Aerodrom: Još bolji rezultati 2011.

mogli bi da uvedu internet u bescarinskoj zoni za nas nesrecne putnike koji moraju vise sati da cekaju na transfer ... i mozda mjenjacnicu ... i mozda ljubaznije osoblje na informacijama ... i mozda kiosk sa medjunarodnom dnevnom stampom a ne samo tracesrskim magazinima ...

Bilo bi lepo da izdvojite par stotina evra iz svih tih vasih miliona i da kupite neka pristojna kolica za prtljag. Takojde bi bilo fenomenalno ako bi ulozili jos stotinak evra da kupite nove neonske sijalice koje ne rade po citavom aerodromu. Stvarno je sramota na sta trenutno lici ta zgrada.

Pored krajnje razložnih i očiglednih stvari koje su naveli ostali komentatori (kolica, internet, informacije, itd.) uprava Aerodroma pod hitno treba da uloži neki dinar i na kultivisanje svojih zaposlenih.

Često putujem i svačega sam se nagledao, jako ružna slika se šalje u svet. Evo samo jednog primera: na screeningu je neka žena zaboravila ručni sat u plastičnoj korpi. Mlađi radnik podiže sat i nekoliko puta na srpskom pita čiji je sat, a da mu ni jednom kroz glavu ne prođe misao da bi se na aerodromu, eto, možda, mogao zateći i neko ko ne govori srpski. Taman sam zaustio da mu skrenem pažnju na tu toliko neintuitivnu činjenicu, kada se iza mene neko prodra iz sveg glasa: "KO JE ZABORAVIO SAT??????!!!!”

Okrenem se i vidim nekakvog šefića smene ili tako nešto, takođe mlađeg, udobno zavaljenog, pod uglom od 30 stepeni, u fotelju. Naravno, kako sam se okrenuo ja tako su se okrenuli i svi sa pasoške kontrole, zabrinuti, gledaju zašto neko urla po aerodromu. Jedna žena se konačno javlja i kaže: „Yes, it’s mine, thank you!” i uzima sat.

Sve ovo pišem zbog glavne stvari, koja je usledila nakon toga — šefić, zadovoljan rezultatom i pun sebe, naglas prokomentarisa: „Jesi vid’o? Nema ništa dok se ne prodereš!” Eto tako se obrazuju zaposleni na Aerodromu.

Kažem, ovo je samo jedna od bezbroj degutantnih stvari kojih sam se nagledao na Aerodromu Nikola Tesla. Kao neko ko je tamo ostavio dosta novca (silom prilika) mislim da je preko potrebno usmeriti neka sredstva na edukaciju zaposlenih!

Hvalite se dobiti u milionima evra, a teško vam je da date 15.000 evra za vozilo za prevoz teško pokretnih putnika, koji ima svaki aerodrom u svetu, nego kod nas vozi od terminala do aerodroma hitna pomoć (kojoj to nije posao), koja još zabada nos i uzima lične podatke kao kriminalcima i onda putnika dočeka policija, umesto da dođe do šaltera kao i svi drugi.

A ne daj bože da nekom stvarno zatreba pomoć, ne mogu jer je neki pametnjaković smislio da oni prevoze putnike.

Putujem svako meseca, na aerodromu besposlenih koliko hoćete.

Bilo bi lepo da izdvojite par stotina evra iz svih tih vasih miliona i da kupite neka pristojna kolica za prtljag. Takojde bi bilo fenomenalno ako bi ulozili jos stotinak evra da kupite nove neonske sijalice koje ne rade po citavom aerodromu. Stvarno je sramota na sta trenutno lici ta zgrada.

Hvalite se dobiti u milionima evra, a teško vam je da date 15.000 evra za vozilo za prevoz teško pokretnih putnika, koji ima svaki aerodrom u svetu, nego kod nas vozi od terminala do aerodroma hitna pomoć (kojoj to nije posao), koja još zabada nos i uzima lične podatke kao kriminalcima i onda putnika dočeka policija, umesto da dođe do šaltera kao i svi drugi.

A ne daj bože da nekom stvarno zatreba pomoć, ne mogu jer je neki pametnjaković smislio da oni prevoze putnike.

Putujem svako meseca, na aerodromu besposlenih koliko hoćete.

Pored krajnje razložnih i očiglednih stvari koje su naveli ostali komentatori (kolica, internet, informacije, itd.) uprava Aerodroma pod hitno treba da uloži neki dinar i na kultivisanje svojih zaposlenih.

Često putujem i svačega sam se nagledao, jako ružna slika se šalje u svet. Evo samo jednog primera: na screeningu je neka žena zaboravila ručni sat u plastičnoj korpi. Mlađi radnik podiže sat i nekoliko puta na srpskom pita čiji je sat, a da mu ni jednom kroz glavu ne prođe misao da bi se na aerodromu, eto, možda, mogao zateći i neko ko ne govori srpski. Taman sam zaustio da mu skrenem pažnju na tu toliko neintuitivnu činjenicu, kada se iza mene neko prodra iz sveg glasa: "KO JE ZABORAVIO SAT??????!!!!”

Okrenem se i vidim nekakvog šefića smene ili tako nešto, takođe mlađeg, udobno zavaljenog, pod uglom od 30 stepeni, u fotelju. Naravno, kako sam se okrenuo ja tako su se okrenuli i svi sa pasoške kontrole, zabrinuti, gledaju zašto neko urla po aerodromu. Jedna žena se konačno javlja i kaže: „Yes, it’s mine, thank you!” i uzima sat.

Sve ovo pišem zbog glavne stvari, koja je usledila nakon toga — šefić, zadovoljan rezultatom i pun sebe, naglas prokomentarisa: „Jesi vid’o? Nema ništa dok se ne prodereš!” Eto tako se obrazuju zaposleni na Aerodromu.

Kažem, ovo je samo jedna od bezbroj degutantnih stvari kojih sam se nagledao na Aerodromu Nikola Tesla. Kao neko ko je tamo ostavio dosta novca (silom prilika) mislim da je preko potrebno usmeriti neka sredstva na edukaciju zaposlenih!

mogli bi da uvedu internet u bescarinskoj zoni za nas nesrecne putnike koji moraju vise sati da cekaju na transfer ... i mozda mjenjacnicu ... i mozda ljubaznije osoblje na informacijama ... i mozda kiosk sa medjunarodnom dnevnom stampom a ne samo tracesrskim magazinima ...