Plaćeni da sede i ne rade ništa: Japanski model zapošljavanja zbunjuje svet

Japanske kompanije plaćaju hiljade starijih radnika da redovno dolaze na posao, sede pored prozora i gotovo ništa ne rade, piše poslovni list Fortune.

Reč je o fenomenu poznatom kao "radnici pored prozora" (madogiwazoku). Ovaj izraz odnosi se na starije zaposlene, najčešće muškarce u kasnim 50-im i 60-im godinama, iz generacije bejbi bumera i Generacije X, koji su zaposleni u okviru tradicionalnog japanskog sistema doživotnog zaposlenja i plata zasnovanih na stažu.

Umesto da vode timove ili ugovaraju poslove, oni radni dan provode odgovarajući na poneki imejl, prelistavajući dokumente, surfujući internetom ili gledajući u prazno, zadržavajući visoke plate, ali bez ikakve stvarne odgovornosti.

Izmenama Zakona o stabilizaciji zapošljavanja starijih osoba i različitim državnim subvencijama, Vlada Japana podstiče kompanije da obezbede radna mesta zaposlenima sve do 70. godine života.

Rezultat toga jeste da Japan danas ima jednu od najviših stopa zaposlenosti starijih osoba u razvijenom svetu – 2022. godine više od četvrtine ljudi starijih od 65 godina i dalje je bilo radno angažovano. Ankete pokazuju da 80 odsto japanskih radnika želi da nastavi da radi i nakon odlaska u penziju, pri čemu 70 odsto njih preferira da ostane kod istog poslodavca.

No, ovaj sistem izaziva sve veće nezadovoljstvo među mlađim generacijama. Istraživanjem konsultantske kuće Shikigaku, sprovedenim među 300 radnika starosti od 20 do 39 godina, utvrđeno je da gotovo polovina ispitanika (49,2 odsto) u svojoj kompaniji ima "starijeg kolegu koji ne radi ništa".

Čak 90 odsto mlađih radnika smatra da takve kolege negativno utiču na radnu atmosferu, navodeći da im oni ruše radni moral (59,7 odsto), povećavaju obim posla ostalim zaposlenima (49 odsto) i stvaraju nepotrebne troškove kompaniji (35,3 odsto).

Uprkos kritikama mlađih radnika, japanski poslodavci u ovom modelu vide i značajne prednosti. Premeštanjem, umesto otpuštanjem, manje prilagodljivih radnika, kompanije čuvaju osećaj psihološke sigurnosti zaposlenih i smanjuju strah od iznenadnog gubitka egzistencije, dok istovremeno zadržavaju decenije iskustva koje može poslužiti za obuku i mentorstvo novih kadrova, piše Fortune.