Gde je danas civilni sektor

Bećković: Dobro veče. Kao što verujem da znate dobro, 20 godina unazad slušamo optužbe sa raznih strana na račun nevladinih organizacija. Odakle god dolazile te optužbe, argumentacije su bile negde iste: ko su ti ljudi, ko ih plaća, ko im daje pare, zašto im daje pare, za šta im daje pare i gde te pare odlaze? Lideri nevladinih organizacija su 20 godina bili prilično ravnodušni i nisu se mnogo sekirali i nisu se mnogo trudili da objašnjavaju o čemu se zapravo radi. Imali su svoje sajtove, imali su svoje redovne godišnje izveštaje i smatrali su da je to dovoljno. Ono što je novo da je pre desetak dana prvi put došlo do toga da slične optužbe stižu iznutra. Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku, se oglasio u listu „Danas“ sa autorskim tekstom pod naslovom „Filozofija NVO palanke“ i otvorio diskusiju gde je pozvao svoje kolege unutar civilnog sektora da prekinu zavet ćutanja i da otvoreno, bez rukavica, progovore o svemu onome o čemu je dvadeset godina ranije govorio neko drugi. U čemu je spor između nevladinih organizacija? Kao šta znate, takođe 20 godina unazad, kroz ovu emisiju je prošlo mnogo ljudi iz civilnog sektora i ono što ja znam, a vi ne znate, to je da su to bili sagovornici, gosti, koje je bilo najlakše ubediti da dođu. Dakle, bili su spremni za razgovor na sve teme, sa bilo kojim gostima i retko su pitali „s kim“. Ove nedelje je malo falilo da se emisija otkaže. Dakle, kada dođe na dnevni red to, hajdemo da razgovaramo među sobom, malo ko je želeo da se odazove. Večeras u emisiji „Utisak nedelje“ oni koji su se odazvali i u tom smislu ću unapred da se zahvalim svima. Miljenko Dereta, dobro veče.

Dereta: Dobro veče.

Bećković: Predsednik nevladine organizacije „Građanske inicijative“.

Dereta: Tako je.

Bećković: Dragan Popović. Dobro veče. Predsednik nevladine organizacije „Centar za praktičnu politiku“.

Popović: Za praktičnu politiku.

Bećković: Nataša Kandić. Dobro veče, Nataša.

Kandić: Dobro veče.

Bećković: I pre svega hvala Vama. Direktorka „Fonda za humanitarno pravo“. Aleksandar Đerić, dobro veče. Đerić, je l’ tako?

Đerić: Đerić...

Bećković: Programski direktor nevladine organizacije „Akademika“. Pre nego što odemo na pauzu, hajde samo, šta je to „Akademika“? Čime se vi bavite?

Đerić: „Akademika“ akademska grupa je organizacija koja postoji 11 godina. Mala organizacija, ali nije nepoznata. Mi smo organizacija koja se jedina u Srbiji bavi tematikom kreativnih industrija. Razvojem kreativnih industrija, odnosno definisanjem koncepta, mapiranjem i istraživanjem oblasti kreativnih industrija. Pored toga, imamo četiri još glavna programa kojima se bavimo. Jedan od njih je, to su digitalni mediji i pre svega digitalni mediji u izvođačkim umetnostima, i program koji se bavi prostorom kao temom i to prostorom...

Bećković: Šta je vaš poslednji projekat za koji ste dobili pare? Od koga ste dobili pare i koliko ste para dobili?

Đerić: Naš poslednji projekat, odnosno projekat, ja ću sada reći projekat na kome najviše trenutno radimo je projekat SM-61 program, to je regionalni program koji radimo sa partnerima iz Bosne i Hercegovine i iz Požege. Program finansira švajcarski program za kulturu „Zapadni Balkan“, to jest švajcarski poreski obveznici. On traje 3 godine, sada je negde na pola svog termina i on je namenjen upravo ovome što sam rekao, dakle podsticaj i razvoj omladinskog aktivizma i preduzetništva u kreativnim industrijama u malim gradovima.

Bećković: Koliko ste para dobili za to?

Đerić: Ceo projekat 422 hiljade franaka, od toga ne dobija „Akademika“ sav novac, dobijaju takođe i partneri koji su zajedno sa nama. Njih ima pet.

Bećković: OK. Verujem da je ovo za građane zanimljivo, pošto Vi kažete, mnogi su čuli... Mnogi nisu čuli šta je „Akademika“ i zaista... Ali ovo što ste rekli, verujte da nemam predstavu kakve to veze ima sa mnom, ali dobro, ni sa bilo kojim građaninom, ali verovatno neko zna...

Đerić: Ja nisam medijski eksponiran, kao što vidite, i vidim da je i produkcija B92 jedva našla i fotografiju, pa su stavili moju fotografiju sa Fejsbuka, na kojoj izgledam malo veselo i tako da je možda utisak javnosti upravo -kakav je sad ovo čovek, kao da nastupa iz reality show-a, ali evo ja ću večeras pokušati da predstavim i sebe i moje viđenje civilnog sektora.

Bećković: Dragane, isto pitanje za Vas. Centar za praktičnu politiku, šta je to?

Popović: Relativno nova organizacija, udruženje građana koja se bavi pre svega prevencijom konflikta. Inače, radimo u Sandžaku, radimo u Preševu i Bujanovcu, integracija nacionalnih manjina u društvu u Srbiji, i radimo takođe regionalnu, sa Bosnom i Hercegovinom i sa Kosovom, programe koji se tiču ljudskih prava i tranzicione pravde.

Bećković: I sada to isto pitanje... Kako se zvao poslednji projekat koji ste vi dobili i od koga i koliko para ste dobili za to?

Popović: Mislim, poslednji projekat koji smo dobili dobili smo od Fonda za otvoreno društvo u Beogradu i tiče se upravo toga, promovišemo strategiju za Sandžak, pravimo sa jednom grupom nevladinih organizacija u Sandžaku, pravimo strategiju kako da se pomogne tim ljudima dole, tj. šta država treba da uradi da bi se Sandžak, da ne bi više bio trusno područje, hajde tako najjednostavnije da kažem, i to je bilo negde oko 15 hiljada evra. To je sve što ste pitali, je l’ tako?

Bećković: To je sve što sam pitala. Miljenko, šta je Vaš poslednji projekat?

Dereta: Naš poslednji projekat je bio promocija kodeksa za participaciju građana koji je proizveo Savet Evrope, pa smo mi učestvovali u izradi tog projekta. To je projekat koji radimo sa Slovencima... smo ga uradili, u stvari sada ga završavamo. On se bavio promocijom tog kodeksa i radio je u pet gradova na povezivanju lokalne uprave i civilnog društva... Na izradi zajedničke metodologije te saradnje, da bi se obezbedilo aktivno učešće građana u procesima formulisanja politike i u procesima donošenja odluka i sprovođenja tih politika i taj projekat je mislim 93 hiljade evra i to je Evropska komisija finansirala.

Bećković: 93 hiljade evra - Evropska komisija?

Dereta: Za godinu i po dana.

Bećković: Dobro.

Dereta: A tu su i Slovenci.

Bećković: Dobro. Nataša, da Vas ne pitam šta je poslednji projekat pošto verujem da svi znaju...

Kandić: Što da ne?

Bećković: Pa izvolite. Htela sam da kažem, REKOM je poslednji projekat…

Kandić: Pa nije... Šta smo poslednje dobili, to je grant za tri organizacije, Fond za humanitarno pravo, Dokumenta iz Hrvatske, Fond za humanitarno pravo Kosovo -ljudski gubici u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Mi započinjemo sada sa štampom Kosovske knjige pamćenja. Znači, predstoji istraživanje i o ljudskim gubicima u ratovima u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovnini i to je regionalni projekat. Biće podrška REKOM-u, ukoliko za naredne tri godine završimo sa prikupljanjem podataka i objavljivanjem podataka. Prva knjiga Kosovske knjige pamćenja je izašla iz štampe na srpskom, očekujemo u toku ovog meseca i na engleskom i na albanskom i onda ide do kraja sledeće godine još četiri toma Kosovske knjige pamćenja, a potom idu i knjige o ljudskim gubicima Srbije i Crne Gore u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Bećković: I ko je to dao?

Kandić: Norveško Ministarstvo inostranih poslova, pre toga Evropska komisija.

Bećković: Koliko?

Kandić: A sada, norveško ministarstvo milion i sto, 500 hiljada je Fond za humanitarno pravo, otprilike isto toliko i hrvatska organizacija, i Fond za humanitarno pravo Kosova oko sto hiljada.

Bećković: Ovde pravimo pauzu, pa sada vi razmišljajte o ovome što ste čuli, da li ste dobili neku informaciju o čemu se radi, a u nastavku ćemo pokušati, ono što je Dragan Popović najavio, da probamo da govorimo otvoreno i bez rukavica.

Bećković: Dakle večeras u emisiji „Utisak nedelje“ Miljenko Dereta, direktor Građanske inicijative, Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku, Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo, Aleksandar Đerić, programski direktor nevladine organizacije Akademika. Priča je u tome u čemu je spor između nevladinih organizacija i unutar civilnog sektora. Otvorio ga je Dragan Popović, pozvao je svoje kolege da, kako smo rekli na početku, progovore, da prekrše zavet ćutanja i progovore otvoreno i bez rukavica. I hajdete sada Vi otvoreno i bez rukavica, prvo to recite, odakle Vam ta ideja i kako se to desilo baš pre deset dana, 2011. u julu, šta se to desilo pa ste Vi odlučili da kažete šta se između vas dešava?

Popović: Postoje dva direktna povoda, ali pre toga bih voleo da kažem, kada su motivi u pitanju da... Vi ste počeli celu priču sa pričom o parama, kako se troši novac i tako dalje. Ja mislim da je ta priča dominantna i upravo moj cilj je bio, ne znam koliko uspešan, verovatno ne baš puno sudeći po tome kako ste Vi najavili emisiju... Moj cilj je bio da se ta priča, koja je poprilično jedna estradizacija civilnog sektora, gurne u drugi plan. Ja verujem da mi o parama pričamo i ne samo mi, nego da građani... Uopšte da cela, hajde da kažem kolokvijalno, čaršija bruji o nekakvim parama ili malverzacijama u nevladinim organizacijama upravo zbog toga što mi ne otvaramo one prave teme i upravo zato što ne vodimo javni dijalog na pravi način. Tako da moj je cilj bio da se ta priča o parama skloni tamo gde joj je mesto.

Bećković: A moj je cilj bio da večeras da vidimo... Jer zaista veliki deo javnosti jedino tako može tako da tumači... U stvari, tako tumači i pre vas... Ono super, sve je oko para, a evo sada su se pobili između sebe i opet oko para i niko nije razumeo da ima neki drugi nivo. E sada hajdete Vi.

Popović: Dva su direktna povoda, možda jedan od njih objašnjava zašto se sve to uvezalo. Znači, jedan povod je bila polemika oko Koalicije za REKOM i oko celog projekta REKOM i, hajde da kažem pod znacima navoda, polemika u kojoj dominira već, ja bih rekao, mesec dana ta priča. Znači, priča o tome da li je Fond za humanitarno pravo zloupotrebio neka finansijska sredstva, što je jedna poprilično besmislena priča, za koju ne postoje nikakvi dokazi za takve priče. Tako da, ta priča je... Meni je privuklo pažnju da je pored svih stvari koje možete da čujete privatno, koje možete da čujete na konferencijama, na pauzama skupova o projektu za REKOM, o radu cele te koalicije znači hiljade primedbi, nijednu od njih nećete čuti javno, samo tu koja se tiče efemerne stvari, a to su pare. Sa druge strane, drugi povod, direktno moj povod je takođe bio... ja sam prosto povezao te dve stvari i zato sam napisao, tekst je jedan onako prilično bezočan napad u E-novinama na gospodina Deretu, i palo mi je na pamet da sam pre dve godine od jedne koleginice dobio jedno vrlo lepo upozorenje, ignorisao sam ga tada, tako da snosim dobar deo odgovornosti. Ona je tad rekla vrlo pametnu jednu rečenicu... Petar Luković je tad razvlačio nekog drugog. Nemam pojma koga, ne mogu da se setim, ali uglavnom, bilo je nešto opet ružno na osnovu fizičkog izgleda, ličnih karakteristika. Znači nešto što je apsolutno neprimereno, ona je rekla: Ako sada ne reagujemo, jednog dana doći ćemo i mi na red. Mi smo tada to ignorisali u organizacijama za ljudska prava i ja sam se toga setio kada su došli... kada sam prosto video da pišu o gospodinu Dereti i njegovoj porodici, organizaciji i tako dalje... tako da su to bili direktni povodi...

Bećković: Znači vaš motiv je bio REKOM i to što su E-novine napale Deretu?

Popović: To su bili direktni povodi da napišem tekst, gde ću da pozovem prosto, da probam da pozovem, ne znam, prosto možda to i ne uspe, ali sam hteo da pozovem ljude da otvore …

Bećković: I gde ćete u prvoj rečenici napisati da mnogi prvaci druge Srbije već dugo žive na lovorikama stare slave i da vi imate vaše „bele medvede“. Dakle, da mi sada ne bi šifrovali, hajde kažite šta je pozadina te rečenice.

Popović: Ta dva slučaja su me, hajde tako da kažem, podstakla na to...

Bećković: Ko su vaši beli medvedi i ko su ti ljudi koji žive na lovorikama tuđe slave?

Popović: U ovom konkretnom slučaju mislio sam na slučaj... na Natašu Kandić i na Petra Lukovića, pre svega zato što su to ljudi o kojima postoje naravno... svako ima pravo da ih kritikuje, ali organizacija za ljudska prava pre svega, ne ceo civilni sektor, bolje znamo onaj deo organizacije za ljudska prava ... uvek se ustručavaju da bilo šta kažu o tim nekim ljudima koji su simboli iz 90-ih.

Bećković: Simboli 90-ih Nataša Kandić i Petar Luković? I da kada napišete rečenicu „prvaci druge Srbije koji žive na lovorikama“, to su Nataša i Petar Luković?

Popović: Ja mislim da su doprinos... ja lično, moje uverenje da su doprinos Nataše Kandić i Petra Lukovića 90-ih, doprinos da se bar malo časti održi u ovoj zemlji, ogroman, ako ne i presudan.

Bećković: Ne sumnjam, nego samo… da ste celu ovu lavinu pokrenuli na bazi...

Popović: Oni su egzemplari.

Bećković: I da su Nataša i Petar došli u istu dimenziju i to mi je zanimljivo, ali dobro - OK.

Popović: Ne, ne naravno, to bi bila velika uvreda za Natašu Kandić. Ja prosto je nikada ne bih stavio u isti koš sa Petrom Lukovićem, ali ono što sam hteo samo da kažem, to su moji direktni povodi.

Bećković: OK.

Popović: Znači moji uzroci, motivi, to je nešto o čemu ću ja verovatno dalje pričati, ali ako pitate šta su... zašto u julu 2011. – zbog ta dva povoda...

Bećković: Je l’ se Vi osećate kao beli medved? Jeste razumeli?

Kandić: Ja bih jako volela da sam beli medved. Simpatična jedna životinja, svi je vole. Strašno je zaštićena. Pa ako bih mogla da biram, birala bih da budem beli medved, ali da me neko naziva u kontekstu, koji je vrlo nepristojan, onda je to jedno drugo pitanje, ali ja lično mislim da ovo nije lepo. Ne znam tekst Petra Lukovića, ja nisam videla taj tekst, ali onda posle toga, u istom maniru jedan tekst. Vratila bih se na ovo, priča o novcu je vrlo važna. Ja smatram da to treba, o tome da razgovaramo i jednostavno tu priču, te malverzacije, da li je ovo, ono... mora da se zna kako posluju organizacije za ljudska prava. Ja ne znam za civilno društvo... ja znam kako posluje Fond za humanitarno pravo i znam kakva je procedura Evropske komisije i brojnih drugih donatora. Prema tome, dajte o tome da kažemo, ne da sad neko čuje 500 hiljada i misli da to završava u nekom privatnom džepu.

Bećković: I to zaista misli.

Kandić: Postoje revizorske kompanije, postoji obaveza finansijskog izveštavanja, postoji itekako posledica, ukoliko neko zloupotrebi novac, može neko da pokuša da zloupotrebi i da se to u nekom određenom trenutku ne otkrije, ali to je sve kratkog daha. Znači ako je grant od Evropske komisije, ne postoji uopšte mogućnost bilo kakve malverzacije, zloupotrebe novca. Ne postoji, zato što svi donatori, sprovode rigoroznu kontrolu, ono što je prirodno i postoji u ovoj zemlji zakon. Sad šta se događa sa projektima ili grantovima iz budžeta, ja o tome ne znam apsolutno ništa, ali videvši kakva je država, ja mislim da tu sigurno ima raznih pojava, od toga da se ne kontroliše, da se dodeljuje na ovaj, ili onaj način... ali mogu samo da pretpostavim, o tome ne znam ništa.

Bećković: Ali hajdete o onome o čemu znate.

Kandić: Ali znam o onome kako je...

Bećković: Znači, kada pročitate u tekstu da postoje ozbiljni monopoli i da postoje ozbiljni klanovi, a da je najveći monopolista Fond za humanitarno pravo, pretpostavljam da pomislite: A što i ja?

Kandić: Mene to nikako ne dotiče. Ja znam šta mi radimo. Znam da imamo možda, ako postoji nešto na šta imamo neki monopol, to je neki rad i da radimo i da se ono što se uradi vidi.. vrlo. Nemamo ni sa kim nikakav spor, radimo potpuno pitanja stvari koja se, koje drugi ne rade. Nismo ni sa kim ni u kakvom sukobu oko posla, ne znam u čemu je onda monopol.

Bećković: Ali izgleda da jeste?

Kandić: Pa ja mislim da… pa potpuno je evidentno, da li neko radi, da li se neko bavi dokumentovanjem ratnih zločina, da li neko zastupa oštećene i žrtve pred sudovima, da li neko prikuplja podatke, da li je neko napravio jednu knjigu, posle tolike istorije u ratovima. Da li je neko napravio, država, ili bilo koja organizacija... da je napravila registar, poimenični onih koji su ubijani, stradali ili nestali - nije. Da li smo sa nekim u koliziji? Sa državom? Nismo. Sa nekom organizacijom? Nismo i ne vidim nikakav spor u tome da mi imamo monopol nad bilo čime.

Bećković: Pa hajdemo da vidimo. Dakle, hajdemo da se vratimo na početak, hajde da razgovaramo otvoreno i bez rukavica. Dakle, koliko sam razumela, Vi ste na onoj strani, koja se slaže sa tim, niste rekli eksplicitno, ali da postoje ozbiljni monopoli. Vi ste govorili o tome da ako pročitamo izveštaje, da ćemo vrlo brzo videti, da postoje dve organizacije, koje dobijaju pare od određenih donatora, godinama unazad, a da Vi sumnjate da je to, zato što su to genijalni i brilijantni projekti, nego da postoji neki drugi razlog?

Dereta: Tu postoji nekoliko nevladinih... ali bih voleo da se koncentrišemo, da znamo o čemu razgovaramo.

Bećković: Sada razgovaramo o toj formulaciji koju je Dragan napisao... „šapa na donatore“, „monopoli i šapa na donatore“.

Dereta: Sigurno da ima šapa na donatore. Postoji „šapa donatora“ na neke organizacije. Dakle, to je jedan odnos koji je vrlo delikatan i koji nije, čak ni izvan državnih para, uvek tako i jednostavan kao što se hoće predstaviti. Nisu svi donatori Evropska komisija - to znamo, prema tome, postoje različiti nivoi i kontrole i slobode korišćenja sredstava itd, itd. Ali to mislim da je u ovom trenutku mnogo važnije objasniti da te pare koje se dobijaju se dobijaju za uslugu i rad koji morate da obavite, ne za privatno korišćenje bilo kakvo.

Bećković: I šta je onda sporno?

Dereta: Sporno je nešto drugo. Sporno je, čini mi se, nedostatak dijaloga unutar civilnog društva, nedostatak razmene informacija i nedostatak razgovora o tome, da li možda neki projekat treba posle izvesnog vremena ponovo osmisliti i videti u kom pravcu se on kreće. Ja samo hoću da skrenem pažnju da nesporazumi oko REKOM-a nisu počeli u Srbiji. nesporazumi oko REKOM-a su počeli na osnovu informacija iz Republike Srpske iz Bosne i na osnovu informacija, koje su prenete iz Hrvatske. Nezadovoljstvo prema načinu na koji se REKOM sprovodi, je došao iz regiona, ne iz Srbije...

Bećković: A jesu li tu tema pare ili nešto dublje od toga?

Dereta: Ja u to neću da ulazim, ja u REKOM-u ne učestvujem. To je naša odluka bila od samog početka.

Bećković: Pa dobro evo, sada kada ga pominjete...

Dereta: Ja samo kažem da je to informacija koja je došla u našu javnost iz regiona. To je njihov unutrašnji problem. Problem je kada se taj problem, to pitanje REKOM-a, pokuša prikriti izazivanjem nekih drugih problema.

Bećković: Na primer?

Dereta: Kao što su na primer, ničim, ja ne mogu uopšte da nazovem, motivisani...

Kandić: Hajde da vratimo to... te „šape“, ja uopšte ne razumem tu terminologiju... „šapa donatora“ na neke organizacije i „šape organizacije na neke donatore“?

Dereta: Tako je.

Kandić: Pa da vidimo šta je to, šta to znači i uopšte ta terminologija sada? Zar nije prirodno razgovarati o toj vezi donatora i projekata? Da vidimo koji su to projekti koji su loši? Evo, sada ćete da kažete, ne učestvujete u procesu nekom od početka, da je to vaša odluka, ali to je jedan sporni projekat, znači sporan je i novac, da vidimo šta je dalje sporno.

Dereta: Zašto je sporno?

Kandić: Ja kažem, hajde da o tome razgovaramo. Molim Vas, mene zanima i novac...

Dereta: Znam da Vas zanima i novac...

Kandić: Ne samo mene, ali javnost zanima i mi moramo da objasnimo zašto se troši taj novac. Da li postoji kontrola? Kako to da je neko dobio novac iz budžeta države? Kako ste Vi referentna organizaciju za Ministarstvo... kako se zove... sport i omladinu, da čujemo to? Da li sme nevladina organizacija... da li sme organizacija za ljudska prava ili nevladina organizacija… Na koji način se dobija novac iz budžeta, ono što je predviđeno za nevladinu organizaciju? Da vidimo to, da razjasnimo, da ljudi imaju predstavu o tome i da znaju šta je.

Bećković: Izvinite, samo hoću da uvedem Aleksandra. Znači hajde da vidimo to, „šapa na donatore“, da li Vi razumete šta znači to?

Đerić: Razumem taj kolokvijalni izraz...

Bećković: Dobro, znam to i ja, ali da li znate o čemu se govori? Zašto se ta tema poteže? Da li to postoji? Da li Nataša Kandić drži šapu na donatorima - da budemo vrlo precizni.

Đerić: Ne mogu to da kažem zato što nemam kontakt sa gospođom Kandić, nikada nismo sarađivali jer organizacija koju ja predstavljam je iz oblasti kulturne politike. Imamo potpuno drugačije, druge donatore.

Bećković: Je l’ postoji u kulturnoj politici šapa na donatorima nečijim?

Đerić: Ne, vrlo je malo donatora u oblasti kulturne politike. Možda postoji i ja bih o tome najviše govorio, postoji zloupotreba državnih fondova, koji su namenjeni organizacijama civilnog društva i nezavisnim kulturnim organizacijama, a koje dobijaju organizacije, koje su verovatno pseudoorganizacije civilnog društva i nisu nezavisne.

Bećković: Kada to sada kažete, znači opet Vas vraćam na početak, hajdemo otvoreno i to bez rukavica, znači ovo ljudi uopšte ne razumeju.

Đerić: Pa evo, mi smo izašli bez rukavica...

Bećković: Šta hoćete da kažete? Mislim ja ću da prevedem ono što ste Vi rekli, ali to... Znači Vi npr. govorite, vi optužujete Agenciju za evropske integracije...

Đerić: Tako je...

Bećković: ...pri gradu Beogradu da tamo to dobijaju pare ljudi koji se lažno predstavljaju kao nevladine organizacije, koje su u stvari LDP-ove nevladine organizacije... je l’ to... da li sam ja to prevela?

Đerić: To se može čitati... još je rano da ja izlazim sa takvim tvrdnjama.

Bećković: Pa to ste rekli.

Đerić: Te će ipak verovatno biti jedan sudski spor, o kome ćemo tek doneti odluku. Mi smo izašli praktično u javnost, upravo danas je objavio naše reagovanje na ono što je politika države na nevladinim organizacijama i dali smo jedan primer kako je to u Beogradu... gde su ipak mali fondovi i kako se jedan konkurs za organizaciju civilnog društva, po nama pogrešno vodi i kako su tu sredstva otišla u organizacijama... najpre na primer Studentski liberalni klub, koji po samom nazivu promoviše ideologiju liberalizma. Taj Studentski liberalni klub je dobio sredstva za štampanje časopisa koji je namenjen za distribuciji studentima Beograda, što je zakonom zabranjeno. Dakle prvo je pitanje, kako dobija jedna politička organizacija, ma kako se zvala, studentski ili pecaroški klub - a liberalni, dobija sredstva za štampanje časopisa gde promoviše ideju o liberalizmu i na njihovom sajtu stoji da promoviše ideje liberalizma i oni su dobili budžetska sredstva za nešto što je namenjeno studentima. Kao da je ovo ’46. pa se treba sve od ćelija Saveza komunista formirati na univerzitetu i sad hajde da finansiramo studente koji su nama bliski. To je potpuno ’em retrogradno ’em zloupotreba i to par ekselans zloupotreba.

Bećković: Em je ono što mi se čini za večeras da je najvažnije, znači Vi kažete da postoje nevladine organizacije koje nisu nikakve nevladine organizacije, nego stranačke ekspoziture?

Đerić: Tako je.

Bećković: I sada ste izabrali kao primer neke studentske, liberalne, ne znam šta... verujem da znate da ima i boljih primera od toga?

Đerić: Videli smo u broju „Danasa“, vikend izdanju „Danasa“, da je objavljena jedna direktiva u Demokratskoj stranci i omladini Demokratske stranke da formira nevladinu organizaciju. To je dokument koji je objavljen. Šta taj dokument govori? Govori da se stranke, osim što žele apsolutnu vlast u domenu javne politike... žele da zadrže ili, kako Vi kažete, stave šapu i na civilni sektor.

Dereta: Mogu li ja?

Đerić: I da formiraju paraorganizacije, pre svega, verovatno da bi se koristili budžeti lokalnih samouprava i da bi se preko toga finansirale stranke.

Dereta: Tu treba razdvojiti dve stvari... posle ću odgovoriti na ove pitanje, koje je gospođa Kandić postavila, po pitanju Ministarstva omladine i sporta. Dakle, to nije protiv zakona. Zakon dozvoljava da svako pravno lice, uključujući i političke partije, koje su privatna udruženja takođe, mogu formirati udruženja građana. Ono gde se problem javlja jeste kod distribucije sredstava, jer te partije koje formiraju takve nevladine organizacije, odlučuju maltene samostalno, u okviru institucija lokalnih ili nacionalnih svejedno, o tome kome će se sredstva deliti i tu dolazi do konflikta interesa i zato smo mi između ostalog insistirali da se formira kancelarija pri Vladi za odnose sa civilnim društvom. Insistirali na kodeksu dobre prakse i insistirali sada se u Ministarstvu za državnu i lokalnu samoupravu radi i direktiva...

Kandić: A ko je to insistirao? Ko je to dobio? Kako? Na koji način?

Dereta: Kako mislite insistirao?

Kandić: Ko je... Kažete, mi smo insistirali. Ko je to insistirao?

Dereta: Beogradska inicijativa i grupa nevladinih organizacija...

Kandić: Ja nikada nisam čula za to...

Dereta: Ne raspitujete se, Nataša, Vi ste sami rekli...

Kandić: Pa gde da se raspitujem, ja čitam novine, informišem se uglavnom preko medija...

Dereta: Je l’ tako? Pa možda da svratite na naš sajt, www.gradjanske.org.

Kandić: Pa pogledam i sajt, ali ne znam kada kažemo „mi“, da uvek definišemo ko smo to mi...

Dereta: Jedna grupa nevladinih organizacija, koja se bavi razvojem sektora i građanskom participacijom...

Kandić: Zato što mene to strašno zanima, zato što mi mnogo puta pokrećemo razne stvari kod državnih institucija, nikada nismo uspeli ništa da... nikada.

Dereta: Nemojte, molim Vas... vaš sajt je pun divnih fotografija vaše saradnje sa državom...

Kandić: Sa državom?

Dereta: Pa da, zar ne? Izvinite.

Kandić: Nikada nismo uspeli da privolimo državu da nešto uradi, da nešto osnuje, ali evo Vi uspevate, što je dobro, ali da vidimo... ja bih volela to da znam... kako se otvorila ta Kancelarija za odnose sa civilnim društvom. Kako npr. se dobija novac?

Dereta: Pa to je proces, Nataša...

Kandić: Iz ministarstava, kako to ide? Ja bih to volela da znam. Kako se dobija kuća ljudskih prava? Kako sve to? Ja bi volela da znam. Ne znam...

Bećković: Dobro, niste Vi jedini koji bi voleli da znate.

Kandić: Čujem sada iz medija ovih dana da postoje... im ministarstva daju novac...

Bećković: A koliko razumem Dragan je upravo otvorio celu priču zato što...

Dereta: Evo vidite koliko ima tema koje se otvaraju...

Kandić: Hajdemo ovu na šape, molim Vas i donatore da raščistimo prvo to.

Bećković: Da, hajde da se vratimo na to.

Popović: Ali pre toga, ovo što, ovo kako mi danas raspravljamo i ovo što ne slušamo jedni druge je upravo to na šta sam ja pokušao. Znači ja nisam ulazio ni u kakve sukobe. Ne postoje nekakve podele u nevladinom sektoru, pa se mi jedni sa drugima sukobljavamo – ne, samo sam pozvao da izađemo i upravo ovo što radi gospođa Kandić. Ovo je super stvar, jer ja nju prvi put čujem da javno govori, ono što...

Kandić: Ne, ja samo pitam. Ja ne znam... to se nije u mom vidokrugu... ali kad se već pokrenulo, pa evo došli smo ovde, to je prilika. Kažite.

Popović: To je odlično. To je odlična stvar, da se otvori i to pitanje između ostalog - saradnja sa političkim strankama. Ne sa državom, ne sa Vladom. Mi i nemamo skoro Vladu, imamo feude političkih stranaka...

Kandić: Pa dobro, imamo Vladu, molim Vas, hajde da ne govorimo tako.

Popović: Imamo saradnju sa političkim strankama, koja može da bude problematična. Saradnja sa državom je nešto što mi svi radimo. Saradnja sa državom u smislu da mi javno zagovaramo... Moja organizacija je napravila sa grupom organizacija strategiju za Sandžak, moj je posao da javno zagovaram da Vlada usvoji tu strategiju, to jest, razna ministarstva, da usvaja razne preporuke iz te strategije i ja moram principom, metodologijom javnog zagovaranja, koje svi mi radimo... Nataša za REKOM, Miljenko za Kancelariju za odnose sa civilnim društvom, znači mi to svi radimo, samo da se ta magla razveje, da ne bude zabune. Jer vrlo često se čuje iz krugova bliskih Nataši Kandić da neke organizacije rade sa državom kao da je to...

Kandić: Hajdete da ne razgovaramo kao neki mafijaši, bliski krugovi, šape... Molim Vas. Dajte da razgovaramo pristojnim jednim jezikom koji razume čovek. Šta znače šape donatora? Šta to znači?

Bećković: Da, Dragane, to bi bilo i moje pitanje, pošto ste Vi otvorili tu temu i pošto ste Vi rekli da je vreme da se govori o tome ko dobija koliko iz budžeta. Ko iz civilnog sektora finansira stranke i ko finansira kampanje, ja verujem da Vi to znate...

Popović: Ne.

Bećković: I da tu temu ne biste otvarali da ne znate vrlo dobro ko to radi. Prema tome, zašto nam ne kažete to da mi znamo kada gledamo te nevladine organizacije: Aha, ovo je LDP, ovo je demokrata, ovo je G17?

Popović: Olja, moja obaveza bi bila da to znam, da znam konkretno šta se dešava, da odem u Tužilaštvo. Znači to je obaveza svih nas. Ja sam to pitanje pokrenuo... mi u kuloarima non-stop čujemo te priče: ovaj je dobio od ovoga, ovaj sarađuje sa ovim. Znači, mi, kako da Vam kažem, podzemnim metodama urušavamo sami sebe. Zato što ne razgovaramo javno. Ne razgovaramo na površini, ne razgovaramo ovo što je Nataša prvi put javno rekla...

Kandić: Čekajte, molim Vas, gde su ti kuloari? Ja bih volela to da znam. On piše... kaže filozofija palanke... pominje tu pisca, koji je, kako da kažem, legenda u nekom jeziku... pišeš o njemu o duhu palanke, a ne znaš da on u toj knjizi upravo piše o ljudima koji tako govore kao ti i stvaraju taj duh palanke. Da si seo i pročitao knjigu, ne bi ga pomenuo. Ja sam imala čast da sa njim osnivam ’91. godine Beogradski krug, ali se nikada ne bih usudila da tako nešto pišem onda i da pokažem da nisam dobro pročitala knjigu. Nemojmo to raditi, ali molim Vas, meni je jako stalo da vidim ko su te organizacije koje su stavili šapu na donatora, ako neko misli na Fond za humanitarno pravo da to razjasnimo...

Bećković: Čini mi se da je to eksplicitno rečeno i da je u tom tekstu...

Kandić: Hajde da to dovedemo na nivo onoga što se radi svako... Mene isključivo to zanima. Šta ko radi? Koji su rezultati? Da li ima nekih zloupotreba u korišćenju sredstava? Da li je neka organizacija, da li ja... iskreno mene ne zanima, ne bih volela da imam posla sa onim koji zloupotrebljavaju novac, koji se nemoralno ponašaju, sa tim ljudima i organizacijama ne volim da imam posla, ali bih podržala svakog onog ko radi nešto dobro, ali volela bih da to vidim javno.

Bećković: Evo ja vidim javno tamo da moramo da odemo na te reklame, a posle ove pauze, koja je koliko znam otprilike 4 minuta, onda sada vraćamo temu na ovo što pokušavamo da kažemo, hajde da vidimo u čemu je stvar sa tom šapom na donatorima.

Bećković: Evo sada ću ja da vam napravim ono, kratak, direktan prenos, razgovor je, kao što to često biva u reklamama, bio jasniji nego što je u emisiji i Aleksandar Đerić se požalio da se ovde oseća kao stranac i da ovo nije njegova tema, ali odjednom nešto ste rekli, da ste Vi potpisnik REKOM-a, ali da...

Đerić: Inicijative, da.

Bećković: Inicijative za Koaliciju REKOM, ali da ste se nešto razočarali. A što ste se razočarali?

Đerić: Akademika jeste potpisala inicijativu za osnivanje REKOM-a, jer podržava ideju svega što je regionalno pomirenje i saradnja, naročito na pitanju ratnih žrtava i osvešćivanja onoga što su bile uloge vlada u tom periodu, generalno ta tema.

Bećković: Nije teško objasniti. Ja mislim da nema nikog ovde ko nije potpisao tu stvar.

Đerić: Dakle, to smo potpisali kao organizacija civilnog društva, iako to nije oblast...

Bećković: Znači dosta je lako objasniti zašto smo svi za to, nego je meni zanimljivije ovo što ste rekli da ste se razočarali. Što ste se razočarali?

Đerić: Razočarali smo se što smo čuli od partnera iz Bosne i Hercegovine da je nakon sad tu nekakvih dešavanja u samom REKOM-u…

Kandić: U koaliciji, ne u REKOM-u.

Đerić: U koaliciji dakle, da je entuzijazam splasnuo zbog nekakvih neslaganja i razmirica u samom REKOM-u.

Bećković: Ali to je ono oko čega je napravljena cela emisija. Vi sada govorite: nekakvih, kakvih, ovih, onih - što ne kažete šta je?

Kandić: Evo sad i on kaže, oko budžeta.

Bećković: Oko para, je l’ tako?

Kandić: Novac, novac, da.

Bećković: Oko para?

Đerić: Verovatno je to u pitanju.

Bećković: Vi znate šta su vam rekli? Kad Vi kažete: razočarao sam se - što ste se razočarali? Šta ste čuli? To je ono što Dragan govori, kuloari... Šta ste Vi čuli?

Đerić: Pa kuloari nisu zato što su to neki ljudi iz značajnih organizacija iz Bosne, da je gospođa Nataša Kandić, sada na neki način… pao je njen ugled u Bosni i Hercegovini oko toga.

Bećković: Zašto?

Kandić: Oko budžeta... je l’ tako?

Đerić: Ja ne znam oko čega... To nisam istraživao niti sam se bavio time i ne želim ovde da budem neko ko će biti svedok niti odbrane niti optužbe.

Bećković: Ne, nije svedok, nego otvoreno pričamo, kažite: čuo sam...

Kandić: Oko budžeta, oko novca, je l’ tako?

Đerić: Ne znam o tome i ne želim da se time bavim.

Bećković: Izvoli.

Dereta: Ja bih molio samo ako može bez upadica. Dakle, molio bih. Prvo, pošto je ovde očigledno tema REKOM, idem po temama.

Bećković: Pa nije ovde očigledno, nego tako, evo, Dragan je objasnio da je to jedan od njegovih motiva zašto je otvorio celu priču. Znači, očigledno to jeste tema.

Dereta: Ja sam nedavno zamoljen da dam svoje mišljenje o REKOM-u... i ja sam svoje...

Kandić: Molim Vas samo da raščistimo, REKOM ne postoji, postoji inicijativa za osnivanje REKOM-a.

Dereta: A dobro, ja se izvinjavam.

Kandić: A kako neko može da dâ svoje mišljenje, kada kaže: Od početka nismo hteli u tome da učestvujemo. Pa kakvo onda mišljenje?

Dereta: Vi to skraćeno zovete REKOM.

Kandić: Ne.

Dereta: Dakle, ja sam zamoljen da dam svoje mišljenje o inicijativi za formiranje REKOM-a i prva rečenica, po mom mišljenju, jeste da sam uveren da nije postojala nikakva finansijska malverzacija u sprovođenju programa, pod jedan. Dakle to je prva moja rečenica. Druga rečenica koja je izrečena jeste da mi nismo ušli u REKOM, jer se… u inicijativu...

Kandić: U koaliciju.

Dereta: Pa nemoj me… štedim vreme...

Kandić: Molim Vas, ljudi misle da onda postoji REKOM...

Dereta: Inicijativa REKOM, nismo ušli u inicijativu REKOM zato što nije to ponuđeno kao gotov proizvod o kome se ne može diskutovati. I pod 3, nismo ušli zato što smo smatrali da je način na koji će se vršiti distribucija sredstava neće omogućiti punu transparentnost, jer je suviše centralizovana, a regionalni je projekat. Imali smo još silnih primedbi, ne bih sada, ali to je više konceptualno bilo. Dakle, to je što se tiče inicijative za formiranje REKOM-a – to je pod jedan. Pod dva, moram da odgovorim gospođi Kandić po pitanju referentne organizacije za Ministarstvo omladine i sporta. Mi smo od Ministarstva omladine i sporta dobili tri projekta do sada, u poslednjih četiri godine, sve ukupno 7 ili 8 miliona dinara i negde smo na 15. mestu među organizacijama koje su finansirane iz tog Ministarstva. Inače to Ministarstvo ima najbolju proceduru za izbor projekata, najjasnije kriterijume koje poštuje... Podelilo je do sada negde oko 300 grantova organizacijama širom Srbije, a mi smo referentni zato što smo vodili koaliciju za formiranje Ministarstva za omladinu i sport - koaliciju nevladinih organizacija mladih, pošto mi imamo program koji se bavi mladima i to nas čini referentnim i to ti je sada jasno. Dakle, kako je to. Znači, treba dobro proverite podatke pre nego što se kaže da nije referentna organizacija.

Kandić: Znači dobili ste zato što ste vodili koaliciju i zato što ste doveli do osnivanja Ministarstva, zato ste dobili projekat?

Dereta: Ne, ne...

Kandić: Pa tako si objasnio.

Dereta: To si ti tako razumela, ja se izvinjavam.

Kandić: Dobro, stvar je i u tome, da ga razumemo onako kako se objasni.

Dereta: Ne, kako hoće da se razume. Dakle, dobili smo za jačanje kapaciteta, otvaranje i jačanje kapaciteta kancelarija za mlade širom Srbije, kojih u ovom trenutku ima oko 110. Ne znam da li je ta informacija poznata. Mislim da u javnosti jeste. Dakle, mi radimo i pomažemo da se mladi aktiviraju u lokalnim zajednicama i budu aktivni građani, da ne budu participirani kao problem nego kao resurs i da mogu da ostvare sva svoja ljudska prava, koja bi trebalo da imaju...

Kandić: Pa svima su zagarantovana ljudska prava, molim Vas.

Bećković: Ali ono što je konkretno pitanje, Miljenko, konkretno pitanje je da li ste vi nevladina organizacija bliska Ministarstvu omladine i sportu, odnosno G17 plus?

Dereta: Ako je ikada iko pisao o G17 plus negativno, onda mislim da sam to ja, i ako je ikada iko kritikovao G17 i URS, onda čini mi se da sam to ja. Prema tome...

Bećković: Dakle, odgovor je ne.

Dereta: Odgovor je ne, ali hoću da kažem sledeće, dakle stranke imaju pravo da formiraju po zakonu. Naš napor...

Bećković: To ste rekli na početku.

Dereta: Ali naš napor jeste u tome da te organizacije ne budu privilegovane pri raspodeli sredstava kao što je govorio kolega sada.

Bećković: Ali zašto nam sada ne kažete javno, koje su to organizacije?

Dereta: Pa imate spisak od 13 organizacija koje su dobile…

Popović: 16. U „Danasu“ ima spisak.

Dereta: 16 organizacija...

Bećković: Što sad Vi nas terate da čitamo „Danas“? Pa recite nam.

Popović: Pa nepoznati su. Pa nekakvi omladinski klubovi.

Đerić: Fiktivne organizacije verovatno.

Popović: Nema nijedno poznato ime.

Kandić: Ali su nekakve organizacije koje imaju... koje su to organizacije koje imaju šape…

Bećković: Niko od ovih poznatih?

Kandić: Stavili šape na…

Popović: Fond za humanitarno pravo... je l’ mogu ja da kažem...

Bećković: Da, apsolutno.

Popović: Sve vreme Nataša diskusiju vodi sa Deretom... Ja sam taj koji je rekao da Fond za humanitarno pravo ima monopol u oblasti tranzicione pravde i da vi vrlo, ne znam da li svesno ili ne, ali zloupotrebljavate taj svoj monopol i Vaše ponašanje večeras je jedan od argumenata za to.

Kandić: Dobro, ali sa Vama...

Bećković: Dobro, Nataša, stvarno da čujemo o ovim organizacijama.

Popović: Ona je lepo rekla, niko se ne bavi ovim čime se bavi Fond - i to je tačno i ja sam na to ukazao. Zašto se niko ne bavi onime čime se bavi Fond za humanitarno pravo? Zašto je koalicija za REKOM u Srbiji, koalicija tri, slovima i brojem, tri udruženja građana? Znači niko živ tu aktivno ne učestvuje i ne donosi odluke. Zato što postoji vrlo problematičan, kako da kažem, ponašanje Fonda za humanitarno pravo i korišćenje tog monopola koji on ima. Jedan deo organizacija ne želi da radi sa gospođom Kandić upravo zbog ovog Vašeg odnosa kakav večeras demonstrirate.

Bećković: A koji je to odnos?

Popović: To je jedna autoritarnost i jedna, kako da kažem, postavljanjem... ona gleda prosto na ljude sa nivoa moralnog sudije. Znači ja sam moralni sudija, ja sam ta koja ću da kažem to... Gospodin Dereta nešto priča, a ona kaže: znači dobili ste projekat što ste osnovali Ministarstvo. Kako da Vam kažem, izvrtanje činjenica. Autoritarnost, kao, ne pričam sada o Vašoj karakternoj osobini... Autoritarnost Fonda za humanitarno pravo, koje tera sve druge organizacije van područja tranzicione pravde. S druge strane „šapa na donatore“... Postoji jaka percepcija u nevladinom sektoru, ja sam siguran da ste Vi toga svesni, da ako se suprotstavite, bavite se tranzicionom pravdom i suprotstavite se Nataši Kandić, da ćete izgubiti neke donatore. Znači postoji to, ljudi to pričaju masovno..

Kandić: A koji ljudi? Gde to pričaju?

Popović: Svuda, Nataša, svuda.

Kandić: Samo mi kažite gde su ta mesta?

Dereta: Pa ljudi se druže.

Popović: Svuda...

Kandić: Ljudi se druže... družite se i pričate?

Popović: Da… Ne, ne, Vaš krug ljudi to priča Nataša.

Dereta: Pa Vi se ne bavite, ne družite se?

Kandić: Pa ja iskreno vrlo malo imam vremena za sve.

Dereta: Au.

Popović: Moj napor je bio da mi o ovome javno pričamo. To, samo to. Ja nemam problem sa Fondom za humanitarno pravo i rezultatima Fonda. Samo imam problem sa tim što niko drugi u ovoj zemlji ne sme više da se bavi tranzicionom pravdom jer to ili ćete da imate posla sa Natašom Kandić ili ćete da imate problema sa sredstvima donatora.

Bećković: Nataša, dajem Vam odmah reč, samo hoću da vratim…

Kandić: Ali molim Vas, što ne dođu da prate suđenja za ratne zločine? Što ne dođete? Nikada u životu nisam videla nikoga od njih da... Što ne dođu? To bi bilo važno, nikoga nema, niko ne prati ta suđenja. Što ne dođete? Što neko ne radi istraživanja koja se tiču ratnih...

Popović: A da predložimo alternativnu verziju regionalne komisije? Je l’ može to?

Kandić: Evo to je... Kako sada...

Popović: To nećemo...

Kandić: Popović u jednom trenutku hteo... Prvo da razjasnimo ovo. Inicijativa za REKOM, nikada nije ponuđeno ništa što je gotovo. Proveli smo četiri godine održavajući konsultativne sastanke sa različitim grupama i na kraju 26. marta 2011. godine usvojili predlog statuta koalicije za REKOM. Četiri godine smo raspravljali, vodili javnu raspravu. Prema tome, postoji ovolika publikacija koja dokumentuje čitav konsultativni proces, u kojem je učestvovalo najmanje osam hiljada učesnika iz različitih civilnih grupa, što se tiče udruženja žrtava i oni su u koaliciji, mi smo valjda jedno od retkih civilnih društava u kojima smo uspeli da u toj koaliciji učestvuju porodice žrtava, udruženje žrtava i da budu veoma aktivni i da doprinesu stvaranju tog predloga koalicije. Prema tome, to što neće neke organizacije... što smatraju da prvo treba da se napravi nacionalna... pa pošto je Dragan Popović mislio da je on bolji pravnik od radne grupe koja je radila statut, to su neka druga pitanja, ali ne može da kaže da je sve to stvoreno unapred. Gradili smo, ne postoji nijedan drugi proces u kojem je bilo toliko vremena, učesnika i na kraju konkretan rezultat. To je sve proces.

Bećković: A Nataša, da li je... To kada pročitate da je, da ste Vi ta osoba, evo što govorite sada, to što je ovaj mislio i to što ona... Ja nisam dala da taj jedan advokat koji misli da je veći advokat, da li je onda to ide u prilog tome, to što piše Dragan Popović, da Vi pravite crne liste neprijateljskih organizacija, da vi imate tu moć, taj monopol, da možete donatorima da kažete: skloni ovog, skloni onog, ovaj nam ne treba nizašta. Jeste li prepoznali sebe u tom tekstu?

Kandić: Ne, zbilja nisam, ali čujem ovo večeras, kažu, niko ne sme da se bavi, mi imamo monopol u oblasti tranzicione pravde. Ja bih bila presrećna, imamo užasno puno posla, komplikovanog, ja tri nedelje mesečno provedem u sudu. I pored toga, posle puno drugih stvari, niko se time ne bavi, niko. Provodimo godine prikupljajući, idući od porodice do porodice, prikupljajući podatke o tome kako je neko stradao, koje godine je rođen, hoćemo da zabeležimo nešto što na ovim prostorima nikada nije bilo.

Bećković: Ali hajde da se vratimo na početak...

Kandić: U čemu je onda tu monopol?

Dereta: U tumačenju pojma tranzicione pravde.

Kandić: U tome što smo inicirali, što smo napravili najveću regionalnu mrežu, što smo četiri godine gradili jedan dokument...

Bećković: Čekajte, Nataša, ko je dao pare za REKOM? Čijih je tih dva i po miliona?

Kandić: Dva i po miliona... Evropska komisija, holandsko Ministarstvo inostranih poslova, zatim Rokfeler braders... Rokfeler fondacija, ali uglavnom Evropska komisija.

Bećković: I dali su kome? Dali su Vama?

Kandić: Mi smo, Fond za humanitarno pravo, nosilac. Znači, odgovorni smo za trošenje sredstava u skladu sa ugovorom. Inače, postoje sedam-osam partnerskih organizacija, koje su sprovodile proces u svojim državama. Ima onih, i upravo ono što je gospodin Đerić rekao... Pomišljam da bi to moglo biti, da je u nekim društvima i među nekim organizacijama je bilo predloga, pa posle i zahteva, da se novac podeli, pa da svakoj državi određene organizacije rukovode. Mi to nismo mogli da uradimo, ali smo prebacivali novac kada god su konkretne aktivnosti. Onda se dogodilo da onaj koji je tražio novac, da su posle toga nekoliko meseci tri ambasade podnele krivičnu prijavu za zloupotrebu donacija. Prema tome, onaj koji potpiše ugovor, on je odgovoran za trošenje, pravilno trošenje u skladu sa ugovorom i to je sve toliko jasno. Moj potpis stoji na tom ugovoru, prema tome, naravno da ću sve da uradim da ne bude nekih zloupotreba.

Bećković: OK, u redu je. E sad, zaista, šta je tu problem? Znači, kad se kaže, ta „šapa na donatore“, šta je Nataša kriva i odgovorna za to što oni daju njoj i što neće da daju ni Vama, ni Vama, ni Vama? Ne, oni imaju poverenje u nju i kažu: Evo tebi... I što je ona sada kriva za to? I što se to sada objašnjava, ona je njima rekla da ne daju ovim neprijateljima. Pa nisu oni debili. Zašto bi oni verovali? Znači, oni imaju neki regres na bazi čega oni kažu: OK, ova žena zna šta govori, ono što smo do sada radili sa njom 20 godina unazad, sve se to zna i dajemo njoj.

Kandić: Ne njoj... Daješ za određeni projekat, za određenu aktivnost.

Bećković: Dobro, sad Vi opet ispravljate: Ovo je REKOM, nije REKOM, nego inicijativa... Ali svejedno, kada pogledate sve komentare na „Danasu“, na ovim, na onim, tu se svuda izlazi sa suštinskim stavom: Aha, to je čista ljubomora i tuče zbog para, kao oni nisu dobili pa su sada ljuti, pa sad to, dižu galamu.

Kandić: Ali samo da razjasnimo molim Vas, tih dva i po miliona ne ide Fondu za humanitarnu pravo. To je prosečno po 130.000 po procesu u svakoj državi, godišnje. Prema tome, znači nije u pitanju novac, nego niko neće da pogleda za koji period se odnosi i šta je u pitanju.

Bećković: Dobro, pitanje je zašto je najveća adresa Nataša? Znači to kad Vi kažete, ima dve organizacije koje dobijaju pare, proteklih godina...

Kandić: Koja je druga?

Bećković: Znači, koja je druga? Sve vreme ispada da se sve dešava oko Nataše i oko REKOM-a. Koja je ta druga?

Dereta: Druga je Inicijativa mladih za ljudska prava. Koja od nekih donatora, koji su identični sa Natašinim, dobija već jako dugo i ne samo da dobija, nego i blokira neke druge koji pokušavaju da za slične teme, za drugačije...

Bećković: A kako? Na bazi čega, Miljenko?

Kandić: Kako blokira?

Bećković: Kako se to dešava? Koji je mehanizam?

Dereta: Pa ja sad ne bih opisivao mehanizam, zato što ga bolje poznaju oni koji to rade, ali ću Vam reći sledeće, dakle imate organizacije sa kojima imate duge odnose i onda vas organizacija obavesti da više neće vas finansirati za vaše shvatanje šta znači tranziciona pravda nego će sva sredstva preusmeriti na veliki projekat, jer se između ostalog, to mi je rečeno tako, nisam priključio REKOM-u.

Bećković: Dajte ovde da stanemo.

Dereta: Da.

Bećković: Znači Vama je rečeno da nećete dobiti pare zato što se niste priključili REKOM-u?

Dereta: Između ostalog.

Bećković: To Vam je rekao donator?

Dereta: Jeste.

Bećković: Iz toga je Vama jasno da je Nataša stavila...

Dereta: Iz toga je meni jasno da je, da su oni koji su nastavili da se finansiraju za inicijativu za REKOM, je l’ tako, govorila o našem radu negativno. To mi je takođe rečeno iz te organizacije, ali u to sada ne bih ulazio.

Bećković: Ali zašto je ta organizacija poverovala njoj, a ne Vama?

Kandić: Ja uopšte ne znam šta oni rade. Sada sam imala prilike da pročitam... uvek sam se pitala šta je to što radite sa mladima. Koji su ovo mladi koji su uključeni u ovu koaliciju za REKOM, a koji su to drugi mladi? Zašto neki mladi onda učestvuju, a neki ne učestvuju? Sada sam pročitala taj etički kodeks...

Dereta: To se zove pluralizam i sloboda individualna...

Kandić: Znam Miljenkove tekstove iz „Politike“, znam njegove stavove kada je u nekim emisijama, to vidim, ali ja ne znam, osim tog etičkog kodeksa, koji sam imala prilike sada... otišla na sajt i pročitala, iskreno ne znam, nisam videla neki izveštaj, nisam videla neku priču u javnosti o tome, evo, zašto nema nikada priče o tome? Mi pričamo na primer o tome... stalno pričamo o ratnim zločinima, o tome dokle smo stigli sa tim, konsultativnim procesom...

Dereta: Ja uopšte ne znam kako da sa ovom vrstom odsustva elementarne pristojnosti, zapravo, ja ne znam kako da se nosim. Zato što civilni dijalog podrazumeva da se...

Bećković: Ali ja mislim da se Vi bolje znate među sobom i kako da se nosite nego kako ja sada da vas učim kako vi da se nosite...

Dereta: Mi se odlično znamo.

Kandić: Ja ne znam u čemu je problem, ako nešto pitam onda šta... ne biste mi dozvolili da govorim? O čemu je reč? Ako kažem da sam prvi put sad videla nešto konkretno, to je taj etički kodeks i moram priznati, bila sam šokirana jezikom tim i, osim toga, molim vas kao da je civilno društvo nešto što je homogeno. Mi smo... Pa se kaže u tome, kao kodeksi imaju i profesije lekara, pa profesije istoričara... nije civilno društvo tog ranga. Civilno društvo...

Dereta: Vi to o meni govorite?

Kandić: Ne, govorim o onima koji su ostvarili...

Dereta: Vi to meni govorite da civilno društvo nije homogeno?

Kandić: Ali Vi tamo kažete, da etički kodeks…

Dereta: Vi ne razumete.

Kandić: Pa možda sam ja neznalica, ja priznajem da sam neznalica, ali čitam i...

Dereta: Hvala Bogu. Super. Hvala, priznali ste javno da ste po pojedinim pitanjima neznalica.

Kandić: Šta ima u tome loše, molim Vas?

Dereta: Nema ništa loše. Odlično, ali to je onda početak, to je tačka u kojoj razgovaramo... Vi ste u sferi civilnog društva neznalica. Apsolutno se slažem sa Vama. 100 posto potpisujem inicijativu da se to negde objavi.

Kandić: Da sam ja neznalica?

Dereta: Po pitanju civilnog društva... zato što Vi ono što niste pročitali, a to je da kodeks nije nikakva obaveza nego slobodan izbor svake organizacije.

Kandić: Pa dobro, nije stvar u tome, nego molim Vas da stavljate civilno društvo u rangu istoričara...

Dereta: Pa Vi ne razumete uopšte.

Kandić: Društvo lekara ima svoj kodeks…

Dereta: Tačno.

Kandić: A mi ćemo sada svi... organizacije za ljudska prava, ne znam udruženja pecaroša, mi ćemo sada da imamo isti kodeks i tamo ćemo da kažemo samoregulacija. Pa ćemo mi da se samoregulišemo... pa onda piše, tamo kaže sistem... sistem kvaliteta. Kada bi mi neko objasnio šta znači sistem kvaliteta, jako bih volela.

Popović: Kako možete uz takvu ignoraciju da govorite o pojmu...

Kandić: Ja samo pitam i nije mi jasno i molila sam…

Bećković: Dobro, sačekajte odgovor...

Kandić: Možeš da tumačiš kako god hoćeš, ali ja kažem kako može etički kodeks da mi neko propisuje? Postoji zakon, ne postoje pravila.

Popović: Ne možemo sada da otvaramo etički kodeks i sva druga pitanja...

Bećković: Ne, nećemo da otvorimo.

Popović: Ovo što treba da otvorimo ovde, upravo o tome pričam, ja sam poslednji svoj razgovor ozbiljan sa Natašom Kandić završio jednom ozbiljnom svađom, tad sam još bio deo koalicije za REKOM.

Kandić: Ma molim Vas, kakvom svađom... Uopšte se nisam svađala sa tobom, niti sam se bilo kim svađala. Sa tobom da se svađam...

Popović: Moja poenta je bila upravo ovo. Gospođa Kandić ima tu vrstu stava, tako da Vam kažem, ona jedina zna i ona jedina valja... ne valja više niko.

Kandić: Sada će Miljenko da pokrene, sa čim se vrlo slažem, inicijativu da sam ja neznalica... ja sam javno priznala da sam ja neznalica. Kako sada?

Popović: Dobro mi smo svi ludi, ne shvatamo ironiju, samo ste Vi sposobni kao i Radomir Konstantinović, samo Vi možete da shvatite ironiju. Ono što je poenta, kada jedna takva osoba sa takvim postupanjem ima monopol nad tranzicionom pravdom, znači kada donator nema šanse da vam da pare, jer je već... pitali ste zašto... jedan od razloga, već su uložene velike pare ovamo, neka pričaju donatori vrlo otvoreno: OK, dali smo već velike pare, gde ćemo sada da se širimo na više strana. Druga poenta, vrlo bitna, svega toga je, znači ona je, nije problem što je ona...

Bećković: Čekajte, je l’ donator gleda i ovu emisiju i čita vaše projekte i pita razne stvari...

Popović: I ne samo donatori, i partneri i to je mnogo šire.

Bećković: I donator nije idiot. Znači donator bira između petoro ljudi.

Kandić: Tačno.

Bećković: I sada recite Vi u čemu je problem, zašto nije izabrao Vas nego nju? Zato što ga je ona nagovorila, je l’ tako?

Popović: Ja nisam konkurisao kod istog donatora tako da nemam tu vrstu ličnog...

Bećković: Unutar nevladinih organizacija koje imaju taj osećaj da postoji monopol. Da postoje crne liste. Vi pišete o crnim listama?

Popović: Da, apsolutno.

Bećković: O miniranju konkurenata. Ovo što je Miljenko rekao malopre, da, rečeno je: Ne možeš ti...

Popović: Imate razređene mehanizme i to je ono što ja zovem i kuloarske priče, ali malo i više od toga, znači imate razrađene mehanizme. Pisma idu ka donatorima, čim se neko npr. usudi da nešto kaže protiv, idu pisma ka donatorima...

Kandić: Pa molim Vas, neka pokaže to pismo.

Popović: Nataša, ja znam da smo pisali pismo.

Kandić: Pa molim Vas neka pokaže to pismo...

Popović: Pisali ste Civilized Defenders-u pisma, pisali ste pisma NED-u, znam da ste pisali pisma...

Kandić: Pokaži pismo!

Popović: Sarađivali smo šest godina, u oči me gledate i kažete da niste slali pismo?

Kandić: Molim?

Popović: Je l’ niste slali pismo?

Kandić: Kako te nije sramota?

Popović: Za Branka Todorovića je l’ niste slali pismo? Za Sonju Biserko?

Kandić: Molim?

Popović: Dobro. Pa ne, ovo je sad na nivou da l’ će da veruju meni ili Nataši Kandić.

Kandić: Ovo su strašne stvari... ja ne bih sebi dozvolila da o nekome i protiv nekoga pišem pisma. Dragane Popoviću, došao si pre 3 godine ovde i misliš da je to primereno to što govoriš i radiš...

Popović: Ja mislim da je apsolutno primereno, jer ja Vam kažem da idu pisma i da idu javne i pisane i usmene reči o tome, da su određene organizacije, koje su u bilo kom kontekstu protiv REKOM-a ili protiv koncepcije koje zastupa Fond za humanitarno pravo, da su te organizacije neprijateljske... za Sonju Biserko se priča da radi za Borisa Tadića, za Branka Todorovića, on je nacionalista i hoće da ocepi Republiku Srpsku, to je iz donatorskih usta. Znači, za svaku organizaciju koja pokrene bilo kakvo pitanje vezano za REKOM, koji ja svim srcem podržavam, ideju regionalne komisije. To da razjasnimo, ja podržavam tu ideju, ali ono što je problem, ceo proces tranzicione pravde će na kraju paradoksalno da bude ugrožen od osobe koja je najviše doprinela suočavanje sa prošlošću na ovom području. To je ono što su njoj ozbiljni marketinški stručnjaci rekli: Nataša, ako hoćete da ovaj proces uspe, molim Vas, sklonite se sa strane. I bili su u pravu, one koje ste Vi nazvali nacionalistima, to se bar nadam se, sećate.

Bećković: E dobro Nataša, ja ću sada da Vas sklonim sa strane i da dam Đeriću, jer u stvari ono što se, kako god da... šta je bio cilj i šta je bila motivacija Dragana Popovića i koliko je jedan deo javnosti reagovao to: pa neće biti baš da je Nataša Kandić ta, najveća prepreka i ovo je malo nepravedno, drugi su trljali ruke, da je zapravo otvorena tema o kojoj ste upravo Vi progovorili, i u „Danasu“ i večeras, da je u stvari mnogo veća tema ta i da „Danas“ čak ima jedno pitanje upućeno Čedomiru Jovanoviću u „Intervjuu nedelje“, u „Politici“, gde ga novinarka pita: Evo je u najavi, afera nevladinih organizacija koje rade za stranke. I bojim se da ono sa čim Vi govorite, ne bojim se, ali prosto verujem da Vi ne biste ušli u to bez nekih dokaza, da ne biste ušli sa idejom... Dakle, Vi ne samo što ste izašli sa tom spekulacijom da LDP ima svoje nevladine organizacije, koje dobijaju na tim gradskim konkursima Agencije za evropske integracije, nego ste na dodatna pitanja novinara rekli da su takođe to i Demokratska stranka i G17 plus.

Đerić: To je nešto što je iz mojih saznanja. Dakle, ono što se i čuje i zna negde u sektoru, da postoje organizacije, naročito na lokalnom nivou, koje imaju pristup lokalnim fondovima, najčešće za omladinu, ekologiju, lokalni razvoj, ali to se takođe dešava i u ministarstvima.

Bećković: A šta je zapravo suština? Znači ovo što smo čitali, znači ako naravno, svi iz Demokratske stranke kažu da prvi put čuje za to da sve ovo što nam izlazi, oni faksimili naloga, da se otvore u Vojvodini, nikada niko čuo nije, ali postoji taj nalog, znači bio je. Šta je zapravo ideja? Ideja je izvlačenje para.

Đerić: Hajde da pokušamo da damo neku malo širu sliku, šta je civilni sektor. Dakle, ja sam sad sve ovo rekao…

Bećković: Nemojte da dajete širu sliku, jer šira ne zanima nikoga, nego zanima ih vrlo ova uža. Dakle onako kako je Dragan to formulisao, u svom pitanju: Da, mene jako zanima kako se moje pare preusmeravaju preko NVO-a u privatni džep stranke. To me zanima.

Đerić: Konkretno „Akademika“ i Agencija za evropske integracije, sa udruženjima imaju problem, jer mi smo poslali pritužbe 13. juna, na koje nismo dobili odgovor. Dobili smo jedino pre neki dan rešenje iz Gradske uprave da platimo komunalnu taksu. I mi smo to prokomentarisali otprilike ovako, nevezano za ovaj slučaj sa sporom za Agenciju za evropsku integraciju: Mislimo da ćemo platiti tu komunalnu taksu kada plate velike kompanije, kao što su Demokratska stranka, Srpska pravoslavna crkva i druge koje koriste budžetsku poziciju 481. Dakle svi smo mi na toj budžetskoj poziciji, ali iz te budžetske pozicije Grad daje ne samo svojim organizacijama bliskim, nego daje i crkvi, daje takođe i preduzećima. Oboren je nedavno konkurs Gradske uprave za socijalnu politiku, jer su dobila sredstva… sredstva su dobila preduzeća i to, o tome se nije govorilo, al’ mi to znamo.

Bećković: A da Vas pitam sada nešto, evo pošto svi ti razgovori su tako šifrovani i stvarno 20 godina nikome nije jasno o čemu se radi. E sada mi npr. čitamo u „Danasu“ ovako: „U tekstovima o vezama političara i NVO, nismo objavili sve informacije do kojih smo došli, jer pre svega nismo u stanju da egzaktno dokažemo zloupotrebe. Samo jedan primer, da, sumnjivo je kada ukupno šest NVO, povezanih sa jednim civilnim liderom dobije novac na dva gradska konkursa, koje kontrolišu ljudi iz jedne iste političke partije, ali kako to dokazati kada se taj lider ponovo, po uzoru na monopoliste tajkune, prikrio iza paravana drugih pojedinaca i falš firmi“. E sada ja ovo kada pročitam, ja stvarno nemam pojma...Ja sad ono: šest NVO, neki lider… je l’ Vi znate, da li je za Vas ovo potpuno jasno, kada pročitate, na koga se cilja, kojih šest NVO-a, koji lider, koji konkurs?

Đerić: Naročito je neprijatna uloga organizacija civilnog društva da se bavi istražnim radnjama.

Bećković: Samo mi recite da li znate? Ja ne tražim od Vas da Vi kažete: da to je ovaj. Da li je Vama ovaj tekst potpuno jasan kao dan?

Đerić: Meni je jasan.

Bećković: Tačno znate koji je lider i koji NVO i koji konkurs?

Đerić: Ne znam koji je lider, verovatno su svi lideri u pitanju i sve stranke...

Bećković: Sada me Vi folirate potpuno.

Đerić: Ne, dakle, ako me pitate konkretno, što se tiče evropske agencije, odnosno Agencije za evropske integracije...

Bećković: Ne, ja Vas pitam za ovo što sam pročitala – to. Pomozite mi to, rastumačite mi ovaj tekst.

Đerić: Pa ja mislim da, ako se tužilac u ovoj državi bavi, tužilac za organizovani kriminal, ako se bavi svojim poslom, može to da protumači.

Bećković: Vi ne znate koji lideri, ne znate koji NVO?

Đerić: Ima dovoljno dokaza, dakle ima dokaza... imamo mi dokaze za...

Bećković: Dakle Vi znate i ne smete da kažete?

Đerić: Ne želim da se bavim spekulacijama, dok nemam dokaze. Dakle, za ono što smo objavili na našem sajtu…

Bećković: Sve je u redu... ali ja ne tražim od Vas da kažete ko je, ja samo pitam je l’ Vam jasno. Dragane, Vi znate ko je ovo? Znate i ko je lider i kojih šest NVO-a?

Popović: Apsolutno.

Bećković: Miljenko, je l’ znate?

Dereta: Takođe.

Kandić: Pa neka kažu.

Bećković: Nataša, je l’ znate?

Kandić: Ja nemam pojma stvarno.

Bećković: Je l’ smete da kažete ko je?

Popović: Ne, zato što nemam dokaza, rizikovao bih tužbu za klevetu.

Bećković: Pa dobro, to je regularno.

Dereta: Isto tako.

Kandić: Ako mislite na Fond za humanitarno pravo, slobodno recite.

Bećković: Niste Vi civilni lider u gradu, zato i mislim da je tema važnija od vas...

Đerić: Postoji poenta, Olja, ako dozvolite, postoje…

Bećković: Sada ne mogu da Vam dozvolim, zato što reklame već šest, sedam minuta...

Bećković: I gledamo predloge za proteklu nedelju.

Predlog broj jedan, protekle nedelje je obeleženo 16 godina zločina u Srebrnici i u Potočarima. Da vidimo šta smo čuli tamo i tim povodom, predlog broj jedan.

I naravno, u istoj nedelji obeležena je godišnjica zločina u Bratancu, predlog broj dva.

Obe godišnjice su obeležene u godini koja se obeležava, godišnjica rođenja Nikole Tesle. Hajdemo da vidimo kako je to predsednik Srbije povezao, predlog broj tri.

Prošle nedelje je takođe obeležena ko zna koja godišnjica neverovatnog pravosuđa i nemogućnosti svake logike da razume, kako je moguće da su pravda i logika tako udaljene, predlog broj četiri.

E, a na mestu broj pet, jedna stvarno neverovatna novost. Dakle, prošle nedelje je potpisan genijalni sporazum između crnogorske i srpske policije i posle toga, nema ko šta da brine. Hajdemo da vidimo kako je garantovana bezbednost i stop kriminalu, predlog broj pet.

I protekle nedelje protestvovali su putari Srbije. Hajdemo da vidimo šta su oni rekli, predlog broj šest.

I za svo ovo vreme tvrdi se da Srpska napredna stranka jača. Dakle, koliko god se govorilo da Srpska napredna stranka nema program i da nema kadrove, naprednjaci to oštro demantuju. Dakle, posle ogromnog kadrovskog pojačanja, u vidu Vladimira Božovića, prošle nedelje je stigao težak udarac za političke protivnike, predlog broj sedam.

UKLJUČENJE GLEDALACA

Bećković: Izvolite, dobro veče.

Gledalac: Dobro veče.

Bećković: Izvolite.

Gledalac: Glasam za predlog broj dva i da Vam objasnim odmah, meni uopšte nije smešno, što ste se Vi nasmejali i onaj gospodin. Meni je smešan sam taj naslov – kakve veze imaju radikali sa žrtvama?

Bećković: Aha.

Gledalac: Ako su istakli neku parolu i šta ja znam, to ste Vi stavili u prvi plan. A druga stvar, dobro ste potegli ovu temu o nevladinim organizacijama. Koje nevladine organizacije... Znači one prate rad Vlade i ne znam sad, neću da detaljišem, ali njih Vlada i plaća. Evo, gospodin Dereta je dobio od Ministarstva za sport i omladinu, za neki svoj program, a to Ministarstvo za sport i omladinu, trebalo bi da daje plivačima, sportistima, a ne da se hvali gospođa ministarka, dala je jednom dečku, koji je osvojio sad dve medalje, 150 hiljada dinara.

Bećković: Hajdemo, ovde ću da Vas skratim, samo da bi Dereta imao vremena da Vam odgovori. Hajdemo, neko odmah?

Dereta: Pa sad, prvo, to su različiti budžeti. Drugo, to nema veze jedno sa drugim, to što je dato, 280 organizacija je dobilo nešto da se bavi mladima. Sport nije jedino, čime se to Ministarstvo bavi, najkraće rečeno. Mislim da je to jedno pojednostavljeno i hajde da kažem, površno shvatanje cele stvari.

Bećković: I da to… jer to je logika, koja se čini dosta jasna, kao, čekaj, ti si nevladina organizacija, a plaća te Vlada – nešto…

Dereta: Ali mi nismo antivladina.

Bećković: Ne, ne, OK, kao, ali plaća te Vlada, a ti si ne-vlada.

Popović: Ali Vlada nije osnivač.

Dereta: Tačno, Vlada nije osnivač.

Bećković: Dobro.

Dereta: Svuda u svetu vlade finansiraju nevladine organizacije. Svuda u svetu iz budžeta svojih država, a Evropska komisija iz zajedničkog budžeta.

Bećković: A da li to opet u tom pojednostavljenom mišljenju znači: Ti ćeš to pevati onako kako ti ja pišem note?

Dereta: Ne.

Bećković: Znači, ako te plaćam, nećeš ti moći sad da radiš protiv mene.

Dereta: Ne, to je jedan vrlo komplikovan odnos, u kome neke organizacije mogu podleći takvom pritisku, neke ne podležu takvim pritiscima i traže druge izvore finansiranja, ali sve zajedno…

Bećković: Ko normalan plaća nekog da ga kritikuje?

Popović: Svaka demokratska vlada na svetu. Ali bukvalno svaka demokratska vlada na svetu daje pare za civilni sektor, jer to je korektiv. To je jako važan korektiv. Civilno društvo je jako važan deo društva. Ono ispravlja ono, gde vlada pogreši, ili pomaže Vladi, kad Vlada npr. ne zna dovoljno dobro da formuluše nekakvu javnu politiku, nema dovoljno eksperata, ona angažuje neki tim i da mu pare.

Kandić: Pa nije baš tako.

Bećković: Je li Vas nekad platila Vlada?

Kandić: Pa ne.

Bećković: A Vas?

Dereta: Ja se izvinjavam, a da li ste konkurisali?

Kandić: Mi iskreno, mi i ne znamo, ali bavimo se takvim pitanjima, ja i ne bih volela da mi uopšte konkurišemo za neka sredstva Vlade niti neki političke partije.

Dereta: Ali princip, koji Vi sad ovde zagovarate, jeste da zapravo Vlada ne bi trebalo da finansira opoziciju?

Bećković: Ništa ne zagovaram, nego samo pitam ono, što stvarno mislim da svako, ko gleda, misli: Čekaj čoveče, kako možeš ti da budeš…

Dereta: Da li država treba da plaća opoziciju?

Bećković: Samo tražim ono, to, tačne odgovore.

Dereta: Ne, da li treba da plaća opoziciju? Ja mislim da dâ. Znači plaća država one, koji upravljaju njome i one, koji se suprotstavljaju načinu, na koji ona upravlja.

Kandić: Dobro ali, ono što je vrlo relevantno, da kažemo kao, Vlada treba da daje grantove i da podržava nevladine organizacije, koje je kritikuju. E pa bojim se da to baš kod nas ne funkcioniše. Mi smo npr. bili u situaciji, da upravo zato, što vrlo kritikujemo rad Tužilaštva za ratne zločine, dođemo u situaciju da Tužilaštvo za ratne zločine, upravo kod donatora kaže i da donatori, zato što promenila situacija i slika… sada će mnoge vlade da podržavaju institucije, više ih ne zanimaju nikakvi kritički odnosi prema institucijama, oni će da kažu: Ne, njima ne treba dati, oni ugrožavaju rad Tužilaštva za ratne zločine.

Bećković: Hoćete da kažete, da ste vi izgubili neku donaciju, zato što vas je tužio Bruno Vekarić da ga kritikujete?

Kandić: Pa ne, ne znam ko je, uopšte ne ulazim u to, ali institucija…

Bećković: Pa dobro, kao što je malopre rekao Dereta da ste Vi tužili tako, pa on nije dobio donaciju?

Kandić: Pa on nije institucija, ja govorim o institucijama.

Bećković: Dobro.

Kandić: Znači, institucija smatra da su oni ugroženi, da ih ugrožava nevladina organizacija, smatrali su, a sa druge strane, politika jedne od demokratskih država je takva, da sada, na putu prema evropskim integracijama, mnogo je važnije da podrže državu, a ne ovaj kritički odnos nevladinih organizacija. To je nešto, što je…

Bećković: Je l’ ste vi nekad dobili pare od to, Vlade?

Đerić: Od Vlade da, dobili smo ove godine, petsto hiljada dinara od Ministarstva kulture i dobijali smo unazad, osim... dobili smo dvesta hiljada dinara od prošle godine od Ministarstva kulture, 2008. godine nismo dobili nikakva sredstva od Ministarstva kulture. Dobijali smo mnogo više sredstava od Ministarstva kulture…

Bećković: Čekajte znači, dobili ste od Ministarstva kulture i ko je bio prvi?

Đerić: Ministarstvo kulture i Ministarstvo dijaspore.

Bećković: A, znači Vi radite za G17, odnosno SPO?

Đerić: Ne radimo ni za koga, mi smo možda jedna od retkih organizacija, koja nije nijednoj stranci bliska.

Bećković: U prevodu…

Đerić: Radimo, pošto ja sam i član radne grupe za kreativnu industriju Ministarstva kulture, pošto je „Akademika“ organizacija, koja je poznata…

Bećković: Ali kažite Vi meni ovako sada, na prvo, da li Vi možete da pretpostavite, da sad napravimo anketu na ulici, da pitamo ljude: Šta je to kreativna industrija? Da li mislite da je to… da je milion dolara nagrada za prvog, koji zna, da bismo našli tog?

Đerić: Ne znaju čak ni stručnjaci.

Bećković: I vi ste baš na tome, dobijate lovu od Ministarstva za kulturu, Vi kad se pojavite sa projektom za kreativnu industriju, oni kažu: Evo ti?

Đerić: Ne, dobili smo petsto hiljada dinara za izložbu „Poslednja mladost u Jugoslaviji“, koja treba da se desi u Muzeju istorije Jugoslavije.

Bećković: Šta je to? Šta ta izložba podrazumeva?

Đerić: Pa sad pošto ja nisam autor projekta, ne bih da predstavljam projekat bez autora.

Bećković: „Poslednja mladost u Jugoslaviji“?

Đerić: Da.

Bećković: OK.

Popović: Ali to je dosta važno pitanje, ako imam samo malo vremena?

Bećković: Samo da, pa se vraćamo. Izvolite, dobro veče.

***

Gledateljka: Je l’ mogu sada da postavim pitanje gospođi Kandić?

Bećković: Naravno, izvolite.

Gledateljka: Prvo me interesuje zašto donatori baš najviše imaju poverenja u Natašu Kandić i čime je ona to zaslužila da se njoj daju lično pare. Verovatno to jedino ona zna.

Bećković: Dobro. Ja mislim da donatori znaju, ali dobro.

Gledateljka: Mislim da i ona jako dobro zna.

Bećković: Dobro, sad ćemo da vidimo odmah.

Gledateljka: I da, ona ima jako velikog uticaja u svim segmentima društva. To lično znam, jer znam da u sudovima ima jako velikog uticaja, naročito u Specijalnom sudu, gde je moja kuma dobila otkaz, zahvaljujući njoj i gde je vodila… ona je bila jedna od glavnih sudija, vodila je jedan od procesa i posle dve godine, kad je trebala zaključak da napiše, gospođa Kandić je insistirala da se u tom zaključku napiše, da je ona… da je Srbija glavni krivac u tom slučaju. Moja kuma je odbila… ostala dosledna svojim principima i smatrala je da u tome nema dokaza.

Bećković: I onda je ko otpustio? Nataša Kandić ili ko? Ko joj je dao otkaz?

Gledateljka: Ne, na insistiranje Nataše Kandić, jer moja kuma nije htela to da napiše.

Bećković: OK, Vaša kuma je dobila otkaz na insistiranje Nataše Kandić?

Gledateljka: Jeste.

Bećković: Hvala prijatno. Nataša, što ste to uradili?

Kandić: Pa ja bih samo komentarisala ovaj prvi deo, niko ne daje Nataši Kandić novac. Taman posla – pa nije poznato da donatori osobi dodeljuju. Oni dodeljuju Fondu za humanitarno pravo.

Bećković: Dobro, Nataša, ali sad da pričamo pošteno.

Kandić: Pa to je pošteno. Fond za humanitarno pravo…

Bećković: Pa šta znači Fond za humanitarno pravo da nema Vas? Evo, sad, sutra dajete meni to.

Kandić: Molim Vas, pa čekajte, šta, pa ne mislite valjda da ja, da sam ja ta koja stvara „Kosovsku knjigu pamćenja“?

Bećković: Pa Vi stvarate poverenje kod donatora ili nepoverenje. Time, Vi pravite taj kontinuitet time?

Kandić: Cela organizacija je zapravo organizacija, koja ima veliki ugled, ali naravno…

Bećković: Pa znam, ali evo, sad kad bi rekli: Nataša, Vi ne možete večeras da dođete, nek dođe neko drugi?

Kandić: Ima puno koji misle ružno, koji ovaj… nije znači samo ugled i nije samo poverenje, nego postoje znači i oni, koji misle drugačije.

Bećković: Postoje, u čemu je znači Vaša moć, Fonda za humanitarno pravo? U čemu je moć Fonda?

Kandić: U tome što radimo i što su ti rezultati vidljivi i što se odnose na veliki broj ljudi. Znači, što smo fokusirani na pravdu, na ostvarenje prava žrtava i što se to vidi.

Bećković: Ali sad recimo, ja mogu da pretpostavim, da je ono, što je bila pozadina ovog pitanja bilo, da Vi u stvari dobijate pare, kao što slušamo 20 godina, Vi dobijate pare baš zato, što se Vi nikad nećete baviti zločinima protiv Srba, nego se upravo zato i daju baš Vama pare, jer Vas ta tema ne interesuje?

Kandić: Dobro, pa to nije tačno, to je znači kao ova priča…

Bećković: I donatori istovremeno kreiraju uverenje čoveka.

Kandić: Pazite, mi smo ovu inicijativu REKOM pokrenuli upravo za… zbog ustanovljenja činjenica o svim žrtvama. Upravo smo pokušali, uspeli da okupimo oko te inicijative potpuno različite grupe i organizacije za ljudska prava, kao što je Fond za humanitarno pravo, koji u delu javnosti, upravo ima taj jedan imidž, onda udruženja porodica žrtava i oni svi zajedno zastupaju to, da je važno ustanoviti poimenični popis svih onih, koji su stradali, ubijeni i nestali.

Bećković: Ali samo da Vas vratim…

Kandić: Ali šta je onda tu sporno, da neko zastupa ovo i ono, ako se 1900 i više organizacija, uglednih pojedinaca, okupe upravo oko te ideje, da je važno utvrditi činjenice o svima.

Bećković: U redu, ali i Miljenko i Dragan i Aleksandar, oni su malopre rekli da je to, ako te vlada plaća, ne znači da si ti sada vladin. Ali, sa druge strane, to što je uverenje u javnosti je: Ako te plaćaju stranci, oni te plaćaju za to, što je njihova politika, a njihova politika je da su Srbi odgovorni za sve što se desilo i njih ne zanima da znaju za srpske žrtve i zato ste Vi plaćeni.

Kandić: Ako su stranci Evropska komisija, holandsko Ministarstvo spoljnih poslova, zašto bi oni plaćali za utvrđivanje činjenica o svim žrtvama rata, ako je to taj… ako stranci smatraju da su Srbi za sve krivi, zašto bi onda podržavali vrlo, da se konačno posle i Prvog i Drugog svetskog rata, pokuša da se ovde ustanovi jedna komisija, koja će utvrditi činjenice o svim ratnim zločinima, o svim žrtvama i napraviti taj poimenični popis stradalih, ubijenih i nestalih. Prema tome… pa dobro je da to i čuje…

Bećković: Pa dobro, a to je baš bilo i pitanje gledateljke, zašto je baš Vama to… što su Vama to dali, ako ih interesuju sve žrtve? To je ona i pitala.

Kandić: Pa evo, zato što smo mi to pokrenuli i zato što radimo na tome.

***

Bećković: Došli smo do kraja. Nismo ispričali skoro ništa, ali hajdemo da sad vidimo na kraju. Aleksandre, evo najmanje ste imali prostora večeras i izvinjavam se, ali tako je ispalo. Kažite šta je Vaš najjači utisak i onda ću posle dalje da Vas pustim?

Đerić: Moj najjači utisak je predlog broj jedan, Srebrenica 11. jul, taj datum i to će verovatno doživotno utisak tog 11. jula.

Bećković: Aha.

Đerić: I ako mogu samo da kažem jedan kontekst, pošto sam iz Užica. Malo sam istraživao ovih dana slučaj užičkih muslimana. Možda ne znate, 1862. godine iz Užica je iseljeno četiri hiljade muslimana. Jedna od njih, porodica Selimović, otišla je u Srebrenicu i svi muški su pobijeni 1995. godine – 143. To su užički muslimani, koji su pre 130 godina došli u Srebrenicu. I još četiri hiljade drugih, koji su otišli u Posavinu i u Bosansku krajinu. Taj nekakav slučaj tih ljudi, koji su nekad bili, je li, sugrađani mojih predaka je mene još potresao.

Bećković: A sad Vas pitam, ne pitam Vas ono, uobičajeno, šta je Vaš utisak, a nema na listi, nego Vas pitam, šta je Vama bilo važno da večeras kažete, a to Vas ja nisam pitala?

Đerić: Ja bih rekao da je civilni sektor nije ni bolji ni gori od samog društva u Srbiji. Mi smo ono što je smo naše društvo. Kod nas ima i diletantizma, ima i odličnog rada, ima i pregalaštva i ima pionirskih ideja, radimo različite poslove. Mi recimo ne radimo u oblasti ljudskih prava, mi se bavimo istraživanjem i razvojem u kulturnoj politici. Ne treba građani da misle da smo mi strani plaćenici. Možda bolje da se plaše onih javnih ličnosti koje zagovaraju rusku guberniju ovde ili zagovaraju NATO alijansu u Srbiji. Mi smo prosto građani kao i svaki drugi i radimo za građane i za ovo društvo.

Bećković: Ali građani sve manje imaju taj strah od stranih plaćenika i tumače da se cela bitka i dešava zato što je fondova stranih sve manje. Da je sve više domaćih plaćenika i onih, koji se otvaraju zato, da bi na taj način stranke izvlačile pare.

Đerić: Možda treba uraditi lustraciju u samom civilnom sektoru. Dosta je tu ljudi, koji su bliski strankama, a prikazuju se kao nezavisne, što je možda opasnije za demokratiju. Da je etički kodeks neophodan, neophodan je – čak ja mislim da je neophodno da se formira etički komitet u okviru civilnog sektora, koji će da reaguje i javno objavljuje ono, što recimo radi Lekarska komora, Advokatska komora. Dakle mi smo takođe privredna delatnost – 9499 – i mi takođe… treba takođe da uvodimo…

Bećković: I vi takođe niste bliski nijednoj stranci?

Đerić: Ne, čak u našem Statutu postoji odredba, da politička funkcija povlači brisanje iz članstva.

Bećković: Pa koliko smo videli u onim tekstovima u „Danasu“, to piše u svim ovim statutima, ovih što dobijaju naloge…

Đerić: Pa piše, ali najbolje se pokazuju dela. Eto, ako neko misli da smo mi bliski nekoj stranci, da sam ja recimo blizak G17, ako sam angažovan kao nekakv ekspert u radnoj grupi za kreativnu industriju Ministarstva kulture, neka to kaže. Dakle, sve što ima o Akademici da iznese, neka kaže, bilo šta što je.

Bećković: Dobro, hvala Vam. Nataša, šta je najjači utisak?

Kandić: Pa dobro, 11. jul je stvarno nesporna, ali na mene je ostavilo utisak ovo, da je sa komemoracije u Bratuncu, da su uklonjene zastave sa likom Šešelja i Ratka Mladića i to je veliki pomak. Znači, oni koji su optuženi za ratne zločine i genocid, eto i to smo videli znači, da se sklanjaju sa takvih mesta.

Bećković: Ali kakav je pomak, ako tim ljudima zaista pada na pamet da paradiraju u 2011. i da se okite sa tim i da odu sa tim zastavama? Kakav je to pomak?

Kandić: Dobro, to se moglo očekivati npr. pre dve godine, da se sa nekog javnog skupa, pa makar bio i takav, da se skloni npr. ne znam, neki grafit, ili nešto da se ukloni sa likom Šešelja i Ratka Mladića, ali evo, ja mislim da je to u dobrom pravcu ide.

Bećković: Aha, šta je Vaš najjači utisak?

Popović: I moj utisak je predlog broj dva iz jednog drugačijeg razloga. Meni taj… uvek, svakog 12. jula se setim toga. To je jedna vrlo opasna zloupotreba i manipulacija mrtvim ljudima. Znači to, izabrati dan posle Srebrenice, da se obeleži stradanje, kako da kažem, svih Srba, za sve četiri, ili koliko već godina rata u Bosni i Hercegovini, izabrati baš 12. jul – ne npr. 7. januar, kada je najviše Srba ubijeno, u zločinu u Kravicama ’93. godine, nego baš dan posle Srebrenice. Mene to uvek podseti na to zašto je nama potrebna regionalna komisija. Nama je neophodna regionalna komisija da utvrdi činjenice o svim zločinima i svim žrtvama, prosto da svaka žrtva dobije svoj narativ, kada je, pod kojim uslovima i zašto je stradala. Mislim da ćemo sa tim činjenicama, bez interpretacija, bez ulaženja u uzrok itd. dakle, da sa samim tim fundusom, koji ćemo imati sa utvrđenim činjenicama, biće nam svim mnogo lakše da sutra tumačimo – i naučnicima u svojim naučnim oblastima i nama, koji se bavimo ljudskim pravima i svim građanima će biti prosto, mnogo, mnogo, mnogo lakše i ono, ako imam još malo vremena, što bi mogao da istaknem, kao moj utisak van ove liste, hajde da tako kažem, je strah. Dakle, otvarati teme, otvarati dijalog u civilnom sektoru, nije ništa strašno. Znači, mi nismo neprijatelji, mi nećemo se zaratiti, nećemo se poklati jedni sa drugima. Jako je bitno da javno raspravljamo, da javno iznesemo sve primedbe koje imamo. Sabornost, kao što je ne želimo u društvu, ne želimo je ni u sektoru. Znači, ne mislimo svi isto, nikada nećemo misliti svi isto, nikada… oko mnogo stvari ćemo se složiti, oko nekih stvari se nećemo složiti i oko tih, gde se ne slažemo, treba vrlo otvoreno i vrlo javno da raspravljamo.

Bećković: A je l’ se Vama desilo bilo šta neprijatno ovih proteklih mesec dana?

Popović: Ne, ne, ne, ne.

Bećković: OK.

Popović: Znači, zbog toga pozivam sve…

Bećković: Znači hoćete da kažete nema ničeg strašnog u tome?

Popović: Znači, zvalo me mnogo ljudi, koji su rekli: hrabro, ali opasno. Ja javno objavljujem, nije opasno.

Bećković: Ali kako Vi objašnjavate, znači svi znate, koji ste ovde večeras, koliko je bilo teško napraviti ovu emisiju, kako… čitate u svim novinama: Probali smo, probali smo, nije moguće, nije moguće! Kako objašnjavate, što neće niko da učestvuje u ovakvim razgovorima?

Popović: Pa ja verujem da su motivi mnogi. O jednom sam pričao. To je taj strah, koji je, ja mislim dobrim delom prenaduvan. Nema potrebe da se ljudi toliko plaše ni Nataše Kandić, ni Fonda za humanitarno pravo. Znači nije… evo iz mog ličnog iskustva vam kažem, nije ništa strašno reći da jedan deo, koji oni rade, se vama lično ne dopada, zbog nekih određenih razloga, niti je to poništavanje rada Fonda za humanitarno pravo, koji je… Nataša je već pričala o tome, ima ogromne rezultate.

Bećković: A šta je gore to, mislim šta je opasnije na bilo koji način, da li to, reći da je Nataša Kandić drži monopole, ili reći, kao što ste rekli, da su i novine smeće? Gde će biti osveta grublja?

Popović: Zavisi šta Vama teže pada. Ja, kako da Vam kažem, ne pada zaista nimalo teško, šta god i novine napisale. Tako da s te strane nemam… nekim ljudima znam da, nekim ljudima, posebno nekim ljudima, koje onako dosta pristojni, jednostavno ne vole da se nađu u nekoj poziciji, da ih sad gomila nekakvih novinara, je l’ te, razvlači po Internet-portalima, piše o porodici, ismejava fizičke karakteristike itd. Mislim to je definitivno ružno i neprijatno, ali kažem, meni lično, to je i manje zanimljiva tema, i manje važna, mislim za civilni sektor.

Bećković: Pa Vi ste počeli sa tom temom na početku, zato sam rekle da Vas zato i vraćam.

Popović: Jesam, kriv sam.

Bećković: Piše da je kraj, ali šta je najjači utisak?

Dereta: Za mene je najjači utisak broj četiri. Rizikujem da se ne vratim u prošlost, nego da govorim o nečemu što je naša sadašnjost, što je posledica takve prošlosti, a to je da kod nas nasilje dobija legitimitet, da se kod nas ugrožava sloboda novinarstva istraživačkog, da je to nešto, u čemu očigledno učestvuju institucije države i mislim da je to jedna vrlo važna poruka, koja se šalje građanima, da se ne smeju osećati isuviše zaštićeni, od nasilja, koje im preti na ulici. I samo bih dodao jedn stvar, vezano za pitanje, zašto je važno da se smanji broj organizacija, koje organizuje… organizuju političke partije – one to rade vrlo promišljeno, zato što sa kandidaturom i sa početkom pregovora, otvaraju se novi fondovi Evropske Unije, koji će ići kroz osamostaljivanje, tj. sam država Srbija će odlučiti, kako će se sredstva Evropske komisije deliti i tada će se otvoriti mogućnost za mnoge zloupotrebe i za konflikte interesa.

Bećković: A da li recimo, sad samo, dok me nasilno ne prekinu, ovo URS, Ujedinjeni regioni Srbije, je l’ se to zove zloupotreba, ako je registrovano kao nevladina organizacija, ako se ne varam, udruženje građana?

Dereta: Ja mislim da jeste. Ja sam o tome i pisao i to sam pitanje ja otvorio.

Bećković: Zato Vas i pitam.

Dereta: Dakle, ja mislim da jeste, najblaže rečeno: nije pristojno.

Bećković: Znači, oni npr. mogu da konkurišu sada, na bilo kom konkursu i da uzmu pare, kao nevladina organizacija?

Dereta: Tačno, za decentralizaciju.

Bećković: Hvala vam najlepše. Hvala vam Nataša, što ste došli večeras, hvala vama. Vidimo se… da mi se vidimo to, možda i sutra, a mi se vidimo u septembru. Dakle, ako to, me budete čekali, ja ću da dođem, vidimo se dakle za mesec i po dana. Najjači utisak protekle nedelje je… sa ozbiljnom nadomoću predlog broj dva, iz različitih razloga. Dakle, „Radikalno tupo“ – godišnjica zločina u Bratuncu. Sve najbolje, vidimo se u septembru.