Srpska pijaca seksa

Prema dostupnim podacima, na sedam punoletnih prostitutki dolazi jedna maloletnica, dok godišnji obrt na domaćim pijacama seksa, kažu upućeni, premašuje šest miliona evra.

Kako pokazuje istorija, ali i najnoviji trendovi, prostitucija nije samo najstariji, već je i tržišno najprilagodljiviji zanat. Beogradska pijaca seksa najslikovitiji je primer za to. Do pre samo pet godina glavni izvori zarade bile su agencije za pratnju, čiji je glavni makro, ispostavilo se, bio načelnik Odeljenja za javni red i mir beogradskog SUP-a, u čijoj je nadležnosti i prostitucija. Uhapšen je po izbijanju afere, agencije su zatvorene, ali su procvetali novi mirisni cvetovi namenjeni muškom uživanju – saloni za masažu.

Samo naš specijalitet su takozvane sponzoruše, mlade silikonske devojke, zbunjene, kao i stručnjaci, da li su prostitutke ili tek puki lovci na bogate muževe.

I visoka tehnologija dala je svoj doprinos: brojne internet adrese otvoreno nude seksualne usluge, a lokalne i kablovske TV stanice utrkuju se u emitovanju kajrona sa ponudama zanosnih dama da ulepšaju noć usamljenom muškarcu. Telefonski hot-lajn izlazi iz mode, zamenile su ga žive TV slike i emisije u kojima obnažene i raskalašne dame sa tamnim naočarima i perikama uživo razgovaraju i masturbiraju sa svojim od uzbuđenja zadihanim sagovornicima.

Ono što bi se moglo nazvati klasikom zanata i dalje opstaje – ulična prostitucija i prostitucija visokog nivoa. Između prve, sirotinjske i druge, elitne i izuzetno skupe, smestila se žilava hotelska prostitucija u kojoj je usluga po sistemu – kol’ko para, tol’ko muzike.

Dobri poznavaoci prilika u tajnovitom svetu beogradske prostitucije kažu da u njemu caruju brutalnost makroa i mušterija i bizarnosti. Teritorijom prestonice vladaju domaće prostitutke i za razliku od prethodnih godina, sve je manje devojaka iz Moldavije, Ukrajine i Rusije. Manjak konkurencije sa Istoka nadoknadile su devojke iz unutrašnjosti Srbije, a među njima je sve više studentkinja koje prostitucijom plaćaju svoje školovanje.

Prostitucija je ozbiljan i unosan posao i u njemu vladaju nepisani, ali čvrsti zakoni. Pišu ih uglavnom makroi.

Po rečima dobro upućenog izvora Prestupa iz beogradskog SUP-a, ulična prostitucija bi se mogla svrstati u najbizarniju. Ulične prostitutke po pravilu dolaze iz najsiromašnijih društvenih slojeva, a takvi su im i klijenti – prljavi, musavi i plitkog džepa. Na ulici se može kupiti usluga i devojčice od 14-15 godina, i trudnica i bake od 60 godina, koja se čitav život bavi ovim poslom i ima podeblji dosije u policiji. Svaka od njih ima svog makroa, a ti opasni momci su podelili teritoriju grada po ugledu na mafijaške uzore. Sarađuju, razmenjuju seksualne radnice i ne zalaze u tuđe atare. Iako je pojedinačna zarada mala (od 500 do 1.500 dinara), posla ima, pa o profitu, koji se deli pola-pola sa prostitutkom, ne treba da brinu.

Ulična prostitucija praktično je i jedina na udaru policije i zakona i ono realno malo u policiji registrovanih prostitutki i njihovih makroa dolazi iz ovog miljea. Sve ostalo je u sferi hvatanja magle jer je gotovo nemoguće ući u trag i sankcionisati ostale, prikrivene vidove prodaje seksualnih usluga. No, sistem rada i tarife nisu nepoznanica.

U salonima za masažu, ilegalnim javnim kućama, ordiniraju obično studentkinje i zaposlene devojke i žene kojima je ovo dopunska zarada. Salone za seksualnu masažu iznajmljuju makroi i otvoreno ih reklamiraju putem oglasa. Po pravilu, klijente dobro proveravaju da ne bi upali u zamku policijskog insajdera i hvale se stalnim mušterijama. Cenovnik usluga je 60 evra za polusatno uživanje, 100 evra za jednosatno, sve ostalo je po dogovoru. Prostitutke u ovom slučaju od makroa dobijaju 40 odsto zarađenog novca, zbog njegovih „velikih troškova“, a to, osim plaćanja oglasa i iznajmljivanja stana, često znači i kupovinu seksi garderobe i veša za zaposlene devojke.

Kada je o internet prostituciji reč, može se konstatovati zavidna poslovna snalažljivost prodavačica ljubavi. Posao je razgranat u nekoliko pravaca: otvoreni su brojni grupni sajtovi sa katalozima devojaka i brojevima njihovih mobilnih telefona, pa se klijenti direktno dogovaraju sa odabranicom oko vrste seksualnih usluga, cene i mesta sastanka. Kreirani su i posebni sajtovi za strance, a ponuda devojaka podrazumeva i dobro znanje nekog stranog jezika.

Brojne su i prostitutke koje su otvorile lične sajtove za virtuelni seks sa klijentima. Veb-kamere omogućavaju on-lajn vruću vezu, a mušterija uslugu plaća kreditnom karticom, putem mobilnog ili fiksnog telefona. Tarifa je šarolika, zavisi od broja telefonskih impulsa i vremena provedenog na mreži. Jednosatni virtuelni seks obično košta od 100 do 150 evra.

Po rečima našeg sagovornika, ovaj vid prostitucije, iako vidljiv i dostupan policiji, „još nije dovoljno istražen, pa nema ni zakonskih sankcija“.

U potpunom mraku – i za organe gonjenja i za običan svet – jesu hotelska prostitucija i prostitucija „najvišeg nivoa“. Policija o ovom seksualnom tržištu ima dosta oprečnih podataka, ali nimalo stvarnih dokaza jer se sve odvija u zatvorenim krugovima u kojima su klijenti po pravilu poznate i bogate osobe.

Hotelske usluge kreću se između 100 i 150 evra za jednosatnu seansu, a prostitutke novac dele sa recepcionerom i vozačem koji dovozi i vraća klijenta. A elita, kako joj i dolikuje, papreno plaća seks. Sume idu i do 2.000 evra za noć. Te dame koje su se popele na sam tron profesije najčešće imaju stalne i malobrojne klijente koji ih vode i na poslovne večere i putovanja, ali i na odmore po belosvetskim letovalištima. Uz troškove boravka dodatno plaćaju i svaki „radni dan“ prostitutke, a uobičajena dnevnica je od 500 do 1.000 evra.

Jedan od prvih istraživača fenomena prostitucije u Srbiji, sociolog Dragan Radulović, u svojim radovima opisao je milje iz kojeg se množe prodavačice ljubavi. U posao prodaje sopstvenog tela ulaze sa samo jednim motivom – a to je novac. Podaci koje je godinama sakupljao pokazuju da je reč o devojkama iz siromašnih, konfliktnih porodica u kojima nisu ostvarile prisnost ni sa jednim od roditelja. Mnoge od njih doživele su silovanje ili drugi vid zlostavljanja u detinjstvu. A u želji da postanu „instant bogatašice“ po pravilu ne vide ništa loše jer su to modeli koje im nude mas-mediji. Zbog toga lako i gutaju mamac novinskih oglasa koji nude dobru zaradu za poslove fotomodela, maserki, bebisiterki – što je najčešći način vrbovanja svežih ženskih tela za pijacu seksa.

Istraživanja pokazuju da su prostitutke u Srbiji najčešće devojke i žene između 18 i 35 godina, većinom sa sela ili iz radničkih porodica. Trećina njih ima samo osnovno obrazovanje, a dve od deset prostitutki su studentkinje.

Prema analizi Istraživačko-analitičkog centra „Argument“ od pre nekoliko godina, veliki je broj devojaka u zoni takozvane latentne prostitucije. I one potiču iz socijalno marginalizovanih slojeva, željne su boljeg životnog standarda i lak su plen makroa.

No, san o blagostanju i bogatstvu preko noći u zbilji je brutalan. Polno prenosive bolesti i emotivna otupelost samo su deo onoga što najveći broj prostitutki doživljava. Za makroe one su samo živo meso u njihovom vlasništvu sa kojim mogu da rade šta im je volja. Silovanja se podrazumevaju, kao i batine za neposlušne ili za one koje žele da izađu iz začaranog kruga. Da bi „progutale“ klijente svih fela, godina i perverznih želja, često se dopinguju narkoticima. I na prste jedne ruke mogu se izbrojati prostitutke koje su potražile pomoć od stručnih institucija.

Kako je posvedočila u jednom intervjuu Vesna Stanojević, osnivačica Sigurne kuće za žrtve nasilja, te devojke su potpuno izolovane od spoljnog sveta i pod potpunom su kontrolom makroa. Potrebno im je mnogo vremena da se osmele i potraže pomoć, a od dveju devojaka koje su došle u prihvatilište, jedna prihvata da ostane i obuči se za neki legalan posao. Druga se predomisli kada se raspita koliko bi zarađivala kao šnajderka, recimo, i vraća se makrou od kojeg je pobegla.

Na kraju, nešto malo i o zakonu: prostitutke uhvaćene na delu odgovaraju prekršajno, od 15 dana do dva meseca zatvora, makroi krivično, sa zaprećenom kaznom od jedne do deset godina zatvora. A zakonska granica za legalno stupanje u seksualne odnose je samo 14 godina, čemu se protive brojni stručnjaci i nevladine organizacije. Bezuspešno.

Sponzoruše

Na kontroverzno pitanje – jesu li sponzoruše prostituke, nema jednostavnog odgovora. One se i uklapaju i ne uklapaju u portret klasičnih prodavačica seksualnih usluga, a i njihov socijalni i psihološki profil je specifičan.

– Sponzoruše su fenomen za sebe. Socijalni, jer izvire i uvire u društvene okolnosti, a psihološki, jer ne zavisi od ekonomskog statusa devojke, već od psiholoških karakteristika ličnosti i porodičnog, po pravilu disfunkcionalnog okruženja – kaže Vesna Brzev-Ćurčić, psiholog i rukovodilac Ekspertske grupe za prevenciju zlostavljanja i zanemarivanja mladih Ministarstva zdravlja Srbije.

– Sponzoruša je fenomen u psihologiji poznat kao narcizam. Izrazito narcistične devojke, one kojima je važno ogledalo u drugima, a ne u sebi, imaju tendenciju da postanu svojevrsni brend, markirana roba. I to je cilj kojem teže.

Po rečima naše sagovornice, sponzoruša se ne postaje nesvesno. To je racionalna odluka koja vuče korene iz ranog psihičkog razvoja pod okriljem porodice. Te devojke nisu primorane da ulaze u seksualne odnose, nemaju makroe, ali imaju nekoga ko o njima „brine“ i pomaže im u ličnom brendiranju. Muškarac koji ih je odabarao u njihovim očima takođe je „firmirana“ osoba.

– Za mene je poražavajuće saznanje da postoje roditelji koji svesno guraju svoje ćerke u svet sponozoruša. Često sam bila svedok majčinih ili očevih izjava da nema ništa loše u tome što joj ON kupuje odeću, nakit, parfeme, izvodi na skupe večere ili vodi na egzotična putovanja. Jedna majka mi je čak rekla: „Da sam ja imala njenu lepotu u mladosti, i te kako bih je iskoristila.“ Iako ima mnogo socijalnog neodobravanja sponzoruša, to nije faktor koji ometa psihološko funkcionisanje ovih devojaka – kaže Vesna Brzev-Ćurčić.

Koga bi u odnosu sponzoruša/sponzor trebalo više kriviti – devojku ili čoveka koji kupuje njenu ljubav? Po rečima naše sagovornice – nikoga:

– To je pitanje odluke, što se devojke tiče, krajnje pragmatične odluke. I kao što je za svaki odnos potrebno da postoje dva učesnika, tako je i u ovom slučaju. Odnos sponzoruša-sponzor je dobrovoljan, nije ni prostitucija, ni trgovina ljudima, već lični izbor da se bude na „vrhu nečega“.

I žene vole da plate

Klasična muška prostitucija u Srbiji gotovo da ne postoji, a ovdašnji muškarci za seksualnu zabavu lepšeg pola doživeli su transformaciju. Nekadašnje žigolo momke sa Jadranske rivijere i one po kojima smo bili poznati u Francuskoj sedamdesetih godina prošlog veka zamenila je generacija takozvanih sponzoraca.

To su skockani, nabildovani momci u firmiranim odelima, sa najnovijim modelom mobilnog telefona u rukama, obavijeni mirisom najkvalitetnijih parfema. Mogu se sresti u beogradskoj „Silikonskoj dolini“, Ulici Strahinjića Bana, u kafićima na Obilićevom vencu i drugim fensi mestima koja su proslavile njihove koleginice spozoruše.

Ovi muškarci su vešti i šarmantni lovci na „dobru priliku“ u suknji. Njihova klijentela su dobro situirane, neudate žene u večnim tridesetim godinama i nezadovoljne i nezadovoljene žene bogatih muževa.

„Sponzorci“ u svojoj ponudi nemaju samo klasične seksualne usluge. Oni su pre pratnja i družbenici po potrebi žena koje ih odaberu. Nisu skloni da prihvate ideju da se prodaju jer za svoje usluge najčešće bivaju nagrađivani poklonima – od garderobe, obuće, parfema, mobilnih telefona, kompjutera, do dobrih automobila ili stanova. Zavisi koliko zasluže i kakav su ulov imali. Ono malo keša što dobiju tek im je džeparac.

Tržište za „sponzorce“ je dosta skučeno iz dva razloga: malo je bogatih neudatih žena spremnih za kupovinu ljubavi, a one bogato udate ipak u glavi imaju patrijarhalni čip i teško se odlučuju da potraže seksualnu pratnju.

No, ova tema, ispostavilo se surfovanjem na domaćoj mreži, i te kako je zanimljiva narodu. Nekoliko je sajtova na kojima se nude usluge ženskih družbenika, kao i foruma na kojima se razmenjuju iskustva „sponzoraca“, njihovih mušterija i običnog sveta koji se loguje za diskusije.

Belo roblje

Između prostitucije i trgovine belim robljem stoji znak jednakosti. Srbija je zbog svog geografskog položaja, razgranatih saobraćajnica i labavih bezbednosnih prepreka devedesetih godina prošlog veka bila prava meka trgovaca belim robljem. O tome svedoči i bum prostitutki sa Istoka koje su uglavnom ordinirale u drumskim mehanama, kao vlasništvo gazda koji su ih kupovali i preprodavali kao stoku na pijaci. Prekidanje lanca trgovine, na čijem je čelu bio jedan od braće Zarubica (drugi se bavio proizvodnjom i trgovinom narkoticima) uslovilo je i skidanje Srbije sa mape crnih tačaka šverca ljudi.

No, problem time nije rešen. U knjizi „Trgovina ljudima u Srbiji“ dr Saše Mijalkovića, docenta Kriminalističko-policijske akademije u Beogradu, objavljenoj prošlog leta, navodi se da je Srbija umesto tranzitne zemlje postala zemlja porekla žrtava, takozvani trafiking rezervoar.

Procene stručnjaka govore da se u čitavom svetu u mreži trgovaca ljudima nalazi između 700.000 i dva miliona mahom žena i dece, a prema dostupnim podacima CIA, oko 27 miliona ljudi nalazi se u nekom od vidova ropskog položaja. Žrtve su, takođe, žene i deca – 80 odsto, a čak polovina tog ogromnog broja žrtava jesu maloletnici.

Organizovanom kriminalu u Evropi trgovina ljudima donosi godišnju dobit od 13 milijardi evra, od kojih sedam miliona potiče od prostitucije. Od ukupnog broja evidentiranih žrtava trafikinga 70 odsto je povezano sa prostitucijom, a svaka druga žrtva bila je maloletna. Na globalnom nivou, seksualna eksploatacija donosi profit organizatorima koji premašuje 60 milijardi dolara.

Japi varijanta

Najbolji stalni klijenti prostitutki iz najviših krugova jesu mladi poslovni ljudi sa viškom novca i manjkom slobodnog vremena koje bi posvetili privatnom životu i stalnoj partnerskoj vezi. Njihovi, po pravilu muški večernji izlasci posle napornog radnog dana obično se, makar jednom nedeljno, završavaju okretanjem broja mobilnog telefona neke prodavačice ljubavi. Ti telefonski brojevi razmenjuju se krajnje poverljivo, a usluge ove vrste veoma se cene.

U tom uskom i poverljivom lancu nalazi se i Ivan, menadžer u jednoj stranoj banci. Visok, zgodan, šarmantan, obrazovan – momak kakvog bi svaka majka poželela za zeta. Ali, kako kaže za Prestup, za brak nema vremena.

Jelenu mu je preporučio kolega sa posla i sada je njen stalni klijent. U početku je sa njom lečio ljubavne jade jer ga je ostavila devojka sa kojom se dugo zabavljao. Sada mu „ova varijanta prija“. Jelena ima svoj stan, uvek mu je na raspolaganju, a nekada i nemaju seks, već samo pričaju. Nije ni skupa, kaže. Čitava noć – 500 evra. Odlazak kod Jelene za njega je vid „mentalne terapije“, a na pitanje zašto ne pokuša da ostvari normalnu partnersku vezu, odgovara:

– Današnje devojke stalno igraju neku igru koja se meni ne dopada. Mnogo se foliraju. Ovako je bolje. Nemam obaveza ni prema kome, niti se Jelena femka kada je seks u pitanju. Iskusna je i zna kako da me zadovolji, pa ne moram mnogo da se trudim i bakćem oko nje.