Da li ste znali da u Srbiji postoji jedno mesto gde je u Evropsku uniju moguće ući samo sa ličnom kartom?
Istina, ova "privilegija" važi samo unutar ograđenog prostora i samo tokom tri dana u godini, ali iza nje se krije divna istorijska priča o praštanju, ljubavi, poštovanju i bratskim odnosima koje je, ako ima dobre volje, uvek moguće izgraditi među narodima, navodi Istorijski zabavnik.
Kadibogaz je danas lepi planinski krajolik okružen zelenilom i mirom skoro pa netaknute prirode. U pitanju je najniži planinski prevoj na severnom ogranku Stare planine koji od davnina spaja Dunavsku i Timočku dolinu.
Kažu da je svoju najvažniju ulogu imao tokom rimskih vremena kada je ovuda išao put od velikog strateškog značaja za odbranu granice na Dunavu. Koristili su ga i Turci. Iz njihovog perioda potiče i naziv.
Narod priča da su baš ovuda hajduci jednom poterali nekog kadiju, a ovaj se, bacajući novac i spašavajući živu glavu, na konju sjurio niz liticu uspevši da im pobegne, pa je tako i ostalo ime - Kadijin bogaz (tesnac, neprohodan put) ili, skraćeno, Kadibogaz.
U novije vreme preko ovog prevoja ide granica između Srbije i Bugarske. Sa jedne strane prostire se opština Knjaževac. Sa druge je Belogradčik. Upravo tu počinje priča o jednoj od najlepših, ali i najneobičnijih tradicionalnih manifestacija Balkana - Saboru na Kadibogazu.
Prilika da se sretnu braća i prijatelji
Sabor na Kadibogazu ima dugu tradiciju. Prvi je održan još davne 1925. godine sa ciljem zaceljivanja rana iz Prvog svetskog rata, ponovnog zbližavanja komšija, ali i spajanja porodica koje su, sticajem političkih okolnosti, ostale u različitim državama.
Te godine, po prvi put je na ovom mestu organizovan vašar, otvorena je granica i tokom tri dana trajanja Sabora, Bugari i Srbi su prelazili sa jedne na drugu stranu, družili se i veselili. Sabor na Kadibogazu tako je postao tradicija i sve do sredine pedesetih godina prošlog veka održavao se svakog jula.
Bila je to prilika da se trguje, razmenjuju informacije, ugovaraju poslovi, ali i jede, pije, druži se i veseli.
Granica se otvara na tri dana
Sabor je poslednji put održan 1954. Nakon toga, politika je još jednom umešala svoje prste i tradicija je zamrla. Tako je bilo skoro pola veka… sve do 2001. kada je, naporima i vrednim radom sa obe strane, Sabor na Kadibogazu obnovljen.
Od tada traje u kontinuitetu, a interesantno je da nije prekinut ni nakon što je Bugarska 2007. ušla u Evropsku uniju. Svake treće nedelje jula, gradica se otvara i tokom tri dana prelazak sa srpske na bugarsku stranu i obrnuto je, unutar ograđenog prostora, moguć samo uz ličnu kartu.
U pitanju je najveći prekogranični sabor na Balkanu. U ataru knjaževačkog sela Novo Korito i sela Salaš opštine Belogradčik organizuje se veliki vašar, pa se trguje, prodaje, jede i pije, a svaka strana sprema i prigodan kulturno-umetnički program.
Na mestu održavanja poslednjih godina podignut je i spomenik koji podseća na tradiciju i važnost ove manifestacije koja neguje dobrosusedske odnose između bugarskog i srpskog naroda. Iako je uglavnom lokalnog karaktera nije neobično da dođu ljudi i iz daleka, a naročito iz dijaspore. Sretnu se prijatelji, pa se i zapeva i zaigra.
I veselje, baš kao nekada, traje do duboko u letnju noć.
