Sunce tuđeg neba

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik.rs

Kako se na srpskom kaže "houmsik"? Koliko ja znam - nikako. Ne postoji jedna konkretna reč, makar i kovanica. Najbliže bi bilo opisno, recimo - nostalgija za kućom. Zbog čega je u srpskom jeziku nema, nije mi jasno. Kao da nas nije dovoljno otišlo. Možda nije kasno da je sad izmislimo.

U početku sam tvrdoglavo odbijala da priznam da ova muka i mene muči. Zar je to uopšte moguće u 21. veku kad uz pomoć raznih tehničkih pomagala sa mamom i tatom pričam češće nego kod kuće, kad s decom analiziram svaki njihov korak od jutra do mraka, kad znam šta je moj pas pojeo za ručak i da li je mačka prespavala kod kuće.

Na kraju sam ipak morala da se suočim sa istinom da jesam "houmsik" i da se za tu stvar ne možeš pripremiti. Jer nema obuke koja bi te zaštitila od naleta totalne tuge koja te preklopi kao džinovski talas, obično kad si za to najmanje spreman.

Sećam se jednog popodneva samo par meseci nakon što sam stigla u Njujork. Bio je to jedan od prvih prolećnih dana kada vas blago sunce mami da izađete na ulicu posle duge i gadne zime. Nogu pred nogu, besciljno sam lutala Sohoom ne osećajući vreme, povremeno se osmehujući prolaznicima. Nije mi smetala ni blizina tuđih tela kad bi me očešali na prelazima. Dopustila sam sebi da se prepustim spokoju, zahvalna za nekoliko bezbrižnih sati.

Iste noći, negde pred zoru, iz sna me je trgao čudan zvuk. Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da je to bio glasni uzdah. Moj. U prvom trenutku nisam znala gde sam, oko mene je bio gusti mrak u kome se ništa nije čulo osim mog mahnitog lupanja srca. Imala sam osećaj kao da sam predugo ronila na dah, da bih se ugušila da se nisam probudila. Šta mi je, šta mi je, ponavljala sam u sebi bezbroj puta pokušavajući da se priberem, dišući duboko.

Te noći u svom čardaku preživela sam nešto što nikad neću uspeti do kraja da razumem, jer nemam iskustvo s kojim bih mogla da ga uporedim. Međutim, jedan od poznanika, inače iskusni njujorški nostalgičar, tačno je znao o čemu govorim. "To je prva godina", kratko je objasnio, "a osećaj se zove - what the fuck am I doing here!", dodao je s osmehom i namignuo mi. Bio je potpuno u pravu, "šta ja dođavola radim ovde", glasilo je pitanje na koje u toj noći nisam pronašla odgovor.

Ta čudna epizoda se više nije ponovila. Amplituda mojih raspoloženja koja se kretala od potpune omađijanosti gradom, pa sve do mučne provalije besmisla iz koje nisam videla izlaz, iz dana u dan postajala je sve blaža. Naravno, i dalje povremeno lutam u potrazi za smislom svog voljnog egzodusa. Još uvek ne znam šta je u jezgru emocije koju opisujemo kao nostalgiju za domom. A usput sam shvatila nešto još važnije - da ne umem tačno da kažem šta pod pojmom "dom" podrazumevam.

Zato sam odlučila da ga seciram, da ga razložim na sastavne delove ne bih li ga tako dokučila. Kao kad vam se nešto strašno jede, a ne možete da se setite šta, pa krenete na nabrajate sva moguća jela i ukuse. Ili kad vas nešto nepodnošljivo svrbi, ali nikako da nađete tu tačku gde vas je ujeo komarac. Zamislila sam da mi dolazi porodica. Prvo najbliži, muž i deca, a onda i mama-tata, sestra, kućni ljubimci - dok ih na kraju sve nisam prevukla na Menhetn.

Osetila sam ogromno olakšanje. Ali ne i kompletan mir. Nešto je nedostajalo. Onda sam preselila i svoju kuću. Tako je preko Atlantskog okeana preletela moja soba puna ispodvlačenih knjiga i samo meni vrednih delića ničega koji prate liniju mog života, kuhinja u kojoj se krećem zatvorenih očiju, poznati zvuk zvona na vratima, prašnjave fotografije na komodama, kolekcija longplejki iz podruma. Sad sam već bila dosta blizu, ali i dalje to nije bilo to. Nije bilo sve.

Odgovor na pitanje šta je dom i dalje nemam, a uz to i ne volim tu reč. Jer iz doma sledi domovina, a onog sekunda kad to izgovorim u meni se pokrene jedan unutrašnji diskurs u koji ne želim da ulazim, za koji nijedna Vikipedija ne nudi odgovor.

Rođena u prelepoj velikoj zemlji u kojoj sam verovala da smo svi srećni, koja se u međuvremenu nepovratno urušila, tako brutalno razvaljena i zavađena da su i sećanja ponekad zabranjena. Pa živela u drugoj, privremenoj i neprirodnoj zajednici i konačno u trećoj - Srbiji. Na kraju se i ona smanjila toliko da više ne mogu da odvedem svoju decu u Peć gde mi je deka bio učitelj, a pradeka sveštenik, i gde mi je tata rođen. I sve to a nisam promenila ni broj ulice u kojoj živim. I gde je onda moj dom? Koja je to moja domovina? I šta mi, dođavola, nedostaje?

Jedno sam ipak u međuvremenu shvatila. Ona reč za "houmsik" možda i postoji u srpskom jeziku. Zove se - tuga. U njoj je skupljeno sve. I sećanje na domovinu koju više nemaš, i na godine koje su prošle, i na drage ljude koji su otišli s njima. Ali u njoj je i bezgranična ljubav prema ljudima koje sam ostavila za sobom i mestima koja mirišu na čaj od rukom ubrane nane i bakina zlatna kajgana u tanjiriću iz Vrnjačke Banje.

Mirisi koji te zauvek vuku nazad, gde god da odeš i kako god se to mesto zvalo.