Analiza SP, Vol. 4: Dometi bunkera

Kada je priča o dvadesetom Mundijalu spala na četiri tima, osećaj je bio pomalo čudan. Turnir su već okončali neki od timova koji su igrali odlično, a u žrebu su ostali neki čiji su rezultati nadmašivali kvalitet na terenu.

Nemačka, Holandija, Brazil, Argentina
Podeli

U prethodne dve nedelje mogli ste da čitate ocenu učinka timova ispalih u grupama i osmini finala u dve epizode, dok se treća bavila četvrtfinalistima.

Sada, u pretposlednjem izdanju, bavimo se ekipama koje su ušle među 4 najbolje na svetu. Najviše pažnje u prethodnih nedelju dana dobio je brazilski tim, koji je protiv Nemaca doživeo nestvaran debakl, a zatim su ga Holanđani dotukli u meču za treće mesto. Upravo od Brazila krećemo u retrospektivu učinka timova koji su na ovogodišnjem SP ostali do poslednje nedelje.

Brazil: Dugo očekivana tragedija

Tragedija tima koji je na šampionatu primio više golova nego ijedan u istoriji i završio turnir za negativnom gol-razlikom nastavak je priče duge dve i po decenije, da li i njen kraj znaćemo već sledećeg juna, kada se u Čileu igra Kopa Amerika.

Sve je počelo 24. juna 1990. u Torinu, kada je Brazil, posle još jednog gaženja kroz grupu, na nestvaran način izgubio od Argentine 1:0 i ispao u osmini finala. Treći put u nizu oni su igrali kvalitetan i atraktivan fudbal, pobeđivali u nizu i ispali pre polufinala SP, u sudaru sa prvom ozbiljnom preprekom.

Stvar je samo pogoršala činjenica da su godinu dana ranije, tačno na 39. godišnjicu, na istom mestu i u identičnim okolnostima (poslednji meč finalne grupe, remi im je donosio prvo mesto) vratili Urugvaju za Maracanaço, najveću sportsku nacionalnu tragediju. Bebeto, Romario i drugovi doneli su tada Brazilu tek četvrtu titulu šampiona Južne Amerike, prvu posle 1949, i sa njom nadu da se vraćaju slavni dani.

Torinska katastrofa donela je svest da znanje, mašta i tehnička obučenost nisu dovoljni. Za titule potrebni su čvrstina i fizička snaga, a uz to i potpuno drugačija taktika. Član stručnog štaba iz 1970. Karlos Alberto Pareira postavljen je za selektora, njegov tadašnji šef Mario Lobo Zagalo za koordinatora. Rođen je Novi Brazil, tim koji će za 8 godina igrati tri i dobiti dva finala SP.

Iako su na raspolaganju imali mnoge od najtalentovanijih napadača i ofanzivnih vezista na svetu, tadašnji selektori (posle Pareire Zagalo i Skolari) superiornost su bazirali na utegnutoj odbrani. Na putu ka tituli '94 oni su na 7 mečeva primili dva gola, pa im je i samo 11 datih bilo dovoljno. Umesto plejmejkera i centarfora ključni igrači brazilskog tima postali su bek i zadnji vezni. Ta velika zemlja počela je da proizvodi takve igrače u serijama, ali još opasnije, od Dunge do danas prečesto je na njima bazirala igru.

Malo ko je obratio pažnju da su sa ulaskom u godine Ronaldinja i Kake u priličnoj meri ostali bez pravih majstora. U doba kada je Nejmar stasavao u Santosu mnogo nada se polagalo i u druge igrače iz Peleovog kluba, pre svih Gansa, ali je do trenutka kada se sastavljao tim koji treba da osvoji Hexu sva odgovornost spala na Barsinog čarobnjaka.

Priču o nedostatku plana B, taktičkoj nedisciplini (pre svih Davida Luiza), Žou, Hulku i Fredu (nepravedno izdvojenom, jer je bio daleko najkorisniji od ove trojice), besmislenom gomilanju Fernandinja, Gustava, Paulinja... već su ispričane u ovih nedelju dana. Problemi Brazila bili su toliko upadljivi, da nije neophodno veliko znanje da se uoče (na ovom linku imate predloge akutnog rešavanja problema, i u originalnom postu kolege Miloša Jovanovića i u komentaru potpisnika ovog teksta).

Kada se jedina planirana linija napada prekinula Nejmarovom povredom, Skolari nije imao bukvalno nikakvo rešenje. Da sa druge strane nije bio brutalni nemački tim, poraz ne bi bio tako ubedljiv, da je u polufinalu igrao Tijago Silva defanzivna sedmorka ne bi ispadala tako naivno. Sve su to sitnice. Pravo pitanje je: Kako je Brazil došao do defanzivne sedmorke na šampionatu sveta čiji domaćin?

Skolari posle ovoga odlazi u penziju lišen ne naročito zaslužene slave stečene titulom 2002, na takmičenju na kojem im je jedini ozbiljan rival bio limitirani engleski tim. Ni on više nije tema. Pred fudbalskim Brazilom je jednostavno pitanje: Hoćete li se vratiti igranju fudbala?

Taj odgovor će nam doneti pomenuta Kopa u Čileu. Nadamo se sa više Mure i Kutinja nego Fernandinja i Ramireza. I sa njima Brazil verovatno nije u top 10 fudbalskih nacija na planeti (da, plasman u polufinale, iako dramatično umrljan potonjim debaklom, realno je veliki uspeh ovakvog Brazila), ali bi to bar bio korak u pravom smenu.

Holandija: Luj Van Čudotvorac

Potpisnik ovih redova pre turnira je očekivao da Holandija ostati u grupi, iza Španije i Čilea. Posle odgledanih nešto preko 700 minuta igre narandžastih na ovom turniru, ponovo bi očekivao isto. Toliki je uspeh Luja van Gala, njegovog stručnog štaba i 23 igrača koje su izveli na teren.

Ako je mesto Brazila u top 10 upitno, holandsko nije ni to. Limitirana u svim linijama, sastavljena od jedne superzvezde, tri veterana čije trenutne mogućnosti su više ili manje sumnjive, gomile klinaca i grupe limitiranih klupskih igrača, holandska selekcija je istinski heroj dvadesetog Mundijala.

Ko zna kako bi priča o ovom takmičenju išla da je David Silva iskoristio stoprocentnu šansu za 2:0, još drugog dana. Ono što je usledilo, Robinov let, prvi lepi trenutak ovog Mundijala za dugo pamćenje (posle tri sramne sudijske greške u prethodna dva meča), pokrenuo je mašinu koja je na kraju stigla na postolje i prvi put u istoriji završila jedno Svetsko prvenstvo pobedom.

Srce i mozak uspeha bez ikakve dileme je selektor Luj van Gal, čije su taktičke intervencije u ranoj fazi turnira izmicale pažnji većine ljubitelja fudbala, ali je učinak njegovih rezervista brzo primećen, a zamena Silesena Krulom minut pred penale u četvrtfinalu svakako bio najupadljiviji čin jednog selektora tokom turnira.

Van Gal je odlično pripremio ekipu, koja je po pravilu pojačavala ritam kako utakmica teče (u prva četiri meča dali dva gola u prvim, deset u drugim poluvremenima). Ako je to bilo očekivano, sve drugo je učinio nasuprot tradiciji i logici.

Standardno shvatanje kaže da odbrana treba da bude iskusna, a napad mlad. Možda bi Van Gal pratio standard da je imao izbora. Ovako, njegova startna ofanzivna trojka imala je u zbiru 257 mečeva za Oranje u trenutku kada su stigli u Brazil. Iza njih iskustvo je ležalo u uspravnoj liniji Vlar – De Jong, ostalo su uglavnom bili klinci. Od Jaspera Silesena, koji prošlog leta nije bio starter ni u klubu, preko 22-godišnjih Vlarovih partnera De Freja i Martins Indija, do impresivnog levog beka Dejlija Blinda (24) i zlatne rezerve Memfisa Depaja (20).

Za holandske uslove taktički standard zove se 4-3-3, sistem koji je uz totalni fudbal patentirao Rinus Mihels pre više od 4 decenije i još uvek jedini koji priznaje Johan Krojf, najuticajnija ličnost holandskog fudbala. I dok je ostatak sveta konačno prihvatio taj raspored (uključujući sve ostale polufinaliste), LVG je u Brazil krenuo sa fleksibilnim kombinacijama koje su bez izuzetka polazile od tri igrača u zadnjoj liniji. To su bile idealne okolnosti, u stvarnosti je povreda De Jonga (i pre toga van der Varta) naterala klupu Holanđana da bukvalno sve vreme rotira.

Van Gal je imao dve olakšavajuće okolnosti – superzvezdu modernog fudbala Arjena Robena, čiji nastupi na turniru su bili maestralni i bukvalno primoravali nekoliko igrača da paze na njega sve vreme, i superheroja Dirka Kauta (da, tako se izgovara u stvarnosti), koji je sve tehničke nedostatke nadoknađivao nestvarnom borbenošću i energijom, igrao tokom turnira na 7 različitih pozicija i bilo je ljudi koji su se pitali da li će on braniti penale protiv Argentine.

Holandija je u grupi stvorila imidž koji nije u skladu sa stvarnom snagom tima, pa su mnogi bili razočarani zbog znatne promene timske strategije, znatno povučenije, neefikasne, čak i prilično bezopasne igre u četvrtfinalu i polufinalu.

Od četvrtfinala u potpunosti su se oslonili na odbranu, koja nije primila gol u poslednjih 380 minuta turnira, predvođena neverovatnim Ronom Vlarom, čije partije su sigurno bile najveće iznenađenje u ovom timu, možda i na celom turniru. Napad se mučio, pre svega zbog vrlo slabih partija Snejdera i Van Persija, pa gotovo punih 250 minuta nisu dali gol -od Huntelarovog penala Meksiku, do RVP-ovog penala Brazilu.

Ovaj tim može da sazreva zajedno, a izvesno je da će nekoliko zvezda Eredivizije preći u veće timove i jače lige. Najveći problem koji visi nad Holanđanima je pronalaženje novog plejmejkera, da zameni već uglavnom bezopasnog Veslija Snejdera. No, to nije Van Galova briga – ekscentrik već ove nedelje stiže na Old Traford, a počeo je da traje ugovor kombinacije Hidink – Van Nistelroj.

Argentina: "Kad bi imali vrhunskog napadača"

Kada u kontinuitetu igrate ultradefanzivan fudbal, podršku javnosti dobijate ako ispunite dva uslova: ako ste dovoljno mala zemlja i ako stignete do samog cilja. Ekipa Alehandra Sabelje nije ispunila nijedan. Čak ni Grčka, koja je 2004. bunkerom stigla do Evropskog prvenstva ne pamti se sa radošću, a ovogodišnja razočaravajuća igra Argentine sigurno neće proći bolje. Cilj može da opravda sredstvo; nema cilja - nema opravdanja.

Kada stignete do produžetka u finalu i u njemu propustite tri odlične prilike na 0:0, jasno je koliko ste blizu bili. Kada za skoro 130 minuta fudbala u nedelju (baš kao i sa istim rivalom 1990) nijednom ne šutnete u okvir gola, pretrčite 10km manje od rivala, razmenite duplo manje tačnih pasova i držite loptu duplo kraće, jasno je da bi eventualna pobeda bila prilično nezaslužena, uprkos fantastičnim šansama.

Pred prvenstvo opšti stav bio je da „Albiselesti“ imaju najjači napad na planeti, ali da im je odbrana slaba strana (ne samo zato što im nedostaje kubni metar kose da bi ličili na prethodnike). Ispostavilo se da je odbrana nedostatak kvaliteta odlično nadoknađivala organizovanošću i borbenošću, a da je napad potpuno podbacio.

Na teren najvećeg rivala Argentina je stigla sa velikim ambicijama, tim većim što je krenula sa Marakane, podržana desetinama hiljada navijača. Dobili su na poklon najbrže vođstvo na turniru (autogol Kolašinca), ali ni u tom, ni u bilo kojem meču koji je usledio Argentinci nisu impresionirali.

Već i sami brojevi govore zašto: nijednom na turniru nisu dobili sa više od jednog gola razlike (od svih četvrtfinalista takav skor imala je samo još Belgija), 3 od 8 golova na turniru dali su u revijalnom meču sa Nigerijom, a u nešto više od 300 minuta posle Di Marijine povrede nisu zatresli mrežu.

Ako u sastavu imate Mesija, Iguaina, Aguera, Lavecija, Di Mariju, a mučite se pred golom Irana ili Švajcarske, jasno je da mnoge stvari nisu u redu, a posebno je jasno da je problem na klupi (mada jedan od kolega u redakciji smatra da je Argentina nedostajao napadač svetske klase). Što tom spisku nije dodato ime Karlosa Tevesa posebno je pitanje za Sabelju, ili možda za najveću argentinsku zvezdu, ako su glasine tačne.

Ako je napad potpuno podbacio, odbrana je (dobrim delom i zbog neverovatne brojnosti) funkcionisala mnogo bolje, a Romero je posle samo mesec dana smakao Kasiljasa (za minut – 477 prema 476) sa trećeg mesta liste golmana koji najduže nisu primili gol. Baš kao i Realova legenda, i Monakov rezervni golman je veliku većinu napravio u eliminacionoj fazi, što povećava vrednost rezultata.

Nije to bila zasluga samo golmana. Zapravo, neki od igrača su znatno zaslužniji, jer je Romero od grupe do finala vrlo retko direktno ugrožavan. Poslednja linija odbrane je radila odlično, sa Garajem kao liderom, ali je prava snaga bila ispred nje. Momak koga Argentinci zovu Habijer Maćerano, a mi ostali moramo da se dovijamo, bez dileme je bio najbolji defanzivac na turniru.

Sa slobodom kretanja kakva nije viđena od Bekenbauera (obratiti pažnju: sloboda, ne divljanje kao David Luiz) ovaj živopisni lik svetskog fudbala stizao je i da igra flastera na protivničkom plejmejkeru, i da ispred svoje dve linije juri loptu u stilu Zagorakisa iz '04, i da krpi rupe koje su (doduše retko) ostajale po bokovima iza Roha i Sabalete, i da sa prve stative znalački izbija loptu kod kornera, a povrh svega i da uleti iza svojih štopera kada bi se njima desio kiks. Na kraju nije ni moglo da bude drugačije – kad je jedini put zakasnio, Širle je ubacio za Gecea i titula je pobegla.

No, Havijerov doprinos nije bio samo igrački. On je tokom celog turnira, i sve više kako je odmicao, bio pravi vođa tima, do tog nivoa da je pred polufinale on od Romera tražio da zablista i da je pred produžetke u finalu on vodio poslednje dogovore. Slika igrača koji pažljivo prate njegove reči, dok formalni kapiten Lionel Mesi stoji daleko van kruga, ne sluša dogovor i gleda u daljinu, najbolje opisuje argentinski tim na ovom turniru. O Mesiju više u završnoj epizodi naše analize SP.

Od prvog do poslednjeg meča svi smo očekivali da napadačke zvezde dvostrukog šampiona sveta konačno potvrde potencijal i zablistaju u nekom meču, ali nismo ih dočekali. Možda bi sreća sa povredama (Aguero i Di Marija na smenu) nešto promenila, ali slične probleme imali su i svi rivali.

Možda i najvažnije, Alehandro Sabelja je više puta tokom turnira vukao pogrešne poteze, ali trenutak u kojem sa terena povlači najboljeg od ofanzivnih igrača Esekijela Lavesija i uvodi Kuna Aguera, koji će se ispostaviti kao najslabiji učesnik finala, osudila je "Gaučose" da za poslednjih 70 minuta finala zaprete samo jednom, posle bizarnog ispadanja povređenog Humelsa. To što je pri onakvom izboru poslednju šansu imao Palasio dovoljno je bizarno samo po sebi.

Na kraju priče javnost u Argentini mora da bude zadovoljna rezultatom, jer njihovi ljubimci od prethodnog finala 1990. nisu stigli ni među 4 najbolja na svetu, iako su najmanje dva puta stizali na turnir kao prvi favoriti. Preko Anda oni će na Kopa Ameriku verovatno kao prvi favorit. Biće to dobra prilika da se ekipa nauči da pobeđuje, jer posle het-trika u periodu 1991-93 (dve Kopa Amerike, između njih Kup konfederacija) oni u tome nisu uspeli ni u jednom takmičenju u seniorskoj konkurenciji.

Ovo finale moglo bi i da ponovo probudi nacionalni ponos kod svih starosnih kategorija. Argentina je svetski rekorder sa 6 U20 titula, uz 2 olimpijska zlata i 1 srebro U23 tima. Problem je što je 8 od 9 pobrojanih uspeha postignuto u periodu 1994-2008, a od tada se ređaju neuspesi: jedno četvrtfinale U20 SP i tri neuspeha u kvalifikacijama. Buđenje im je neophodno.

Priču o Mundijalu završavamo u sredu, kada ćete čitati priču o šampionima, našu verziju najboljih i rezervnih 11, i završni osvrt na turnir koji nas je zabavljao tokom 33 junska i julska dana.

Prvi deo: Ludo i brzo
Drugi deo: Bivši i budući prvaci
Treći deo: Snaga i strah

Prati B92 SPORT na Viberu

Sport

U19 - Kako će "Orlići" do odbrane titule?

Mlada fudbalska reprezentacija Srbije u subotu počinje odbranu titule šampiona Evrope, na turniru koji se igra u Mađarskoj. “Orlići“ su se prošle godine okitili zlatom u Litvaniji, pošto su u finalu pobedili Francusku rezultatom 1:0, a uz to, Aleksandar Mitrović je proglašen najboljim igračem. Izabranici selektora Veljka Paunovića će u prvom delu takmičenja igrati u grupi B, protiv selekcija Bugarske, Nemačke i Ukrajine.

Sportska redakcija B92 subota 19.07. 08:07 Komentara: 3

Komentar: Bravo, Nemci, ali bravo i Argentinci

Nemačka je zasluženo prvak sveta, ali daleko od toga da je do titule došla na dominantan način kao što mnogi pokušavaju da predstave. Ekipa Joakima Leva je u finalu pobedila Argentinu sa 1:0, uz dosta sreće, koju je prethodno zaslužila. Nemci su sreću zaslužili napadačkom filozofijom, ne želeći da se brane iako vode, baš kao što je to činila Španija na prethodna tri velika takmičenja.

Aleksa Gutović ponedeljak 14.07. 14:05 Komentara: 51

Analiza SP, vol. 2: Bivši i budući prvaci

Svetsko prvenstvo u Brazilu stiglo je do prelomne tačke, za titulu se bori još samo četvrtina timova. U prvom delu analize osvrnuli smo se na osnovne tendencije tokom šampionata, probleme sa suđenjem, stavili akcenat na trag koji su ostavili susedi, sramni kamerunski nastup i brutalni prekid španske dominacije.

Analiza SP, vol. 1: Ludo i brzo

Prvobitna ideja bila je da presek pravimo posle prve faze. Pogled na raspored osmine finala odvratila nas je od te zamisli, jer je bilo jasno da prava drama počinje u četvrtfinalu, i da će druga faza biti samo još jedan korak čistilišta, pre nego što na stablu žreba ostane 8 velikih imena. Dobro, 7 velikih imena i Kostarika. Bravo Tikosi!