Ono što i vrapci znaju

Sudeći po izjavama srpskih zvaničnika, prazna budžetska kasa koja se nekako mora popuniti nije razlog zbog koga se Telekom prodaje. Država svoju monopolsku kompaniju prodaje zbog toga što je privatna svojina efikasnija od državne.

To je aksiom koji i vrapci znaju, pa nema razloga da u svetlu privatizacionu budućnost ne pođe i EPS, kao i sve drugo što je preostalo.

Ovakva objašnjenja moraju obradovati građane jer privatizacija, taj čarobni lek za sve probleme, sve dublje prožima Srbiju. Istina, mnogi građani su bez posla, ili imaju posao ali ne primaju plate, ili primaju plate, ali za njih niko ne uplaćuje poreze i doprinose.

Sve te muke postaju nevažne pred činjenicom da se danas živi u sistemu koji je, kao što to i vrapci znaju, daleko bolji i efikasniji od onog prethodnog.

Privatizacija je udahnula novi život i revitalizovala domaću industriju – mašinsku, hemijsku, elektro i koju sve ne. Od izvozne moći srpske privatizovane industrije konkurenciju podilazi jeza. Južno i istočno od Beograda sve puca od života i privredne aktivnosti, a srpska emigracija hrli nazad u Srbiju. Privatizovani mediji pokazuju kako se uspešno stiže do najviših standarda i objektivnosti u izveštavanju.

Čini se da i nivo opšte kulture nikada nije bio viši nego u vreme ovog privatizacionog procvata. Tema je ipak preozbiljna, pa je bolje ostaviti ironiju po strani.

Mnogo opasnije od prodaje Telekoma jeste prihvatanje olake argumentacije koja tu prodaju prati, pristajanje i navikavanje na fraze i koještarije koje ponižavaju inteligenciju građana i rugaju se činjenicama i iskustvu.

Upravo je ovakav kvazidebatni ambijent jedan od važnijih razloga propadanja domaćeg privrednog sistema i opasnog širenja defetizma i beznađa.

Oblast telekomunikacija dobro ilustruje svu ispraznost aktuelne argumentacije. Srbija je prvo prodala Mobtel norveškom Telenoru i tu prodaju je nazvala privatizacijom. Telenor je, međutim, u većinskom vlasništvu norveške države. Srpski vrapci, možda zbog daljine, još nisu stigli do Norveške.

Ako sutra Dojče telekom postane vlasnik domaćeg Telekoma, nije loše znati da je (kombinovano) državno učešće Nemačke u Dojče telekomu oko 32 odsto. Na ovaj način, nemačka država je najveći pojedinačni akcionar i može kontrolisati sve što se u toj kompaniji događa.

Ista je situacija i sa Frans telekomom, drugom kompanijom koja je, kako se čuje, zainteresovana za srpski Telekom. Ovde je francuska država (sa oko 27 odsto učešća) daleko najveći akcionar kompanije, budući da niko drugi ne prelazi ni pet odsto akcionarskog vlasništva.

U strukturi rasutog vlasništva, država ne mora imati apsolutni većinski paket kako bi kontrolisala kompaniju. Iako su gotovo sve telekomunikacione kompanije ušle u proces privatizacije, mudrije države razumeju njihov strateški značaj, ne odriču ih se, i nastavljaju da nadziru njihovo poslovanje i utiču na stratešku orijentaciju. Podjednako

važno, u procesu privatizacije te (mudrije) države su i svojim građanima omogućile da kupe akcije ovih državnih monopola.

U srpskoj javnosti se vešto, dugo i uporno stavlja znak jednakosti između državnog vlasništva i državnog upravljanja kompanijom. Upravljanje je uvek posao profesionalnih menadžera, ali državno vlasništvo obezbeđuje stratešku kontrolu nad onim kompanijama čija važnost prevazilazi puki komercijalni interes. Telekomunikacije, energetika ili vodosnabdevanje, na primer, upravo su takve delatnosti.

U srpskom modelu državna imovina prelazi u partijsku i predaje se na upravljanje partijskim kadrovima, koji su najčešće bez profesionalnog kredibiliteta ili upravljačkog iskustva. Ovo nije fenomen koji proističe iz državne svojine po sebi, već je reč o zloupotrebi političkog položaja i monopola vlasti.

Po sličnoj logici, kritike na račun domaćih privatnih preduzeća bilo bi ispravnije usmeriti ka neukosti, primitivizmu, ili beskrupuloznosti njihovih vlasnika, a pogotovo ka ambijentu u kome se mnogo više postiže bliskošću sa vlastima nego profesionalnim znanjem.

I kada sve bude privatizovala i prodala strancima, Srbija će biti u isto tako teškom položaju u kakvom se već godinama nalazi i veliki deo istočne Evrope. Novac od prodaje Telekoma je kap u moru finansijskih potreba Srbije.

Samo bi profesionalizacija, a ne privatizacija državnih monopola mogla otvoriti perspektivu Srbiji. Prodaja Telekoma je dobra prilika da se o tome konačno progovori i da se raščisti sa „opšte poznatim istinama“ koje su uništile domaću ekonomiju.