REVIEW: "Call of Duty: WWII"

Autor: Borislav Lalović/play.co.rs

Ovo naravno nikakve veze nema sa novim Call of Duty naslovom, osim što izaziva isti osećaj. Nekako, nije to to. Kada je prvi put najavljen, skakao sam kao malo dete od sreće. Konačno su batalili taj BS (bullshit, prim.aut.) od modernih i futurističkih borbi gde je CoD izgubio svoj identitet i vratili se korenima. Kada sam čuo da na igri radi verovatno najslabiji Activisonov studio, senke sumnje su počele da se zlokobno skupljaju. Čak ni činjenica da je nekoliko ljudi iz Inifinity Ward studija radilo na igri nije uspela da odgana strah da će stvari krenuti po zlu. Vodenički točak je tiho cvileo dok je Toza čistio svoje očnjake… Dođe i treći novembar…

Kada sam dobio zadatak da pišem review za ovaj naslov znao sam unapred da ću izvan razmatranja ostaviti sve CoD igre posle „dvojke“ (i naravno izuzeću Treyarchove ww2 naslove za konzole, pa čak i World at War). Jer ako ćemo realno gledati na stvari, čistokrvnih CoD igara ima svega 3, ako tu računamo „United offensive“ kao zaseban naslov, a ne kao ekspanziju za prvi deo. Formula uspeha je bila jednostavna. Dajte nam malo prizemniju pucačinu, sa odličnim narativom u singlplejeru, koja će da bude dinamičnija i utegnutija od „Mendal of Honor“ i čiji će multiplejer biti dovoljno zabavan i zreo da preuzme primat u tada uber-popularnim lan partijima. Rane dvehiljadite su vreme brze ekspanzije interneta i informacija, a usput dovoljno daleko od pada komunizma da se bezbedno moglo čačkati po jednoj tako osetljivoj temi kao što je WW2. Call od Duty je ispunio uslove i osvojio srca velikog broja ljubitelja FPS igara. Kampanja za jednog igrača, iako kratka, bila je nešto do tada neviđeno. A multiplejer… Pa dovoljno je reći Carentan.

Znajući da se CoD vraća korenima pitao sam se da li i šta može poći po zlu. Ni slutio nisam da će igra da padne na osobini koja ju je u prošlosti krasila. Pobogu, da li je moguće da je CoD WW2 promašio setting? Da, dobro ste pročitali. Nije dovoljno napraviti plažu, da ne kažem reciklirati prvu scenu iz „Spasavanje redova Rajana“. Nije dovoljno reći, „ono su Nemci“. Odigrajte kampanju i recite pošteno, koliko ste puta zaista imali utisak da se borite protiv nacista, a ne generičkih protivnika. Bezmalo sve misije su izvučene iz filmova i serija o Drugom svetskom ratu. U prvoj misiji su vam dali da teglite „bagalore stick“ da biste njim otvorili izlaz sa plaže u unutrašnjost (Dog1 exit ako se sećate pomenutog Rajana). Tenkovska misija kao da je modelovana prema Fury, pilotiranje iskočilo iz Red Tails, priča o prijateljstvu i sukobu kao u Brothers in Arms seriji. Single player kampanja je jedan veliki visokobudžetni holivudski ratni film, sa prilično respektabilnom glumačkom postavom na čelu sa Džošom Duhamelom. I da, priča prati samo američke vojnike. Istočni front ne postoji. Ali postoji PPSh kao naoružanje američkih vojnika. Pokušao sam da nađem referencu po kojoj su oni nosili rusko naoružanje u WW2, ali je nisam našao. Prosto je nedokučivo šta će automat PPSh u Francuskoj 1944. u rukama američkih vojnika. Čak i da su je uzeli od Nemaca, kod kojih se takođe može naći, istorijskih pomena ove puške na D-dan jednostavno nema. A to je još i najmanja istorijska nepravilnost u ovoj priči.

foto: screenshot

Akcija je mrljava, nikakva. Nema ni traga onoj ludnici oko St. Mere Eglise u prvom CoD-u. Čak ni prva misija, koja je po pravilu najhaotičnija, ovde to nije. Jeste, zuje meci, čuju se rafali, krvi ima svuda ali ne, nije to to. Strepnja i iščekivanje nemačkog kontra udara izostaje. Umesto toga upadate u konflikt dvojice vama nadređenih od kojih je jedan „role good“, a drugi je “role bad“. I pri tome sukob se rešava na tako predvidiv i „monstruozno“ dramatičan način da prosto bude smešno, a trebalo bi da je tužno i duboko emotivno.

Cela kampanja je ispresecana dugim međuscenama koje dodatno razvodnjavaju ionako sporu i na momente dosadnu akciju. Scene su maestralne i prava je šteta što nisu završile na velikom platnu gde im je i mesto. I na kraju dobijete solidnih 7-8 sati singlplejera, od čega sigurno sat vremena otpada na među sekvence. Da stvar bude i još sporija, potrudila se misija u Parizu u noći oslobođenja, kada se igrate mačke i miša sa Nemcima, dok pokušavate da minirate kapije nemačkog garnizona. Sjajna misija, veoma inteligentna, detaljno skriptovana, ali zalutala u CoD. To je nešto što bi super leglo Sniper Elite igrama, CoD-u nikako. Kada konačno i dođe do akcije, bojište se instant pretvori u „broken arrow“ situaciju u kojoj se ne zna ko puca na koga, a nekako uvek svi pucaju na vas. Izuzetak je ubedljivo najbolja bitka u celoj igri, Battle for Bulge, koja je očigledno delo tog malog fragmenta Infinity Warda koji je radio na ovome. Sve je gotovo identično staroj Bici za Izbočinu (ako se ne sećate, instalirajte stari CoD pa se podsetite), čak je i kulminacija ista kada se Nemci povlače pod naletom avijacije.

Utisak je da su dizajneri hteli da naprave spektakularnu kampanju, ali sve se završilo holivudskom akcijom sa mnogo nepotrebnog sadržaja, nepotrebnih side aktivnosti i prilično neinspirativne mehanike. Sjajno je što ponovo imamo health bar. Ali nije sjajno što vaši saborci mogu da „rode“ health pack i da vam ga udele. Ista situacija je i sa bombama. Svaki saborac iz vaše čete ima posebnu mogućnost da vam jednom u nekoliko minuta dopuni municiju, bombe, health pack ili da vam naglašava protivnike. Grozno i bez ikakve veze. U starom CoD-u ni jednu misiju niste mogli da završite ako u prvoj trećini ne uzmete šmajser, jer je municija bilo nešto što se troši, a ubijate samo Nemce. Ovde je “sjajno” što ćete u nemačkom bunkeru naći municiju za Thompson, a onda ćete uzeti MP40 i iz istog sanduka uzeti municiju i za njega ili će vam je dati vaš saborac.

Kada sve saberemo, dolazimo do činjenice da je singlplejer jedno osrednje iskustvo, osim u pojedinim momentima kada je ipak uspeo da nas vrati u zlatno doba prvog i drugog CoD-a.

A šta je sa multiplejerom? Joj…

Dobro, social hub je tu, klase su tu i sjajne su, od pešadije do inženjerije. Poenima prikupljenim tokom borbe unapređujete svog vojnika. Ok, lepo. Može biti različitih polova i rasa. I to je super. Matchmaking je pristojno izbalansiran i ne čeka se puno na ulazak u partiju. I kada uđete, spektakl? Ama ni blizu.

foto: screenshot

Da krenemo od mapa. Zvanični sajt kaže „ww2 most iconic locations“. Hteo bih otvoreno da pitam sve vas koji ćete ovo čitati, a pogotovo dizajnere: kako je „Gustavov top“ i „Gibraltar“ iconic, a „Pavlov house“ i „Carentan“ nisu? A da, Carentan ćete dobiti kao bonus mapu ako kupite 50evra vredan DLC. „SHAME!“ Dešavanja na mapi su serija random eventova. Na stranu što su sve mape u 3-way fazonu kao da su iskočile iz DotA-e, nego još imamo skandalozno neprirodne re-spawn tačke, toliko da to team-deathmatch čini neigrivim sa taktičke strane gledišta.

Ako ste igrali multiplejer u prve dve CoD igre, onda se sećate da se spawn point generisao blizu mesta gde se odvija akcija, ali tako da obe ekipe ipak imaju svoju polaznu liniju, odnosno front. To je otvaralo mogućnost flankovanja jedino ako udarni deo ekipe dobro radi svoj posao. Ovde imate situaciju da vam je tim apsolutno nepotreban i sve se pretvara u jednu veliku frag trku, a sve zahvaljujući random spawn pointima. Pa tako iz čista mira ćete se naći iza leđa protivnika, ali isto tako će vam se desiti da vam Džeri nabije bajonet u … ledja.

Druga, daleko opasnija stvar je ono od čega CoD pati već dosta dugo i nadležne institucije nikako da se pozabave tim problemom. Čak je i u beta testiranju od strane mnogih predočena mana, ali avaj. First shoot – first killed bug je i dalje prisutan. Nemojte da padate na objašnjenja tipa „nemaju sva oružja isti bullet velocity“ is slične jeftine izgovore. Kada vam server ne registruje čist headshot, najmanje što možete da tražite je povraćaj novca. Jer kako drugačije objasniti bug koji se vuče 5 i više godina i koji će na kraju postati feature CoD igara?

Zombie mod nije vredan pomena, sve je isto kao i pre, samo napucavamo reanimirane naciste. Ipak, da sve ne bude crno, pobrinuo se „War Mode“. U principu to je skirmish misija u kojoj jedan tim napada, a drugi se brani. Svaki tim ima svoje zadatke koje treba da ispuni da bi ostvario potpunu kontrolu na mapi, a samim tim i pobedu. Zadaci variraju od postavljanja eksploziva do popravki mosta da bi se omogućilo napredovanje tenkova. Ovo je sigurno najbolji deo multiplejera i obećava super zabavu, ali za pravi užitak vam treba ekipa koja zna šta radi. U protivnom proći ćete kao Horda u Alterac Walley, a svi znamo šta to znači.

Na kraju da rezimiramo. Serija pogrešnih odluka dovela nas je do igre koja se kupa u moru mediokriteta. Mlaka holivudska kampanja koja je puna istorijskih nedoslednosti i koja veliča i preuveličava američku ulogu u savezničkoj pobedi, koju prati bagoviti i loše dizajnirani klasični multiplejer, pa sve do sjajnog „War Game“ moda, daje na kraju igru koja je mogla da bude groundbreaking povratak korenima, pred kojom bi se Battlefield 1 sakrio u mišiju rupu. Ovako, CoD WW2 mora da gricka mrvice koje su upravo najvećem konkurentu pale sa stola. Pokeraškim rečnikom rečeno „nije dovoljno imati dva keca u ruci, moraš znati kako ih odigrati“.