Rekonstrukcija, epizoda 2: Ligaški sistem

Tomislav Karadžić želeo je da problem reši širenjem lige i u tome očigledno nije uspeo, o čemu svedoče jasni podaci: večite rivale niko ne uspeva da pomeri sa prva dva mesta, OFK i Rad su se učvrstili ne samo u ligi, nego i kao stvaraoci talentovanih fudbalera, što potvrđuje sastav U19 reprezentacije, koja je letos postala prvak Evrope.

Povrh svega, od tri nova kluba u ligi ove jeseni dva su iz Beograda, a kako stoje stvari, upravo su oni primer pozitivnih tendencija o kojima smo pisali u prošlom odeljku – privatno ulaganje u igrače i infrastrukturu postavlja osnovu za ozbiljan klub.

Ako osnovni cilj nije dostignut, negativne pojave koje su pratile proširenje nisu izostale. Ulaskom četiri nova kluba u ligu odmah je razvodnjen kvalitet, a još jedna katastrofalna greška Karadžićeve administracije – ograničenje broja stranaca – preti da trajno ošteti domaće klubove.

Motivacija za ograničenje broja stranaca je (ne samo u fudbalu) davanje većeg prostora taletovanim domaćim igračima. U praksi se to ne događa ni izbliza u dovoljnoj meri, ali o radu sa mladima i njihovom uvođenju u seniore mnogo opširnije ćemo kasnije.

Za sada zanimaju nas samo brojevi – ako tim može da u protokolu računa na maksimalno 4 stranca, realno je da ih u kompletnoj ekipi nema više od 6. S obzirom da Superliga ima 16 klubova, koji prijavljuju ekipe od 25 članova (a često ih imaju više), u celoj ligi igra oko 400 fudbalera (16*25), od kojih je manje od 100 stranaca (16*6). Ostatak od 300 mesta treba da popune domaći igrači!

Sada na to dodajte da tužno finansijsko stanje sprečava srpske klubove da se takmiče i sa Azerbejdžancima, Mađarima, Slovacima, da i ne pričamo o Ukrajini ili Turskoj. Preko 400 naših fudbalera igralo je prošle godine u prvim ligama širom Evrope. Da li mislite da je u Srbiji ostalo 300 fudbalera dovoljnog kvaliteta za najviši rang?

MUP

Dalja posledica propisa o broju stranaca (uopšte se nećemo doticati bizarnih dodela pasoša Kleu i Evandru) je nerealan rast cena domaćih igrača za prodaju u domaće klubove, o čemu smo dovoljno slušali prethodnih nedelja, u finišu prelaznog roka. Tako naši talenti, umesto logične progresije iz manjeg u veći klub, vrlo rano odlaze u inostranstvo. Ako su u pitanju vrhunski igrači, možda i uspeju. Ali desetine momaka koji su mogli da se pretvore u solidne klupske igrače vraća se razočarano, bez ijedne utakmice u prvom timu osrednjeg nemačkog ligaša, dok drugi šansu traže u Kazahstanu, Belorusiji, čak i na Farskim ostrvima.

Smanjenje lige i liberalizacija propisa o stranim fudbalerima neophodni su srpskom fudbalu, što pre. Ako je ovo drugo prilično jednostavna stvar, pronalaženje pravog sistema takmičenja je vrlo ozbiljan posao. To što smo mi od 1990. promenili 11 sistema takmičenja ne bi bio neki ozbiljan dokaz, sposobni smo mi za čudesne stvari, ali isti broj promena u istom periodu imali su i Finci. A šta reći tek o Hrvatima, koji su duže od decenije bukvalno svake godine menjali sistem.

Da smo mnogo veći, da nas ima dovoljno za ligu od 18 ili 20 timova, ne bi bilo mnogo dilema. Ali, prebrzog uspona boji se i jedna ogromna i bogata Rusija, koja je i dalje na 16 klubova, od kojih bar 12 ove godine ima veći budžet od cele naše Superlige od takođe 16 članova.

Zbog toga ne znače mnogo iskustva Engleske, Nemačke, čak ni Holandije ili Turske. Pametno je prepisivati od onih koji su avangarda, kao kada je ceo svet pratio Engleze u osnivanju lige, zatim i uvođenju 3 boda za pobedu (za mlađe: tek 90-ih je zaživelo širom sveta); sve šire je uvođenje plej ofa u borbi za promociju ispod prve lige, a u dogledno vreme će i kamere na gol-liniji postati standardi.

Ipak, za pametne savete na temu ustrojstva takmičenja bolje je obratiti se sebi sličnima, bilo po mentalitetu, po geografskoj bliskosti ili veličini. Zato ćemo sada razmotriti kako su organizovana prvenstvadržava bivše Jugoslavije i država sa brojem stanovnika sličnim Srbiji.

Ex-YU: Skupljanje i stabilnost

Ligaški sistemi razvijaju se širom planete već 125 godina (osmog septembra, dan pre objavljivanja ovog teksta, bila je godišnjica starta engleske Fudbalske lige), izmišljati nešto novo i do sada neviđeno je teško i realno bespotrebno (a nije da nismo pokušavali, setite se 1993-96: IA, IB, IIA i IIB liga, svesa po 10 klubova, od kojih se po četiri menjaju tokom zime). Ispitajmo zato primere iz susedstva i država koje su uporedive sa Srbijom.

Za početak osvrnimo se na neposredno okruženje. Raspad SFRJ u svakoj od republika probudio je megalomanske ambicije, svaka je želela ligu veliku kao jugoslovenska, da bi se posle nekog vremena sveli na realnu meru.

U prvoj sezoni nezavisne Slovenačke lige (SNL 1991/92) igrao je čak 21 tim. U prve četiri sezone liga je skraćena tri puta, najpre na 18, pa odmah na 16 klubova, da bi posle dve sezone u tom formatu već u 95/96 stigla do još uvek aktuelnog sistema od 10 klubova, koji međusobno igraju 4 puta u sezoni (36 kola). Za zemlju od 2 miliona stanovnika, u kojoj ligaške mečeve u proseku gleda 1000 ljudi to je sasvim razumna mera.

Crna Gora ima najkraću istoriju i najveću stabilnost. Od prve sezone nezavisne lige (CFL 2006/07) u najvišem rangu je 12 timova, igra se trokružno, a posle 22 kola određuje se raspored u ostatku sezone na osnovu fiksne tablice povezane sa trenutnom pozicijom na tabeli. Sistem favorizuje najboljih 6 (meč više kod kuće), prvi je domaćin drugom, a timovi iz vodeće četvorke ne igraju međusobno u poslednjih 5 kola i završavaju sezonu gostovanjem.

Premijer liga Bosne i Hercegovine najviše se mučila sa organizacijom – tek 2000. Federacije je uspela da napravi zajedničku ligu, a Republika Srpska joj se pridružila 2002, pa tek od tog leta može se pričati o pravom nacionalnom šampionatu.

Samo u toj uvodnoj sezoni šampionat je imao 20 klubova, zbog spajanja dve lige, ali je već u narednoj sezoni broj vraćen na 16, koliko ih je igralo u drugoj sezoni Premijerlige Federacije. Iz lige ispadaju dva kluba, a pošto do Evrope stižu 4 ekipe, čak 10 od 16 (62,5 posto) timova završava takmičenje bez ikakve promene statusa, po čemu Premijer liga BiH spada među najmiroljubivija takmičenja u Evropi.

Realna podeljenost države na tri naroda ne dozvoljava da se broj učesnika svede na razumniji broj – 10 ili 12 – pa takmičenje ima isti broj učesnika kao istoimena elitna liga Rusije, države sa 37.5 puta više stanovnika.

Za kraj su ostali Makedonci, jer mogu da posluže kao savršen primer. U nezavisnost oni su ušli sa megalomanskim ambicijama – republika koja je tek ponekad uspevala da u SFRJ ima dva prvoligaša napravila je ligu od 18 klubova. Vrlo brzo naši južni susedi su shvatili da time samo razvodnjavaju kvalitet i u prve četiri sezone liga je triput smanjivana – na 16, 15 pa 14 klubova.

Sistem takmičenja prilično je stabilan od 1996, sa tendencijom smanjenja lige. U leto 2001. ona je smanjena sa 14 na 12 klubova, koliko ima i ove sezone. Sledećeg leta 4 najslabija tima će ispasti, a zameniće ih dve najbolje drugoligaške ekipe, pa će Prva makedonska liga imati 10 klubova.

Zanimljivo je da je od 2004. uveden plej of za prvu ligu, pa su osim dva tima koja direktno ispadaju još dve ekipe morale da brane status u duelima sa drugoligašima (još je zanimljivije to da je status rešavan u samo 90 minuta fudbala, a ne u dvomeču). Sa 4 tima koja idu u Evropu, sistem je činio da samo 4 ekipe u ligi ne idu nikuda (33,3 posto), pa je po tom procentu među najoštrijima u Evropi.

Hrvatska: Svake godine novi sistem

Druga po veličini ex-YU republika nije naš večiti rival zbog sukoba iz prošlosti, nego i zato što smo toliko slični. Zbog toga ona je zaslužila poseban odeljak u ovoj priči.

Za razliku od ostalih zemalja bivše zajednice, koji imaju stabilan broj klubova ili se sistematski smanjuju, Hrvatska i Srbija imale su potrebu da često menjaju sistem takmičenja.

Ako se uračunaju i poslednje dve jugoslovenske sezone u kojima su igrali, Dinamo, Hajduk i Rijeka su u 14 uzastopnih šampionata (1989-2003) igrali u 13 različitih sistema! Logično je da su navijači poprilično isfrustrirani.

HNL je osnovan prve ratne zime, prvo izdanje trajalo je kraće i imalo 12 učesnika, u sledećoj sezoni povećana je na 16, a u sezoni 93/94 na rekordnih 18 (u te dve sezone niko nije ispao, pa Spartakovo duplo začelje očigledno nije izuzetak). Već sledeće godine opet je igralo 16 klubova, a sezona 95/96 valjda je bila pokušaj da se dostigne kreativnost čelnika srpskog fudbala. Te godine HNL se najpre delila na A i B grupu (12+10), a u drugoj fazi na tri dela (6+8+8), pri čemu je do titule mogao da stigne čak i jedan tim koji je prvu fazu proveo u grupi B.

Sledeće sezone HNL se vratio na konvencionalni sistem sa 16 ekipa, a od leta 1997. spustio se na 12 ekipa, uz podelu posle dva kruga na dve grupe po 6 timova, koje opet igraju dvokružno (22+10 kola). Isti sistem Srbija je imala u prvoj samostalnoj sezoni (2006/07). Ovaj sistem bio je revolucionaran za hrvatski fudbal – prvi put od nezavisnosti zadržan je dve sezone (prethodnih 6 potrajalo po sezonu), a ukupno će biti korišćen u šest šampionata.

U sezoni 99/00 i dalje je igralo 12 ekipa, ali trokružno, za sledeću sezonu su se vratili na 12 sa podelom posle 22 kola, a u sezoni 2001/02 igralo je u HNL 16 klubova. Jasno, već za godinu dana vratila se akcija „12 pa napola“, koja je ovog puta potrajala pune tri vezane sezone. U tri sezone od 2006. do 2009. opet je igralo 12 ekipa trokružno, u periodu 2009-12 još jednom je igralo 16 timova, da bi u prošloj sezoni peti put u istoriji igralo 12 klubova trokružno.

Šampionat koji je počeo ovog jula dvostruko je rekordan – prvi put u njemu igra samo 10 ekipa, a posle četvorokružnog sistema oni će odigrati po 36 mečeva, što je više nego ikad do sad. Taj sistem je još pre gotovo pune decenije označen kao konačni ishod reformi, najavljeno je bilo da će se na njega preći 5 godina ranije, ali je tek sada postignut konačni dogovor, jer je u više navrata većina klubova bila za proširenje.

Slične države Evrope

Jacktd

Po broju stanovnika koji igraju pod jurisdikcijom FSS (dakle, bez Kosova) Srbija je 21. država po broju stanovnika u Evropi, a u bliske susede po veličini spadaju Austrija, Švajcarska, Bugarska, Danska, Finska, Slovačka i Norveška. Logično je da ćemo se zbog toga pozabaviti njihovim ligaškim sistemima.

Krenimo opet od komšija, ne samo po 318km granice, nego i zato što su po trenutnom broju stanovnika Bugari prvi ispred nas na listi, sa 58 hiljada stanovnika više. Bugarska liga je u novijoj istoriji relativno stabilna

Sve do 2000. u A grupi Bugarske lige igralo je 16 timova, po dvokružnom bod sistemu. Tada je napravljen trogodišnji pokušaj da se liga skrati na 14, s timšto su u prvoj godini timovi igrali dve faze, sa podelom na grupe od 6 i 8 ekipa. Gornji dom tako je nakupio 36, a donji 40 utakmica za sezonu. To je već sledeće sezone odbačeno, a 2003. liga se vratila (zbog samo 26 kola) na običan format – 16 timova, dvokružno, 30 kola.

Ponovo je taj sistem potrajao celu deceniju, sve dok ovog leta liga nije skraćena na 14 timova, koji će se tokom proleća podeliti na dve grupe od po 7. Broj utakmica po klubu biće 38, baš kao u Engleskoj ili Španiji, ali je ideja sa neparnim brojem ekipa u drugoj fazi nešto što se sigurno neće zadržati.

Naš bivši sused Austrija nije menjao sistem od 1993, kada je liga sa 12 svedena na 10 klubova. Oni igraju četvorokružno, 36 kola, a ispada samo jedna ekipa. Baš kao i njihove najbliže komšije i večitri rivali, Švajcarci su igrali u sistemu 12+12 pa 3*8, koji donosi po 36 kola ekipama. Na ligu od 10 timova prešli su 2003.

Mirni razlaz Čeha i Slovaka ostavio je manju od dve dojučerašnje federalne u neobičnoj situaciji, jer su dominantne ekipe zajedničke lige uglavnom dolazile iz Češke (mada je samo Slovan osvojio evrokup). U prve tri sezone u onome što se danas zove Korgonj liga nastupalo je 12 klubova, koji su se delili na dve grupe od 6, i ukupno igrali 32 kola. Usledile su 4 sezone sa za slovačke uslove preteranih 16 ekipa, pa šest sezona u kojima se išlo u drugu krajnost (10 timova), onda jedna sezona sa preklapanjem dva ranga (2x12 pa 3x8 za ukupnih 36 kola), pre nego što su stigli do trokružnog sistemasa 12 klubova, koji je prilično popularan širom Evrope.

Da nema Balkana Finska bi izvesno bila šampion nestabilnosti nacionalnog prvenstva. Veikausliga se igra od 1990, kada je uveden profesionalizam, i po sistemu proleće-jesen, kao u većini zemalja sa predugom zimom i dovoljno prijatnim letom.

Od osnivanja do 2003. nijedan sistem takmičenja nije potrajao duže od dve sezone, iako se čelnici finskog fudbala nisu bavili izmišljanjem novih sistema. Naprotiv, sadašnji sistem (12 timova, trokružno, 33 kola) prvobitno je ustanovljen još 1991, a ovo mu je sedma sezona u trećoj inkarnaciji. Drugi stabilan sistem bio je onaj sa 14 timova, koji su igrali dvokružno, u 26 kola. On je do sada potrajao 10 sezona u dva naleta, poslednji put se igrao 2010.

Njihove severne komšije, koje takođe igraju u kontraritmu, mnogo su stabilnije – od kada je 1991. pokrenuta Eliteserija Norveške samo je dvaput menjala sistem takmičenja,oba puta dodajući po dva tima. Krenuli su 1991. sa 12 timova, posle4 sezone povećali su broj an 14, a 2009. na 16. uvek se igrao direktan dvokružni sistem, uvek su ispadala dva tima, a treći išao u plej aut.

Kada smo već stigli do Nordijaca,vreme je da se pozabavimo onom od zemalja Severa koja često u fudbalu ide ispred svog vremena. Danska Superliga zaslužila je posebno mesto u ovom serijalu, jer donosi niz vrlo interesantnih detalja, koji bi mogli da pomognu u našoj rekonstrukciji. O danskom primeru i mogućnosti primene tamošnjih rešenja na ovim prostorima u sledećoj epizodi serijala, kada ćemo već moći i da formiramo adekvatan predlog ustrojstva domaćeg elitnog takmičenja, ali i sledećih nivoa u hijerarhiji.