Hrana u belom svetu

Hrana u belom svetu Kada sam bila mala, moja mama je svakog jutra ispred ulaznih vrata ostavljala prazan loncic od dva litra, pa nam je baba Draga mlekarica u njega sipala mleko kad naidje u toku pre podneva. Baba Draga je stanovala na obodu gradica u kome smo ziveli i cuvala dve krave. U loncic smo onda stavljali staklenu plocicu, tzv. cuvar, koja je lupkala kad mleko pocne da vri, sto je bio znak da je skuvano. Baba Draga vise nije medju zivima, moji roditelji i dalje zive u srpskoj provinciji, ali zato kupuju mleko na pijaci, u bocama od litar i po, koje je pomuzeno tri sata pre iznosenja na tezgu. Staklena plocica je odavno izasla iz upotrebe, zamenio ju je lonac sa duplim dnom i pistaljkom, a mleko koje se skuva u njemu i dalje ima na vrhu tri prsta kajmaka. Snajka koja ga je donela na pijacu nema belu kecelju, ni kapicu, sacuvaj-boze sanitarnu knjizicu, deklaraciju o dezinfikovanoj ambalazi, temperaturi na kojoj se mleko cuva, ili etiketu o hranljivoj vrednosti mleka, holesterolu, kalorijama i sadrzaju masti. Boca je plasticna, na njoj je isprana i ispucala etiketa kabeze iz lokalnog sodadzijskog pogona, snajka je rumena i nasmejana, a mleko jos toplo od muze. I punog, savrsenog ukusa. Pravo mleko. I tako pricam ja tu pricu mojim drugaricama u civilizovanom, naprednom i zapadnom belom svetu. Jedne mi ne veruju, druge kazu kako standardi Evropske unije to nikada ne bi dozvolili. U Evropi i Severnoj Americi pije se providno obrano mleko sa 1% mlecne masti (ali na kutiji pise da ima ukus kao ono sa 2%, aha!), a usput je fino nafilovano aditivima, pa se nece pokvariti ni ako ga zaboravite tri dana u solji. Savrseno! Mleko koje se ne kvari. Etiketirano povrce koje je uglavnom ogromno, zivih kolacarskih boja i postojano u frizideru po nekoliko meseci. Svaki paradajz, paprika, plavi patlidzan nosi na sebi urednu nalepnicu. Dinja sa ukusom oraha i orah sa ukusom slanine. Jagode sa mirisom jagoda, ali sa nepoznatim ukusom. Po staroj narodnoj da zdravlje ulazi na usta, nije lose zamisliti se ponekad nad onim sto jedemo. U mom detinjstvu mi nije padalo na pamet da bi nesto sto unosim u stomak, osim zvaka obojenih “umjetnom” bojom, moglo da ima drugo poreklo osim svog prirodnog okruzenja. Povrce se kupovalo na pijaci, meso u mesari, mleko u mlekari. Sve je imalo svoju sezonu. Paradajz se nije jeo pre jula, lubenice pre avgusta, a u septembru nije bilo pomena o mladom luku i tikvicama. Ne secam se da smo jeli nesto sa ukusom neceg drugog. Moje prvo iznenadjenje bilo je u Engleskoj, pre 18 godina, kada me je miris serviranog mi paradajza strasno podsetio na prodavnicu Jugoplastike u kojoj smo kupovali gumene lopte i kisne kabanice. Secam se jednog Holandjanina, vlasnika velikog kompleksa staklenika za proizvodnju paprike, koji je svoje povrce hvalio recima: “Nasa tehnologija je toliko napredna da mozemo da vam proizvedemo papriku u bojama kluba za koji navijate”. Ko te pita za ukus. Sredinom osamdesetih je prikazan i cuveni dokumentarac Ta Amerika, gde se kokoske na farmi, od pileta do odraslog primerka, ne mrdaju sa one sipke, zbijene jedna uz drugu, za zivota ne vide svetlost dana i jedini im je zadatak da copaju koncentrat i posle smrti se casno pretvore u pohovani batak u nekom od restorana brze hrane. Interesantno je da se sa usavrsavanjem goriva za masine zanemaruje osnovno gorivo za ljude. Da li je moguce da se mase u nabogatijim zemljama sveta pokrecu putem goriva od hamburgera, tovljene piletine, pice, genetski modifikovanog i dobro zaprasenog povrca? Svi smo povezani internetom, na dva razlicita kraja sveta mozemo da kupimo istu haljinu, jurimo za najnovijim modelom iPod-a; kolekcije muzickih diskova i DVD filmova merimo u metrima, oblacimo se u potpisanu garderobu, prelazimo po nekoliko hiljada kilometara da odemo na plazu, a jedemo povrce koje je u nekoj zemlji, gde je proizvodnja jeftina, a radnik mizerno placen, proizvedeno do pola, ubrano zeleno, pa doradjeno u putovanju. Beli svet retko kupuje hranu direktno od proizvodjaca. Ogromne, savrsene jabuke u kojima mozemo da se ogledamo isprskane su tecnim voskom, a zatim uglancane somotskom krpicom. Invencija belog sveta u poslednjoj deceniji je takozvana organic food – hrana zivotinjskog ili biljnog porekla proizvedena bez upotrebe vestackih djubriva i pesticida, bez hormona rasta i drugih aditiva. Nektarine sa etiketom na kojoj pise da su sazrele na drvetu – tree ripe (sto povlaci neumitno pitanje gde sazrevaju one druge?). Jaja na kojima je naznaceno da su ih snele kokoske koje zive u slobodi – free run eggs (zivele slobodne kokoske!). Moje drugarice u civilizovanom, naprednom i zapadnom belom svetu pitale su me vise puta kog je ukusa srpska kuhinja i koji se zacini kod nas koriste. Kao sto na internetu mozemo da se vidimo i cujemo, tako ne mozemo virtuelno da prenesemo ukus zdravog mesa ili zrelog paradajza. Da objasnimo da nam nije potrebno tri rafa dresinga za salatu u samoposluzi, jer povrce lici na sebe. Da kolaci koje smo im posluzili i zbog kojih one skice od zadovoljstva, ne mogu da se kupe u samoposluzi, vec ih pravimo kod kuce. Da veceru kuvamo, a ne podgrevamo gotovo jelo u mikrotalasnoj. Da se supa kuva od mesa i povrca u loncu, a ne sipa se iz tetrapaka u tanjir. Da “nemanje vremena” za kuvanje manje provodimo u shopping-centrima i ispred kablovske, a vise u kuhinji. Eh, to nemanje vremena kao izgovor za bezanje glavom bez obzira iz kuhinje! Srela sam sigurno na desetine i muskaraca i zena koji prosto ponosno znaju da izjave - Ja ne kuvam, nemam vremena. Kuvanje je out? Zar Jamie Oliver ( Dzejmi Oliver) ili Nigella Lawson ( Najdzela Loson) nisu od svog zanata napravili umetnost i postali zvezde? U knjizarama u belom svetu nikada nije bilo veceg izbora knjiga-kuvara, a Carrie Bradshaw (Keri Bredso) u kuci nema cak ni aparat za kafu, a sporet koji slucajno ima koristi kao ostavu. S obzirom na popularnost serije, moze se zamisliti broj njenih sledbenica. Uz vecitu istinu da je domaca klopa najbolja klopa, a paradajz najlepsi kada se ubere iz sopstvene baste, zapitah se nismo li zaboravili koliko su srecni oni krajevi sveta gde proizvodnja hrane jos uvek nije dostigla taj nivo tehnologije da bi prirodno proizvedena hrana bila luksuz? Tamo gde nema para za genetsku modifikaciju paprike i za dozivotno konzerviranje vocnih sokova? Zemlje gde nema potrebe da Jamie sprovodi revoluciju u skolskoj trpezariji jer deca sticu kod kuce shvatanje da se cips i cokoladne kokice mogu jesti samo povremeno? Gde se u dzemove jos uvek stavlja vise voca nego zelatina i gde baka za unuke odvaja najlepse primerke jagoda iz baste? U belom svetu ne prodje dan, a da se ne objave rezultati nekog novog istrazivanja iz oblasti onkologije. Mozda bi deo para za istrazivanje trebalo preusmeriti na prevenciju? U tom svetu gde ljudi imaju po dva mobilna telefona, tri kompjutera, deset kreditnih kartica, skupoceni kucni bioskop, poslednji model automobila, bazen u dvoristu i gde im je nezamislivo da se odreknu dobrog dela onoga sto zovemo bogatstvom zivljenja zapadne civilizacije, nisu li katastrofalni ekoloski, duhovni i zdravstveni rezultati dovoljni da podstaknu jednostavniji i sporiji zivot, gde cemo pre svega raditi na ocuvanju svog zdravlja? Ma koliko imali ili nemali novca, tesko cemo naci da se ono bilo gde kupuje. Inace ce civilizovanom belom svetu uskoro zapeti u grlu dve njegove nadaleko reklamirane tekovine: hamburgeri i gazirana pica. Jer pre i posle pusenja cigareta, losa ishrana ubija najvise stanovnika severno-americkog kontinenta. Srela sam sigurno na desetine i muskaraca i zena koji prosto ponosno znaju da izjave - Ja ne kuvam, nemam vremena. Kuvanje je out? Ako nemate vremena za kuvanje, kakav vi zivot zapravo imate... Pise: Jelena Zikic, Toronto Srela sam sigurno na desetine i muskaraca i zena koji prosto ponosno znaju da izjave - Ja ne kuvam, nemam vremena. Kuvanje je out? Ako nemate vremena za kuvanje, kakav vi zivot zapravo imate...

Kada sam bila mala, moja mama je svakog jutra ispred ulaznih vrata ostavljala prazan lončić od dva litra, pa nam je baba Draga mlekarica u njega sipala mleko kad naidje u toku pre podneva. Baba Draga je stanovala na obodu gradića u kome smo živeli i čuvala dve krave. U lončić smo onda stavljali staklenu pločicu, tzv. čuvar, koja je lupkala kad mleko počne da vri, što je bio znak da je skuvano.

Baba Draga više nije medju živima, moji roditelji i dalje žive u srpskoj provinciji, ali zato kupuju mleko na pijaci, u bocama od litar i po, koje je pomuženo tri sata pre iznošenja na tezgu. Staklena pločica je odavno izašla iz upotrebe, zamenio ju je lonac sa duplim dnom i pištaljkom, a mleko koje se skuva u njemu i dalje ima na vrhu tri prsta kajmaka. Snajka koja ga je donela na pijacu nema belu kecelju, ni kapicu, sačuvaj-bože sanitarnu knjižicu, deklaraciju o dezinfikovanoj ambalaži, temperaturi na kojoj se mleko čuva, ili etiketu o hranljivoj vrednosti mleka, holesterolu, kalorijama i sadržaju masti. Boca je plastična, na njoj je isprana i ispucala etiketa kabeze iz lokalnog sodadžijskog pogona, snajka je rumena i nasmejana, a mleko još toplo od muže. I punog, savršenog ukusa. Pravo mleko.

I tako pričam ja tu priču mojim drugaricama u civilizovanom, naprednom i zapadnom belom svetu. Jedne mi ne veruju, druge kažu kako standardi Evropske unije to nikada ne bi dozvolili. U Evropi i Severnoj Americi pije se providno obrano mleko sa 1% mlečne masti (ali na kutiji piše da ima ukus kao ono sa 2%, aha!), a usput je fino nafilovano aditivima, pa se neće pokvariti ni ako ga zaboravite tri dana u šolji. Savršeno! Mleko koje se ne kvari. Etiketirano povrće koje je uglavnom ogromno, živih kolačarskih boja i postojano u frižideru po nekoliko meseci. Svaki paradajz, paprika, plavi patlidžan nosi na sebi urednu nalepnicu. Dinja sa ukusom oraha i orah sa ukusom slanine. Jagode sa mirisom jagoda, ali sa nepoznatim ukusom.

Po staroj narodnoj da zdravlje ulazi na usta, nije loše zamisliti se ponekad nad onim što jedemo. U mom detinjstvu mi nije padalo na pamet da bi nešto što unosim u stomak, osim žvaka obojenih “umjetnom” bojom, moglo da ima drugo poreklo osim svog prirodnog okruženja. Povrće se kupovalo na pijaci, meso u mesari, mleko u mlekari. Sve je imalo svoju sezonu. Paradajz se nije jeo pre jula, lubenice pre avgusta, a u septembru nije bilo pomena o mladom luku i tikvicama. Ne sećam se da smo jeli nešto sa ukusom nečeg drugog. Moje prvo iznenadjenje bilo je u Engleskoj, pre 18 godina, kada me je miris serviranog mi paradajza strašno podsetio na prodavnicu Jugoplastike u kojoj smo kupovali gumene lopte i kišne kabanice. Sećam se jednog Holandjanina, vlasnika velikog kompleksa staklenika za proizvodnju paprike, koji je svoje povrće hvalio rečima: “Naša tehnologija je toliko napredna da možemo da vam proizvedemo papriku u bojama kluba za koji navijate”. Ko te pita za ukus.

Sredinom osamdesetih je prikazan i čuveni dokumentarac Ta Amerika, gde se kokoške na farmi, od pileta do odraslog primerka, ne mrdaju sa one šipke, zbijene jedna uz drugu, za života ne vide svetlost dana i jedini im je zadatak da ćopaju koncentrat i posle smrti se časno pretvore u pohovani batak u nekom od restorana brze hrane.

Interesantno je da se sa usavršavanjem goriva za mašine zanemaruje osnovno gorivo za ljude. Da li je moguće da se mase u nabogatijim zemljama sveta pokreću putem goriva od hamburgera, tovljene piletine, pice, genetski modifikovanog i dobro zaprašenog povrća? Svi smo povezani internetom, na dva različita kraja sveta možemo da kupimo istu haljinu, jurimo za najnovijim modelom iPod-a; kolekcije muzičkih diskova i DVD filmova merimo u metrima, oblačimo se u potpisanu garderobu, prelazimo po nekoliko hiljada kilometara da odemo na plažu, a jedemo povrće koje je u nekoj zemlji, gde je proizvodnja jeftina, a radnik mizerno plaćen, proizvedeno do pola, ubrano zeleno, pa doradjeno u putovanju. Beli svet retko kupuje hranu direktno od proizvodjača. Ogromne, savršene jabuke u kojima možemo da se ogledamo isprskane su tečnim voskom, a zatim uglancane somotskom krpicom.

Invencija belog sveta u poslednjoj deceniji je takozvana organic food – hrana životinjskog ili biljnog porekla proizvedena bez upotrebe veštačkih djubriva i pesticida, bez hormona rasta i drugih aditiva. Nektarine sa etiketom na kojoj piše da su sazrele na drvetu – tree ripe (što povlači neumitno pitanje gde sazrevaju one druge?). Jaja na kojima je naznačeno da su ih snele kokoške koje žive u slobodi – free run eggs (živele slobodne kokoške!).

Moje drugarice u civilizovanom, naprednom i zapadnom belom svetu pitale su me više puta kog je ukusa srpska kuhinja i koji se začini kod nas koriste. Kao što na internetu možemo da se vidimo i čujemo, tako ne možemo virtuelno da prenesemo ukus zdravog mesa ili zrelog paradajza. Da objasnimo da nam nije potrebno tri rafa dresinga za salatu u samoposluzi, jer povrće liči na sebe. Da kolači koje smo im poslužili i zbog kojih one skiče od zadovoljstva, ne mogu da se kupe u samoposluzi, vec ih pravimo kod kuće. Da večeru kuvamo, a ne podgrevamo gotovo jelo u mikrotalasnoj. Da se supa kuva od mesa i povrća u loncu, a ne sipa se iz tetrapaka u tanjir. Da “nemanje vremena” za kuvanje manje provodimo u shopping-centrima i ispred kablovske, a više u kuhinji.

Eh, to nemanje vremena kao izgovor za bežanje glavom bez obzira iz kuhinje! Srela sam sigurno na desetine i muškaraca i žena koji prosto ponosno znaju da izjave - Ja ne kuvam, nemam vremena. Kuvanje je out? Zar Jamie Oliver ( Džejmi Oliver) ili Nigella Lawson ( Najdžela Loson) nisu od svog zanata napravili umetnost i postali zvezde? U knjižarama u belom svetu nikada nije bilo većeg izbora knjiga-kuvara, a Carrie Bradshaw  (Keri Bredšo) u kući nema čak ni aparat za kafu, a šporet koji slučajno ima koristi kao ostavu. S obzirom na popularnost serije, može se zamisliti broj njenih sledbenica.

Uz večitu istinu da je domaća klopa najbolja klopa, a paradajz najlepši kada se ubere iz sopstvene bašte, zapitah se nismo li zaboravili koliko su srećni oni krajevi sveta gde proizvodnja hrane još uvek nije dostigla taj nivo tehnologije da bi prirodno proizvedena hrana bila luksuz? Tamo gde nema para za genetsku modifikaciju paprike i za doživotno konzerviranje voćnih sokova? Zemlje gde nema potrebe da Jamie sprovodi revoluciju u školskoj trpezariji jer deca stiču kod kuće shvatanje da se čips i čokoladne kokice mogu jesti samo povremeno? Gde se u džemove još uvek stavlja više voća nego želatina i gde baka za unuke odvaja najlepše primerke jagoda iz bašte?

U belom svetu ne prodje dan, a da se ne objave rezultati nekog novog istraživanja iz oblasti onkologije. Mozda bi deo para za istraživanje trebalo preusmeriti na prevenciju? U tom svetu gde ljudi imaju po dva mobilna telefona, tri kompjutera, deset kreditnih kartica, skupoceni kućni bioskop, poslednji model automobila, bazen u dvorištu i gde im je nezamislivo da se odreknu dobrog dela onoga sto zovemo bogatstvom življenja zapadne civilizacije, nisu li katastrofalni ekološki, duhovni i zdravstveni rezultati dovoljni da podstaknu jednostavniji i sporiji život, gde ćemo pre svega raditi na očuvanju svog zdravlja? Ma koliko imali ili nemali novca, teško ćemo naći da se ono bilo gde kupuje.

Inače će civilizovanom belom svetu uskoro zapeti u grlu dve njegove nadaleko reklamirane tekovine: hamburgeri i gazirana pića. Jer pre i posle pušenja cigareta, loša ishrana ubija najviše stanovnika severno-američkog kontinenta.