingerenciji bila poreska uprava, gde smo ni po babu, ni po stričevima, sve kontrolisali. Sve firme u Srbiji smo prošli i firme koje su bile tolerisane u nekim prethodnim periodima da nisu plaćale poreze i doprinose, ko bela lala su ih platile, kada sam im poslao kontrolu. Ja ne znam zaista za “Navip”, šta se dešava, u čemu je problem, ali to ne može. Dakle, ima naravno...Međutim, do sada je bio slučaj da sedam godina, ove firme, koje su u pripremi procesa privatizacije itd. su na neki način tolerisane, da bi uopšte isplaćivale plate, nisu plaćale poreze i doprinose. Zato je i nastao problem povezivanja radnog staža. Prvo je povezan radni staž tokom 90-ih godina. Šta znači povezivanje radnog staža? Pa da uplatite ljudima penziono i zdravstveno osiguranje, da mogu da odu u penziju i da mogu da se leče, a taj problem se dovukao do ove godine. Po prvi put, od kad ja pratim ovo, a pratim od 2000. godine, od januara meseca ove godine i to još nisam nigde rekao, evo sada je prilika i ta društvena, odnosno državna preduzeća, koja do sada nisu plaćala, a počela su od januara da plaćaju, mi smo im rekli da nema više popuštanja, moraju da plaćaju svi, privatni sektor, državni sektor...
Bećković: A šta ako ne plaćaju?
Dinkić: Krivična prijava i zna se, po zakonu je to krivično delo. Tačno je da je tolerisano, zato što bi stotinu hiljada ljudi ostalo bez posla, da to nije tako tolerisano. Međutim, opet Vam kažem, proces tranzicije je bio proces, bila je jedna priča 2001, danas je druga.
Bećković: OK, ali sada zaista govorimo o tome šta će biti. Dakle, da li...
Dinkić: Ova situacija, znači ako mi dozvolite, ovo će se raščistiti. Dakle, raščistiće se, firme koje ne mogu da žive – ići će u stečaj, firme koje mogu da žive – živeće.
Bećković: A ljudi?
Dinkić: Ljudi u firmama...
Bećković: Ljudi koji nisu imali zdravstveno, koji nisu imali pokriven staž? Dobiće ga?
Dinkić: Ljudi će, koji rade u državnim firmama, a ranije im nije plaćeno zdravstveno, svima će biti uplaćeno, ali mora da se uspostavi disciplina.
Bećković: A u privatnim?
Dinkić: I kod njih, oni koji ne mogu da plate, taj ne može da bude gazda. Nisi gazda, ako ne možeš da platiš čoveku zdravstveno osiguranje, ideš u stečaj, gubiš firmu. Ne može svako da bude gazda. Gazda si ako plaćaš plate...
Bećković: On je izgubio firmu, njemu je raskinut ugovor, ali ko je radnicima sad platio to socijalno koje on nije?
Dinkić: Suštinski, iz imovine tog vlasnika će se naplatiti dugovi za zdravstveno, ako ne plati dobrovoljno. Ima jedna drugi stvar, moramo još jednu da shvatimo stvar, da je Srbija, kao i sve druge zemlje, pogođena ozbiljno svetskom krizom. Ja mogu da pitam recimo, kada pogledam ove primere, ovo jeste teško, videćete da će ovo nestati u narednih godinu dana, ključna stvar je da mi oporavimo one koji rade.
Bećković: Ali kako će nestati, tako što će...
Dinkić: Pa nestaće tako što...
Bećković: Šta recite?
Dinkić: Pa evo šta će se desiti, kada ono što radi, što stvara dohodak ove zemlje, dođe u bolju poziciju da stvori više, taj novac će se preliti i omogućiće se da, recimo, neće moći da rade u tom “7. julu” nikada, ja sam im to rekao, taj “7. jul” ne postoji, to su goli zidovi, rastureno, ali napravićemo program da se napravi nešto novo, kao što je recimo, evo daću na primeru: u Prokuplju, susedna opština od Kuršumlije, firma bila u stečaju godinama “Fiaz”, Nemci došli, kažu:Treba nam fabrika da proizvodimo kablove, da li imate neke zgrade, a mi bi doneli mašine, renovirali bi i td. Kupili su tu fabriku sa svega 500, čini mi se, hiljada evra, ili čak niže, nije bitna cena, međutim sad tamo radi 500 radnika u Prokuplju, radiće 1300. Ono što je jako važno, ja bih voleo da je neko drugi bio na mom mestu, na mestu mojih kolega u Vladu, tokom ove krize, pa da vidim da li bi Srbija prošla ovako kako je prošla, ili bi prošla kao Island, gde ljudi su izgubili svu štednju koju su imali. Evo ja Vas pitam, da li Vi imate štednju u banci? Da li Vi imate štednju u banci? Da li ste imali pre godinu dana? Da li imate danas? Imate, svi imaju. To je sačuvano.
Bećković: Kako vi to odgovarate pre mene!
Dinkić: Pretpostavljam, ko god da je imao štednju, pošto znam kolika je štednja u bankama, ljudi koji su povukli, vratili su, bankarski sistem smo imali jači od Islanda, jači od baltičkih zemalja, uspeli smo da prođemo ovu krizu sa posledicama, ali lakše nego i Hrvatska, koju Vi pominjete, nego i Slovenija, a posebno lakše nego Grčka, koja je zadužena sa 300 milijardi evra, lakše nego Rumunija, gde je pala Vlada zbog katastrofe i pad bruto domaćeg proizvoda, lakše nego Rusija čak, koja je pala osam posto. Mi smo pali tri posto.
Bećković: Ali u pravu ste, ali zaista večeras je tema, ovi što nemaju štednju nigde i neće... Nemaju nade da će je ikada imati?
Dinkić: Oni će dobiti posao u nekoj novoj firmi, kada mi kao država pomognemo onima koji sada vuku i rade, da rade bolje i onda će biti više novca da se raspodeli i njima.
Bećković: Ali evo pitanje za Vas, samo da Vam ubacim, dakle, optimizam se, ministra ekonomije, zasniva i toj viziji da bi recimo, naredne godine trebalo da se nađe još deset tako velikih investitora kao što je Fijat, da uđe tri milijarde dolara...
Dinkić: Nisam rekao u narednoj godini, ja sam rekao, Srbiji treba deset Fijata, zašto? Zato što nam treba veći izvoz.
Grujić: Ja sam tu mnogo pragmatičniji nego ljudi na vlasti. Pravo, kad se neko bavi investicijama i investiranjem, ti znaš koliki je proces od momenta kada počneš investiciju, pa do momenta kad ona počne realno da doprinosi nešto. To je dug period i zato smatram da je u pravu ministar Dinkić kad kaže da to ne može. Nama trebaju strašno hitno, brze mere koje pomažu, strašno hitno. Moramo da shvatimo, ceo svet danas troši pare, koje će zaraditi 2011, dvanaeste, trinaeste, petnaeste godine. Znači, mi smo svi u situaciji da treba da preživimo. Ako se mi ponašamo, ja sam saglasan sa ministrom, da u jednom trenutku naša rigidnost monetarnog sistema bila prednost, naša rigidnost monetarnog sistema danas je naš veliki nedostatak. Ne može da se desi da je u Srbiji srednja, ili ona plata 329 eura, a da je veća u Makedoniji i Bosni. Ništa se nije desilo ni u Makedoniji, ni u Bosni, ni u Hrvatskoj, ni u Crnoj Gori, bez obzira na sve. Znači mi imamo strukturalni problem, koji se kaže, da smo mi ukočili sistem.
Bećković: Šta to znači u prevodu? Da Vas pitam to, zašto Crna Gora ima veću platu od Srbije?
Grujić: Zato što mi smo jedini koji smo umrtvili negde, otprilike, šest milijardi eura para.
Bećković: Ko je umrtvio, guverner?
Grujić: Guverner. Mi imamo... Niko neće da kaže otvoreno, mi imamo centralnu banku, koja je fenomenalno funkcionisala u prvom delu krize, a koja u drugom delu krize se nije uključila na vreme, jer guverneri narodnih banaka su članovi vlada svih razvijenih zemalja u ovom trenutku. Oni rade na paralelnoj bazi sa predsednikom vlade. Ne može Srbija da ima 13 milijardi ukupnih potencijala para nekih, a da te pare drži i ne upotrebljava ih za razvoj Srbije. Nema više, znači, ekonomske teorije, koje su postojale i vladale do krize više ne važe. Znači, te ekonomske teorije ne važe. Mi moramo pod hitno da omogućimo građanstvu da dobije potrošačke kredite, da dobiju vrlo povoljne uslove da bi mogli, ne da kupe robu, neće naš narod kad dobije dve hiljade eura sa pet posto, koji... Mi imamo te pare, neće da kupi televizor u boji.
Bećković: Ali šta recimo, evo privrednici koji su uzeli kredite pre četiri, pet godina, vezane za 80, za vrednost dinara u odnosu na evro, 80, oni danas zapomažu, dok ministar ekonomije kaže: Nije to ništa, to je ono... nevažno?
Grujić: Ali vidite, kurs je jedan aspekt, kurs mora da bude stabilan. To je jedan aspekt. Kurs je stabilan u svim zemljama u našem okruženju, ali ja govorim o drugome. Mi, ako ne podignemo standard građana Srbije...
Bećković: Pa kako da podignemo, ako kurs šeta tako?
Grujić: Da Vam kažem, kurs nema razloga da ne bude stabilan. Nema ni jedan razlog da kurs ne bude stabilan. Kad se gleda samo jedan podatak, a to je taj naš negativni bilans izvoza i uvoza, ja kažem uvek, dijaspora kojoj i ja jednom delom pripadam, ima neto efektivni priliv otprilike od tri i po do 3,6 milijardi eura. To je veći efektiv nego što ima cela turistička privreda Hrvatske, da biste Vi shvatili. Znači, Srbija ima izvore para i ne treba da se brine. Mi moramo da održimo fiksni kurs i moramo da pod hitno povećamo standard građana.
Bećković: A zar je moguće tako prosto, Srbija sve to ima i sve to može, a guverner ne da?
Grujić: Ne znam, to je odgovor za Vladu i za vlast.
Bećković: Ne, je l' Vaš utisak taj, ima jedan guverner, koji ne da, sve je jednostavno i govori...
Grujić: Moj, da Vam kažem, sve je moguće, znate kako, to su različiti aspekti. To je kao kad gospodin Dinkić, koji je ministar kaže: Ja ima svoj resor i on ga stvarno sjano radi u svom resoru. On je jedini koji gura svoj resor, ali ako njegovih petoro saigrača u timu ili četvoro saigrača, koji igraju basket, mu ne daju loptu ili mu ne potpomažu, on sam što će da puca s pola terena, ne može da pobedi.
Bećković: OK.
Dinkić: Pa evo ja bih rekao, da bi... da je suviše prosto da bi bilo istinito. Da je suviše prosto to što Vi kažete: Samo jedan čovek ne da, guverner ne da, inače bi sve bilo u redu. Ne, nije to tako. Ja se ne slažem tu sa privredom, ja razumem zašto je privreda nervozna, jer je teško. Ozbiljno, mi smo u teškoj situaciji. Imamo godinu dana već zamrznute plate i penzije, likvidnost je relativno niska u privredi već godinu dana iako smo milijardu evra upumpali preko bankarskog sistema, merama Vlade.
Bećković: A gde Grujić greši sada?
Dinkić: Evo gde greši. Oporavak ne može da bude brz i nagao, juče sam dao jedan primer, ako imate veliku temperaturu 40 stepeni i pali ste, tri dana ste...
Bećković: Juče je bilo 39?
Dinkić: Nema veze 39, 40, ne možete da trčite sutradan odmah, punom snagom. Mora ta rekovalscencija da traje. Po mom ubeđenju, vidite šta se dešava u svetskoj privredi, svetska privreda se vrlo polako i lagano oporavlja, to će povući i našu malu ekonomiju. Mi smo mala zemlja, ima to uticaja. Mi sada možemo da ubrzamo to i hoćemo, kroz jače infrastrukturne radove, kroz stimulisanje tražnje, ja se tu slažem. Tražnja je jako niska. Nema ko... ljudi nemaju para da kupe robu, ali će prvih šest meseci ove godine morati da se izdrži i mi kad izdržimo ovih prvih šest meseci, ubeđen sam da će se stvoriti uslovi da odmrznemo plate i penzije, bolje je da odmrznemo plate i penzije u jednom trenutku i da time povećamo tražnju, da može da se prodaje roba, nego da ljudima dajemo kredite, jeftine, makar oni bili i beskamatni. Prosto, to je zdravije. Kada će doći uslovi za povećanje plata i penzija, ja mislim da, videćete, da u prvoj polovini godine, biće nešto bolja situacija nego u prvoj polovini prošle godine. Pregovaraćemo sa MMF-om, mogu to da Vam kažem. Mislim da je neodrživo da cele godine budu zamrznute plate. Neodrživo. Prosto, nećemo izdržati – nije ni dobro, ekonomski, jer nemamo tražnju, ali je pitanje mere.
Bećković: Samo sekundu.
Dinkić: Pitanje je koliko ćemo moći, ali nešto ćemo morati da uradimo u drugoj polovini ove godine. Ja mislim da od septembra, prosto moraju da se povećaju plate i lekarima i drugima.
Bećković: Gde ste Vi, na strani privrednika ili posle dužeg vremena, na strani guvernera i ministra ekonomije? To dugo nije bilo...
Ćulibrk: Negde između, kao i obično, naravno. OK. meni je razumljivo da za privrednike je bitno, da kurs bude stabilan, ali nerealno je ljudi, očekivati da dinar miruje, ukoliko imamo veliki deficit, ukoliko nema priliva stranih investicija, ja ne vidim nešto da će ih biti ove godine. Taj priliv koji dolazi od gospodina Vajtera...
Dinkić: Biće, biće.
Ćulibrk: OK. Ja bih voleo.
Grujić: Da li Vi mislite da će doći jedna investicija, kada zemlja, sa platom od 329 eura, ja Vam kažem 90 posto investitora, a ja radim sa njima svaki dan, prvo što gledaju, gledaju stanje da li neko može taj proizvod njihov da kupi. Znači, mi sve vreme probamo da pravimo, da tražimo investitore koji će virtuelno praviti na teritoriji države Srbije, proizvod koji ne treba državi Srbiji, nego će on da ga proda negde dalje.
Ćulibrk: Ali ja zato i gledam, recimo...
Grujić: Dok god mi sami ne... ne mogu da shvatim jednu stvar, ne može u Hrvatskoj da bude 700 eura, a u Srbiji 329. Nije hrvatska privreda dva puta jača od srpske privrede. To je jedna stvar. Druga stvar, moramo da shvatimo da su ekonomski parametri...
Dinkić: Ako mogu ja da kažem, ovo je jako važno?
Ćulibrk: A je l' mogu ja samo nešto? Samo jednu...
Dinkić: Važi.
Ćulibrk: Znači, od ’90. na ovamo, hrvatski bruto domaći proizvod je porasao, naš je pao. Zbog čega? Da se ne vraćamo mi sada u istoriju, prošlost, uglavnom mi sad imamo manje nego što smo imali pre dvadeset godina. Svi su drugi puta tri, puta četiri. Meni je onda razumljivo zašto Makedonija, Crna Gora, Bugarska, ne znam šta, ali to je jedna stvar.
Grujić: Meni nije jasno gde ste videli da je Crna Gora povećala bruto domaći proizvod?
Ćulibrk: Pa nije pala kao što je Srbija pala.
Grujić: Opet Vam kažem, opet nam je veći nego sve te zemlje u okruženju. Ja tvrdim da Srbija je i dalje lider u regionu, a da smo mi vezali jednu noga sa...
Ćulibrk: Naša industrija je najgora u regionu, moram da priznam, nije restruktuirana, nije... Znači njena struktura je apsolutno neprimerena.
Grujić: Ko očekujete da je restruktuira? Ko treba da restruktuira privredu? Sama sebe?
Ćulibrk: Ne, treba država tu nešto da uradi, da dâ podsticajne mere. Pa nisam ja rekao da je privreda kriva, ja samo konstatujem da je to stanje takvo i da nije dobro i da je najlošije možda čak u regionu i da onda mi zbog toga ne možemo ni po platama, ni po bilo čemu da tražimo da budemo kao drugi. I pri tome je, naravno, Vlada kriva. Naravno, ja ne govorim da su privrednici.
Bećković: Dakle, imate... Samo da se vratimo. Znači, ovako je glasilo pitanje, koje verujem da su gledaoci sad zapamtili, kako bi neko došao ovde od investitora, da investira tamo, gde ljudi nemaju para da plate njegov proizvod? Šta je odgovor Vaš?
Dinkić: Pa loša hipoteza, ljudi ovde ne dolaze iz inostranstva, da investiraju zbog kupovne moći u Srbiji, nego da bi u Srbiji proizvodili, da bi izvozili u Rusiju, u Evropu, na treća tržišta. Fijat nije došao da bi prodavao svoje automobile u Srbiji, nego dvesta hiljada automobila, od toga treba pet posto da proda u Srbiji, a 95 posto u Evropi. Biće seljenja upravo industrija iz zemalja, gde su plate više, ka zemljama gde su troškovi rada niži. Fabrika ova, koju sam pominjao u Prokuplju, “Leoni”, zašto su Nemici došli u Prokuplje? Preselili su fabriku, ne iz Nemačke, nego iz Slovačke. Evo sada, iza njih dolazi i jedna fabrika iz Južne Koreje. Evo sad su bili Nemci, četiri kompanije iz Nemačke velike, žele da investiraju u Srbiju.
Bećković: Ali isto tako ste rekli, pre ono, dvadesetak minuta, kad ste pisali “Jugodrvu” i Gruji, da dođu u “Kopaonik”, nije mu palo na pamet da Vam odgovori na to pismo. Znači, nije našao drugi interes?
Dinkić: Zato što nema... Znate šta? Prosto, različite kompanije imaju različite profile proizvodnje itd. prosto, nisu očito imali interes za “Kopaonikom”, kao takvim. Možda bi bio zainteresovan nekom drugom proizvodnjom, ali strane investicije, ne dolaze u Hrvatsku, gospodine Grujiću, zato što su njima nerealno visoke plate u odnosu na snagu ekonomije. Oni drže veštački kurs. Oni su zbog tog veštačkog kursa i zbog duga, javnog, koji su nagomilali, koji je duplo veći nego srpski, morali poreze da povećaju svojim građanima i treba reći Srbije, građanima Srbije, porez u Hrvatskoj je 23 posto PDV, a mi smo ga zadržali na 18 posto. Oni su uveli porez na plate, pa oporezuju i penzionere i građane. Mi smo to izbegli u Srbiji. Znači prosto, mi nismo sjajni, ali smo uradili neke stvari bolje nego Hrvati konkretno i Fijat ne bi nikad došao u Hrvatsku, kao što ne bi nikad došao, ne znam, Simens, a u Srbiji ima jednu fabriku, praviće druge i mislim da Srbija mora samo da ide na realni razvoj. Vreme, ne možemo da preskočimo faze u razvoju i da odjednom eksplodiramo sa platama, ali plate će se povećavati, ali kada napravimo rast bruto domaćeg proizvoda, kada stvorimo više.
Grujić: Ali morate shvatiti jednu stvar, rast bruto domaćeg proizvoda je proces, koji mi nismo uspeli da uradimo od 2000. godine do danas. Devet godina nismo uspeli da napravimo ništa revolucionarno, što smo trebali da uradimo. Znači, dok god se ne ulože značajna sredstva u srpsku privredu, a nema ko da ih uloži, strani investitori niti imaju potencijala da ulažu. Što se tiče Fijata, ja smatram da je fenomenalno to što probate da uradite sa Fijatom, međutim svetska kriza je, videli ste i sami da je Fijat u Italiji zatvorio fabrike na tri nedelje, jer je opet pala tražnja automobila u svetu. Nema, ne kupuju se automobili. Kriza je svuda u svetu. I očekivati da će strani investitori biti ti koji će da spasu Srbiju, je apsurd. Ja sve vreme pokušavam da donesem do svih ljudi, nema više univerzalnih rešenja. Uzmite, za mene je npr. fenomenalan utisak iz Davoza, gde je Sarkozi, kao predsednik Francuske, kritikovao globalizaciju i efekte liberalnog kapitalizma. Ako to radi predsednik Francuske, onda vam je jasno da svaka država se zatvara u sebe, svaka država rešava sebe. Nemačka ekonomija rešava sebe na jedan način, francuska na drugi, italijanska na treći.
Bećković: Ali pogledajte, mi ovde godinama slušamo, kao jedan od suštinskih problema, da mi mnogo više trošimo, nego što zarađujemo, a Vi sada govorite da bi mi trebali da imamo veće plate, a mi ne zarađujemo ni ove koje imamo?
Grujić: Olja, to ceo svet radi. Olja, to je ono što nijedan ekonomski... To niko do ekonomskih stručnjaka vam to neće reći, ali to je jedan vrlo prost sistem. Da biste pogurali kola...
Dinkić: Evo pitanja za Vas, je l' biste bili u stanju da povećate plate u svojoj firmi?
Grujić: Ne, ja ne mogu, ja sam na kraju lanca ishrane. Morate da shvatite. Znači, mi smo sad upali u “spiralu smrti”, nama padaju, zbog našeg sistema, padaju plate, smanjuje se tražnja. Tražnja izaziva manju proizvodnju, manja proizvodnja izaziva smanjenje zaposlenih. Manje zaposlenih u proizvodnji izaziva još manje plate. Vi imate manje para u budžetu i mi smo ušli u “spiralu smrti”.
Dinkić: Ma nismo u spirali, odmah da Vam kažem.
Bećković: Nismo u “spirali smrti”?
Dinkić: Ma nismo, nemojte tako, znači, prvo, zaista je bila teška prošla godina, međutim, prihodi budžeta su sada evo, šest posto veći u januaru, nego što su bili u januaru prošle godine. Znači ta “spirala smrti” je krenula da se polako diže. Tu imamo još jednu stvar, znači, gospodin Grujić ne može opravdano da podigne platu svojim zaposlenima, tako ne možemo ni mi dok ne stvorimo nešto. On jeste na kraja, međutim, ja bih mogao da kažem teoretski, pa Vi ako podignete platu Vašem radniku, on će više kifli da kupuje, pa će pekar bolje živeti.
Grujić: Tačno, ali neko mora da krene prvi, a svuda u svetu, prva je krenula država. Ako Sjedinjene Američka Države, na čelu sa Barakom Obamom, teraju banke da finansiraju i da kreditiraju privredu...
Dinkić: Pa i mi imamo...
Grujić: Ne kažem, ali shvatite jednu stvar, ali mi smo napravili uslove, gde je nemoguće kreditirati privredu i moramo da shvatimo jednu stvar, dok god ne pojačamo potrošnju Srbije, dok god se ne okrenemo da moramo da shvatimo da nema više čarobnog štapića, neće doći ti pametni stranci, koji će privatizovati Srbiju, ili će investirati u Srbiju i napraviti od Srbije... znači, ovo što imamo, ovaj potencijal koji imamo naših ljudi...
Bećković: Kako? Da štampamo pare? Kako?
Grujić: Vrlo prosto, pa imamo rezerve. Hajde ovako Olja, kad Vi nemate pare kod kuće, šta Vi radite? Vi uzmete Vaše rezervice lepo, koje ste imali i kad Vaše dete treba da krene u školu, ili treba da mu platite nešto, Vi iz Vaših rezervi uzmete ušteđenih...
Bećković: Odakle mi? Nemam rezerve.
Grujić: Pa imate sto eura negde ušteđenih i onda kažete: Evo, ja dajem sto eura. Srbija ima ušteđene pare, hvala Bogu. Srbija je preživela, nije dozvolila da joj očiste račune. Sledeći period, moramo da shvatimo da u celom svetu, a to sam ja govorio i ministru još pre godinu i po dana i to je moj utisak, evo ga, svi sad govore o tome, globalna inflacija je krenula. Pogledajte naslov nemačkog “Fokusa”, gde je Bermake na naslovnoj strani, koji kaže: Gospodin Inflacija. Evo čovek koji je pojeo vaše štedne uloge. Moramo da shvatimo jednu stvar, nema drugog načina da svet izađe iz krize, a da se ne izazove nova inflacija i to inflacija u realnim parama, dolarima i eurima. Amerikanci štampaju dolare, iz tih štampanih dolara stimulišu svoju privredu i ništa se ružno nije desilo. Ceo svet živi...
Dinkić: Samo jedna kratka stvar, znači, tačno je da bi monetarna politika mogla da bude malo blaža, malo blaža, ne ovoliko koliko gospodin Grujić kaže i tačno je da ne može...
Bećković: Vi ste u realnoj opasnosti da imate sutra proteste na pruzi sa transparentima: “Gruja za predsednika!”, pošto im je ponudio sve?
Dinkić: Gledajte šta je po meni istina, znači ovo je ekstremni stav, prilično, istina je negde u sredini. Dakle, može malo da popusti...
Grujić: Evo, već smo pobedili.
Dinkić: Može malo da popusti monetarna politika, ali ne na način da se rezerve stanjuju.
Grujić: Već smo pobedili, već smo pobedili!
Dinkić: Ali i druga stvar, tačno je da od stranih investitora, oni ne mogu da reše problem sami u Srbiji, strani investitori mogu da nam donesu veći izvoz i to mnogostruko veći izvoz i oni su nam rešenje za izvoz. Međutim zapošljavanja su nam rešenja domaća i pre svega mala i srednja preduzeća. Dakle, prosto u kombinaciji jedno i drugo. Dakle, moraju ljudi da znaju da ne može samo jedno, nego mora i jedno i drugo i da se pravi neko fino štelovanje.
Grujić: Izvinjavam što ću samo, reći ću Vam, slučajno sam evo, pre nekoliko dana sam poslovno bio u Cirihu i razgovarajući s njihovim bankarima, zamislite kad najrazvijenija...
Bećković: Niste slučajno bili poslovno u Cirihu?
Grujić: Slučajno sam rekoh, prolazeći, pa sam dodirnuo temu, koja me uopšte nije interesovala, ali sam... zamislite sistem koji je Švajcarskoj i Italiji, kojega ja znam, znači vi platite jednu trećinu stana, a dve trećine stana doživotno plaćate samo kamatu, tri posto godišnje, tri i po posto u Švajcarskoj godišnje. Znači, neko je kupio stan za sto hiljada eura, platio je 33 hiljade i na 66 hiljada eura doživotno plaća tri i po posto. Država stimuliše to. znači on... i nasledno, nikakav nije problem, ja sad sam uzeo stan, u bilo kom trenutku ja imam deset hiljada eura, ja otplatim deset hiljada eura – smanjujem dug, a plaćam tri i po posto. Tri i po posto, da vam kažem, na 66 hiljada eura je dve hiljade eura, podelite to sa 12, to je 170 eura mesečno – plaćate.
Bećković: Unesite malo pesimizma, pošto ovde optimizam je počeo da zatrpava, hajdemo?
Ćulibrk: Super je, samo što kod nas nije prihvatljivo... Nije primenljivo.
Grujić: Zašto?
Ćulibrk: Pa zato što imate sto hiljada ljudi, dvesta hiljada ljudi u Beogradu bez stana. A gde su ti stanovi?
Grujić: Pa ne kažem, ali dok ne otvorite sistem, da čovek može da kupi stan, neće ni biti stanova. Je l' ne očekujete valjda da će investitor da gradi stanove, a da onda čeka da li će ljudi da skupe sto hiljada eura? Niko nikad nije kupio stan u Beču za keš.
Ćulibrk: Tako je. Samo se u Beogradu kupuju stanovi za keš.
Grujić: Pedeset posto stanova u Beogradu, fiktivno je kupljeno za keš. Pedest posto stanova u Srbiji, osamdeset posto, kupuje se za keš.
Ćulibrk: Tako je.
Dinkić: Ali postoji program ovih stambenih kredita, koji mi subvencionišemo, kao država.
Grujić: Nemoj da subvencionišete, to je ono što ja kažem, nemojte da ulazite u ono u šta ne treba ulaziti. Čuvajte vaš budžet.
Dinkić: Sad ste rekli Švajcarce?
Grujić: Švajcarci svojim bankama daju, oslobađaju ih, beneficije im daju. Smanjuju im, nemaju rezerve...
Dinkić: Pa to je subvencionisanje.
Grujić: Molim?
Dinkić: Pa to je subvencionisanje.
Grujić: Ne, ne, ali nije iz para. Nije iz para. To je kao kad Vam kažem, na ovom delu puta možete voziti 80, a ne 60. Ništa drugo mu nije uradio. Vi kao država nemoj da trošite vaše krvavo zarađene pare na to da subvencionišete nas. Pravite nam uslove, ništa drugo. Para ima.
Dinkić: Vi u stvari mislite da centralna banka treba da subvencioniše banke da bi oni to uradili?
Grujić: Upravo to, ništa drugo. Ništa drugo.
Dinkić: To u Srbiji se završavalo sa hiperinflacijom.
Bećković: OK. Gruju za guvernera, idemo na reklame.
Grujić: Nikako da budem ja.
Dinkić: Znate to se... To u Srbiji nije dobro prolazilo, to je problem.
Grujić: Ali nemamo drugog načina više.
Bećković: Vreme je da vidimo kako su izgledali predlozi za proteklu nedelju.
Na mestu broj jedan, dakle, odluka doneta na telefonskoj sednici Vlade, proteklog vikenda, negde u ovo vreme, dok smo mi ovde zasedali, predlog broj jedan.
Tema protekle nedelje bila je i poskupljenje struje. Poslednji kompromis, koji je dogovoren je da će struja poskupeti od 1. marta, iako je zahtev EPS-a bio da to bude od januara, a zahtev Vlade da to bude od aprila i kompromis je na martu. O kakvim se ovde ucenama radi i da li se uopšte radi o ucenama, predlog broj dva.
Jedna od spekulacija je bila da EPS traži da se poveća cena struje, zato da bi tako obezbedili sopstveno povećanje plata. Govori se o tome da je ministar energetike, Petar Škundrić, potpisao još pre nekog vremena Sporazum sa EPS-om, ali kako nam on objašnjava, ne o povećanju plata, nego o raspodeli dobiti. Zdrava logika ne razume kako to se deli dobit iz firme koja je u gubitku, ali hajdemo da vidimo, možda ima i neke zdravije. Predlog broj tri.
Neko bi mogao pomisliti da je teško razumeti, zašto bi RB Bor, raspisivao javni tender za rakiju. To bi mogao pomisliti samo dok ne čuje ovaj više nego razuman odgovor, predlog broj četiri.
U najavi je, razumeli ste, bio lapsus, radi se dakle o Kolubari, a ne o Boru, a sada idemo na predlog broj pet i pokušavamo da nađemo odgovor, koji smo i večeras postavili, dakle u čemu je to nestrpljenje radnika “Navipa” i u čemu je tajna strpljenja direktora, odnosno vlasnika, predlog broj pet.
Posle dužeg vremena se progovorilo i o tim čudesnim mehanizmima, kako su to se privatizovala i prodavala preduzeća nepoznatim vlasnicima i kako se to sada otkriva da se radilo o nekakvom kriminogenom novcu. Jedan od primera mogao bi biti i predlog broj šest.
Šta može direktor kompanije kad zaposleni traže povećanje plata? O tome govori predlog broj sedam.
Srbija je protekle nedelje otkazala dalju isporuku vakcina od “Novartisa” , postavlja se pitanje šta to Srbija mora da plati? Da li treba da plati samo onih 870 hiljada, koji su dosad ušli u Srbiju ili i onaj ostatak od tri miliona, koliko smo naručili? Jednostavan odgovor dao je ministar zdravlja u predlogu broj osam.
Zašto je protekle nedelje vest, gotovo udarna, na svim elektronskim medijima, a čini se i u štampanim, bila da je Goran Knežević učlanjen u Srpsku naprednu stranku? Zašto je to toliko bitno, o tome govori predlog broj devet.
Značajna pažnja pridata je protekle nedelje intervjuu, koji je Tomislav Nikolić dao jednom beogradskom listu u kome je ponovo pozvao lidera Demokratske stranke Srbije da se izjasni jesu li oni za Evropu ili ne, digao je svoj glas protiv, kako kaže, u tajnosti obavljene inicijative za sazivanje referenduma za ulazak u NATO i sve ovo uopšte nije bitno i ne spada pod predlog broj deset, spada slika koja je pratila ovu vest, na Javnom servisu i bavite se sa tim otkrićem, kome se to obradovao Toma? Predlog broj deset.
UKLJUČENJE GLEDALACA
Bećković: Da, hajde da vidimo, evo, Milane, prvo pitam Vas, šta je Vama najjači utisak sa ove liste?
Ćulibrk: Pa nekako ipak rakija. Dakle vezana je i za javna preduzeća, to samo pokazuje način na koji se ti ljudi odnose prema imovini uopšte. Nekako se na to naslanja stvarno i onaj zahtev i objašnjenje da to nije zapravo povećanje plate u EPS-u dogovoreno, nego isplata dobiti. Koliko ja znam, EPS je u proteklih nekoliko godina ukupno akumulirao gubitke od 200 milijardi dinara. Za ovu godinu su bili planirani gubitci, čak i uz dva poskupljenja struje, početkom januara i početkom jula, pošto će biti samo jedno, pretpostavljam da će gubitci biti još veći. Jako me interesuje koja je to dobit iz koje će se deliti te pare, navodna.
Bećković: A znači niste ni Vi razumeli, čini mi se da to ekonomisti razumeju,ali da...
Ćulibrk: Znate šta, znači dobit nikada ne može da se deli unapred, dobit se deli samo u nazad, za prethodnu godinu i to kada ovlašćeni revizor potvrdi da je ostvarena dobit. To kad bi sve i bilo za prošlu godinu dobit, to bi negde bilo tamo u julu, u avgustu mesecu, najranije, ali za prošlu godinu? Za prošlu godinu će verovatno biti takođe iskazan gubitak, kao i za prethodnu, jer tamo negde, čini mi se, pre godinu, dve, gubitak je bio 97 milijardi dinara. Čisto sumnjam da za tako kratko vreme može da se iz tolikih gubitaka pređe u profitabilnu firmu.
Bećković: Ali to kad se kaže, kad recimo ministar kaže: javni sektor je razmažen?
Ćulibrk: I jeste razmažen.
Bećković: I jeste razmažen?
Ćulibrk: Zato što jedna trećina zaposlenih radi u javnom sektoru, dve trećine u privatnom. Ta jedna trećina ima istu masu plata, kao i dve trećine zaposlenih u privatnom sektoru. I odakle kreću štrajkovi i najave za povećanje plata? Upravo iz tog javnog sektora, gde su plate inače veće nego u privatnom.
Bećković: Aha, dobro. Šta je Vaš najjači utisak?
Grujić: Pa “Gde nađoste sad da se grejete”, pošto je to još jedan primer kontratržišne logike. U celom svetu se svi bore da prodaju, slobodna je trgovina struje, u celoj Evropskoj zajednici, u celom svetu, svi se bore da prodaju što više struje, ako mogu, a kod nas, u trenucima kad dođemo do toga da potrošači kupuju struju, mi kažemo gde sad trošite? A prvo, mi nismo se osposobili da je imamo, a i B, to što vam prodajem i ovako mi pravite sve veći i veći gubitak. Tako da... Znači, to je ono što sam počeo da pričam, sve je okrenuto naopačke u Srbiji. Umesto da budu srećni što je velika potrošnja struje, jer će više da zarade, oni su nesrećni, jer će više da izgube.
Bećković: Ali neće više da zarade, pošto građani ne plaćaju struju?
Grujić: Tako da je to zatvoren krug, što smo pričali. To je to, sve postavljeno naopačke. Znači, to jednog trenutka mora da se razveže taj Gordijev čvor, koji... Gde niko ne zarađuje, svi gube. To je ono osnovno što se u Srbiji dešava.
Bećković: Jedna od opservacija Milana Ćulibrka je bila, u okviru toga: Bolje i loša privatizacija, nego državno preduzeće, da je problem sa javnim preduzećima je da se država tu pokazala kao loš gazda, jer na čela javnih preduzeća dovode partijski ljudi, a ne dovode se stručnjaci. Je l' to jeste problem u Srbiji ili nije?
Grujić: Svuda, dok god se budu firme vodile po partijskom principu, a ne budu profesionalizovana javna preduzeća. To je jedan ozbiljan posao, hajde da budemo ozbiljni. Elektrodistribucija je jedna ozbiljna firma, mnogo velika i tu mora da bude profesionalno rukovodstvo. Dok god ne bude profesionalno rukovodstvo u svim tim firmama, mi ne možemo očekivati da će država dobro da upravlja tim...
Bećković: A šta ste mislili kad ste rekli pre par meseci, da bi Srbija morala, dakle, da bi imala ikakve vizije, da bi Srbija morala da poradi na propagandi rada?
Grujić: Pa evo, reći ću Vam, to je za mene najlepši primer, da se ne uvrede kolege partijske, gospodina Dinkića: Zavrnimo rukave da bi dali vakcinu! Ja bi pre u Srbiji napravio reklamu: Zavrnimo rukave da radimo! Zavrnimo rukave da gradimo Srbiju! Znači, apsurd je propagirati vakcinisanje, ne propagirati rad.
Bećković: Ali Vi kad pogledate da kod nas nisu hteli da zavrnu rukave, čak ni da prime vakcinu, možete misliti koliko bi zavrtali rukave da rade? Nešto tu ima.
Grujić: U celom svetu, gde god odete, a ja stvarno se krećem non-stop, znači od zapada ka istoku, vraćanje nekih vrednosti, propagiranje nekih vrednosti, skoro da vam bude smešno kako se... Kao da smo se vratili u doba '46. Znači, stalno se propagiraju neke vrednosti: “raditi, bolji život, zdrav život, učiti, napredovati, obrazovanje, kultura”, svuda se to propagira strašno jako. Znači, države su te koje emituju te vrednosti. Ne može sam narod da emituje sebi te vrednosti spontano.
Bećković: Ali pogledajte recimo to, koliko vole Srbi da rade, kad ih gledate ovde, a kad odete recimo u Moskvu, kad ih pogledate recimo, na gradilištu u Moskvi, da li više rade tamo, nego ovde?
Grujić: Prvi princip, niko ne voli da radi. Nigde u svetu nijedan radnik, počev od Italije, Nemačke, do bilo koga, to je apsurd. Radite zato što vam je neko postavio uslove da morate da radite. Ako morate da prehranjujete porodicu od svog rada, ako morate da plaćate kredite, koje ste uzeli za stan...
Bećković: To mora svako na svetu.
Grujić: Pa ja kažem, ako morate, ako vas dovedu u takve uslove, a zapadni sistem vas dovede u te uslove, da ste vi, da biste živeli, morali da uzmete kredit za stan, kredit za kola, platite školarine dece, plaćate svakako, vi tog trenutka ste odgovorni prema poslu koji radite.
Bećković: A kako ovde niste?
Grujić: Pa zato što smo mi napravili jedan fluidan sistem, odmah da Vam kažem, pet godina ne dobijaš platu, nema veze, neko će platiti. Mogu da idem na posao, što ne radim, niko ne može da me otpusti. Nema veze. Znači, mi smo relativizovali celi sistem i dok god je relativnost celog sistema da sve može da bude i ne mora, a da kriminalce mogu da uhapse pa da ih puste, da ti shvataš da je ceo ovaj naš sistem , pa možemo da se dogovorimo, do tog momenta, dok mi ne rešimo taj sistem u korenu, neće biti ni kvalitetnog rada u Srbiji. Niko ne voli da radi, shvatite, to je genetski u čoveku.
Bećković: Potpuno to znam, verujte mi, ne treba dugo da mi objašnjavate. Šta je Vaš najjači utisak?
Dinkić: Četiri, isto ovo “rakija”, kao Ćulibrk, i zaista što bi rekli, što je mnogo, mnogo je, da u situaciji kada su plate svih zamrznute, oni su najpre tražili da se poveća cena struje 20 posto, ako se sećate, sa idejom da povećaju plate 17 procenata, rekavši da će to biti navodno iz dobiti, ali to je bila samo maska. Suština je bila da je to povećanje plata 17 posto, a imaju sad para da kupuju, ne znam, novčanike, tašne, šta su već...
Bećković: Mala pažnja. Imajte malo srca, mala pažnja.
Dinkić: Ali to je u redu, ukoliko mogu bez povećanja cene struje da isplate, ali prosto deluje bahato potpuno.
Bećković: Aha, a pošto smo već na samom kraju, samo da... verujem da ovo što je govorio Grujić o optimizmu o takvim vizijama, nema ovde zapravo, kad hoćemo da govorimo jasnim jezikom, nema drugog optimizma za građane, nego im reći kad će da im se dignu plate. Dakle, to je jedino što nešto znači. Dakle, kad će da im se dignu plate?
Dinkić: Kada imamo rast bruto domaćeg proizvoda. Dakle, moramo da imamo odakle da možemo da raspodelimo.
Bećković: Evo sad ono, ja ne znam šta to znači, kad će moja plata da se digne?
Dinkić: To znači kada svi pokazatelji pokažu da se proizvodnja u Srbiji povećala u odnosu na prošlu godinu. Ja mislim da će do toga doći u prvoj polovini ove godine, da se onda stiču uslovi da povećamo plate iz realnih izvora, što bi rekli, da ne napravimo neki kuršlus.
Bećković: April?
Dinkić: Mislim da će određene firme sigurno u aprilu moći da isplate neke uskršnje bonuse, oni koji imaju...
Bećković: EPS?
Dinkić: ...odakle. Ne znam ko. Oni koji imaju zaista stvoreno odakle i privatni sektor, ali mislim da generalno povećanje plata, prosto mora se videti. Moje lično mišljenje da bi trebalo pokušati da ne bude pre septembra. Da li je to realno? Ali sigurno nećemo moći da izdržimo sa zamrznutim platama čitavu godinu. Mislim da, ako bude bio ostvaren privredni rast, sigurno da niko od nas u Vladi, ne da neće biti protiv, jedva ćemo dočekati da smo u situaciji da možemo da povećamo plate. Znate zašto? Ne samo zbog socijalnog aspekta, nego što znamo da je to ovo o čemu govori gospodin Grujić, da onda veća kupovna moć znači veću tražnju, znači veću proizvodnju dobara i onda počinje da se vrti taj krug. Ja lično mislim da smo mi imali nesreću da smo imali mandat u ovoj Vladi, od momenta kada je počela svetska ekonomska kriza. Međutim, ove prve dve godine mandata, godinu i po je prošlo, računam da je sredina ove godine, dve godine mandata, polovina mandata – katastrofa, velika depresija, problemi i sve ostalo. Mislim međutim, da ćemo imati lakšu drugu polovinu mandata i mislim da ćemo pokušati da aktivno utičemo da nam to bude lakše, odnosno da ljudima bude bolje, a to je što ćemo krenuti, već sada, od proleća, sa ozbiljnim infrastrukturnim radovima. Konačno će se ta gradilišta o kojima pričamo otvoriti na autoputevima i mislim da će doći strani investitori, jer sele proizvodnju iz evropskih zemalja ka nama.
Bećković: A kako će doći, ako ne dignete plate?
Dinkić: Ne, obrnuto, dolaze zato što su plate sad niže nego u drugim zemljama, hajde da tu budemo potpuno otvoreni, zato što su im troškovi rada niži, a onda, međutim, kroz taj rad će neminovno doći do rasta plata i do rasta izvoza. Bitno je da se zemlja razvija na zdravim osnovama. Da imamo veću proizvodnju, veći izvoz i onda samim tim, veće plate.
Ćulibrk: Ako ja mogu?
Bećković: Da.
Ćulibrk: Znači samo jednu, zaista niko nema ništa protiv povećanja plata. Prvi sam za, ako može i u mojoj firmi, ako ne, za sve ostale bar, ali čini mi se da je malo neozbiljno, u memorandumu koji smo potpisali sa Međunarodnim monetarnim fondom, Vlada se obavezala da ove godine do kraja godine, plate u javnom sektoru i penzije ostaju zamrznute. Znači, ukoliko je postojala bilo kakva dilema, trebalo je onda oročiti to na šest meseci, a uvek nešto obećamo pa posle toga pregovaramo sa njima da to što smo obećali, menjamo. Nije dobar princip i ja ne znam, mislim, ja poštujem ono što je napisano i unapred dogovoreno. Ja mislim da bi to trebalo da se svi pridržavamo. I čini mi se da nekako na ovaj način, Vlada čak šalje i pogrešan signal, možda čak šalje i signal: hajdemo da pritisnemo Vladu, možda će nam i pre septembra, zašto da čekamo septembar?
Dinkić: Nije, niste u pravu. Memorandum sa MMF-om je dvostrani papir. Ako se mi dogovorimo sa MMF-om i izanaliziramo stvari, pogledajte u ovoj krizi kako su se munjevito menjale stvari. MMF je imao jedan pogled u prvim... Prošle godine...
Ćulibrk: Slažem se, ali nije trebalo oročavati onda do kraja godine.
Dinkić: Znam, ali vi kad pravite neki program, radite na godinu dana. Ali ako se dogovorimo s njima, zašto da ne.
Bećković: Ovo je sad sam kraj, ali prosto za radoznalost, koliko sam razumela iz Vaših izjava, Vi se ne bi založili ni za to da se baš previše sluša taj MMF?
Grujić: Pa upravo to, pošto odlično, gospodin Dinkić jeste upravo rekao ono što ja sve vreme govorim. MMF isto luta i nema apsolutne lekove. Isto menjaju svoje stavove. Čak u Vašem časopisu je osvanuo sad članak da mnoge zemlje više uopšte ne uvažavaju preporuke MMF-a, već traže svoj put.
Ćulibrk: Apsolutno stoji.
Grujić: I ja sam za to da mi moramo da shvatimo, plate povećavati realno, one mogu biti povećane, kako je rekao gospodin Dinkić, tek kad privreda počne da radi, počne da raste, ali da kroz razne alternativne mere, mi možemo da pomognemo građanstvu Srbije da bolje živi, možemo. Da imamo pare za to, imamo i da moramo to da uradimo pod hitno, moramo. A plate će sustići, pa ćemo danas što trošimo, kroz plate koje ćemo zaraditi za dve ili tri godine, vraćati. Nema drugog načina.
Bećković: Hvala vam najlepše. Hvala vama. Najjači utisak protekle nedelje: “Odgovaraj dugo i nejasno”, predlog broj tri, a gledaoci koji su glasali SMS-om su ipak bili ove nedelje impresionirani imovinom Šarića. Sve najbolje, vidimo se za sedam dana.
i slušajte u novom prozoru
