Opasna devizna štednja, ili zašto je guverner u pravu

Guverner je apsolutno u pravu. Njegovi kritičari ne razumeju situaciji u kojoj se nalazi bankarski i finansijski sistem Srbije.

Banke velikim delom žive na razlici između depozitnih i kreditnih kamatnih stopa. Svako podizanje depozitnih stopa dovodi do rasta kamata na kredite, ili zaustavlja (ili bar usporava) njihov eventualni pad. Devizne kamate su već previsoke u odnosu na domicilne kamatne stope i dovoljno su podsticajne za štednju. (Domicilne stope su one, koje se mogu dobiti u zemljama u čijim valutama Srbija štedi). U situaciji kada se i privreda i građani i država guše pod teretom kamata, sve izuzev pada kamatnih stopa je ekonomsko samoubistvo.

Argumenti koje guverner navodi su nesporni, mada ne i najvažniji. Pretpostavljam da bi guverner u poziciji slobodnog ekonomiste, a na bazi uvida koji danas ima u finansijski sistem, svoju argumentaciju mogao dodatno osnažiti i elaborirati. To bi pomoglo da javnost bolje razume dubinu i razmere drame u kojoj se finansijski sistem nalazi. Pozicija guvernera je međutim takva, da obavezuje na uzdržanost.

Narodna banka je tek posle jedne decenije shvatila da mora izvršiti „dinarizaciju“ finansijskog sistema. Svako podizanje deviznih kamatnih stopa Srbiju udaljava od tog cilja i stimuliše građane da misle i štede u evrima. NBS danas bije bitku sa vremenom – što je proces prelaska na dinar sporiji, to je krah finansijskog sistema bliži.

Srbija ima kontinuirani deficit tekućeg bilansa, troši mnogo više deviza nego što ih stvara, a visoke devizne kamate na štednju samo doprinose pogoršanju situacije. Devizni krediti nisu trošeni na uvoz opreme kojom bi jačala izvozna privreda, da bi se izvoznim prihodima namirivali devizni krediti. Oni su arčeni ponajviše na potrošnju uvozne robe. Devize su potrošene, nove nisu zarađene.

Kada se finansijski sistem gleda kao celina, svaki devizni cent kamate koji banke isplaćuju ili obračunavaju štedišama, plaća se ili može biti plaćen samo, isključivo i nikako drugačije, do iz novog deviznog zaduživanja. Devizni depoziti i devizne kamate u državi koja nije u stanju da devize zaradi već samo da ih pozajmi u inostranstvu, postaju zato deo kolosalne piramidalne šeme.

Dužničke muke Srbije se ne iscrpljuju samo time što je javni dug oko nivoa od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda, ili još ozbiljnije i opasnije, što je spoljni dug Srbije na oko 80 odsto BDP-a. Zaboravlja se da Srbija ima i dodatni, implicitni devizni dug prema građanima od oko 7.5 milijardi evra.

To je jedan od najvećih rizika za sistem, a njegova razorna moć se vidi samo u trenucima panike, kada počinje povlačenje depozita iz banaka. I isplata deviznih depozita građana, i uvoz robe, i otplata ino-kredita može se obezbediti samo iz deviznih rezervi. U krajnjoj instanci, to je jedini izvor. NBS ne može štampati devize pa isplatiti depozite i tako smirivati paniku ako građani krenu da povlače novac iz banka.

Tu i jeste jedna od ključna razlika između dinarskog i evro sistema. U dinarskom sistemu devizni udar dolazi kada je zaustavljen priliv kapitala ili kada stranci povlače novac iz Srbije. U evroiziranom sistemu, devizni udar može doći i iznutra, povlačenjem deviznih depozita građana, i lančanom reakcijom koja sa tim ide.

Kada dolazi do finansijskih kriza, devizna štednja ugrožava stabilnost sistema bar onoliko, koliko ga ugrožavaju i devizne obaveze prema inostranstvu. U analizi devizne pozicija Srbije, u analizi devizne zaduženosti i rizika, devizna štednja građana se ne može ignorisati. Ona je njen integralni, visoko rizični deo.