Brojke, slova i procenti

Sa stanovišta analize posledica nekog dogadaja, kao što je na primer analiza rezultata predsednickih izbora, procenti su veoma korisna stvar, jer omogucavaju da se brzo stekne uvid u podelu kolaca. Procenti medutim, cesto, mogu i da prevare, pa smo tako na osnovu procenata dobijenih sumiranjem dosadašnjih rezultata predsednickih izbora mogli cuti razne ocene i zakljucke.

Pravi rezultati izbora se medutim ne mere u procentima nego brojem glasova. Poredenjem tih pravih rezultata postignutih na upravo održanim predsednickim izborima, sa rezultatima saveznih predsednickih i republickih parlamentarnih izbora 2000. godine dobija se daleko bolji i precizniji uvid u trendove koji vladaju na srpskoj politickoj sceni.

Cesidove procene kažu da je od ukupno 6.553.042 biraca na izbore izašlo njih 55,7 odsto što prevedeno u stvarne cifre govori da je glasalo 3.650.044 gradana Srbije. Gledajuci dalje ove procene i procente to bi znacilo da je za Vojislava Koštunicu glasalo 1.138.814 biraca, Miroljuba Labusa 1.011.062, Vojislava Šešelja 821.260, Vuka Draškovica 164.252, Borislava Pelevica 142.352, Batu Živojinovica 116.801, Nebojšu Pavkovica 73.001, a za svoj glas Branislavu Ivkovicu dalo je 40.150 gradana.

Šta nam govore ovi podaci? Gledajuci apsolutne cifre i poredeci ih sa rezultatima izbora 2000. godine, pokazuje se da se u Srbiji zapravo malo toga promenilo, bar kada je podrška politickim subjektima u pitanju.

Da li je Srbija zaista skrenula udesno?

Procenat glasova koji je osvojio lider radikala Vojislav Šešelj iznenadio je brojne domace, ali i strane komentatore i analiticare. U javnosti su se cak mogle cuti ocene da je Srbija krenula u desno, da je primetan trend vracanja unazad i slicno. Da li je baš tako?

Pogled na brojke ukazuje da, kao što je u Francuskoj uspeh Lepena prvenstveno bio posledica neizlaska na izbore pristalica liberalne struje, tako je manji broj biraca u odnosu na ono što su pokazivala istraživanja doveo do toga da je uspeh ekstremnih delova politicke scene daleko iznad ocekivanja.



Ako uporedimo zbir glasova koje su 2000. godine dobili SPS, SRS, SSJ, SSDP, DSP i JUL sa zbirom koji su dobili predsednicki kandidati ovih stranaka (i njihovih derivata) vidimo da koalicija stranaka bivšeg režima i ekstremne desnice može da racuna na tek nešto manje od 7.000 novih glasova. Uspeh zajednickog predsednickog kandidata Srpske radikalne stranke i Slobodana Miloševica je dakle krajnje relativan.

Nameštene ankete?

Još jedna postizborna dilema vezana za rezultat Vojislava Šešelja se odnosi na daleko manji procenat koji je prognoziran Šešelju u predizbornim istraživanjima javnog mnenja. Sa raznih strana, a narocito od pristalica lidera radikala su se mogle cuti optužbe na racun agencija koje su se bavile prognozama izbornih rezultata.

Glavni krivac za ovu delimicno iskrivljenu sliku je meduim suviše pojedinostavljeno prikazivanje rezultata istraživanja od strane medija. Prilikom istraživanja je bio primetan trend, i istraživaci su to naglašavali, da deo anketiranih odbija da se izjasni. U analizama rezultata je gotovo u svim istraživanjima stajala napomena da se može ocekivati da ce taj deo anketiranih glasati za kandidata SRS, ali je to malo koji medij preneo. Zbog toga se u delu javnosti stekao utisak da su neke agencije namerno krivo prikazivale podršku Vojislavu Šešelju što, kao što vidimo, nije bio slucaj.

Niko dobio, bivši DOS izgubio

Druga zanimljivost je razlika izmedu broja glasova koje je Vojislav Koštunica dobio na saveznim predsednickim izborima 24. septembra 2000.godine u odnosu na glasove koje je dobio na ovim izborima, kao i u odnosu na zbir glasova koje su dobili Koštunica i Labus.



Ako ignorišemo cinjenicu da se koalicija koja ga je podržavala pre dve godine sada raspala, Koštunica je dakle izgubio 54 odsto svojih glasova. Nema, medutim, mnogo smisla analizirati ovu cinjenicu van konteksta, pa mnogo više govori poredenje zbira glasova koje su na upravo održanim izborima dobili Koštunica i Labus, sa Koštunicinim glasovima iz septembra 2000. godine, ali i sa brojem glasova koje je DOS dobio na republickim izborima 23. decembra iste godine.



U odnosu na rezulate Vojislava Koštunice iz septembra 2000-e kandidati bivšeg DOS-a su izgubili 13 odsto podrške, ili oko 320.000 glasova. Treba medutim primetiti i da je DOS decembra 2000. godine imao oko 70 hiljada glasova manje nego Koštunica u septembru iste godine, što znaci da su kandidati bivšeg DOS-a u proteklih godinu dana i devet meseci izgubili oko 25.000 glasova.



Da li su glasovi izgubljeni zbog kiše, zbog nezadovoljstva raskolom u DOS-u, zbog nezadovoljstva politikom koju vode obe zaracene strane ili prosto zbog toga što taj deo birackog tela ne smatra da su ovi izbori bili narocito bitni, ostaje da se vidi.