Predrag Peđa Vranešević: Me, Myself and I

Predrag Peđa Vranešević (1946) jedna je od formativnih ličnosti jugoslovenskog rokenrola, osoba koja je svoj rad i široku umetničku svest ugradila u njegove osnove. Budući da je na sceni prisutan od sredine šezdesetih, sama vest da je snimio izuzetno zanimljiv novi album pod imenom Argyle Street – za sada bez izdavača – predstavlja mini-senzaciju.

Dragan Ambrozić Zorica Kojić Izvor: Novi magazin
Podeli
Foto: Nebojša Milijašević
Foto: Nebojša Milijašević

Širokoj publici poznat kroz grupu Laboratorija zvuka, Vranešević je od početka karijere vizionarski predosećao osnovne svetske umetničke tokove i smeštao svoj rad u njih pre nego u kopirantske domaće modele delovanja. Kao deo malog kruga sličnih konceptualno umetnički osvešćenih umetnika na našoj rok sceni, koji su se orijentisali isključivo prema svetskim merilima, često je ostajao neshvaćen – dok ne bi prošlo malo vremena. Ipak, sama širina njegovog vrednog autorskog zamaha, koji je doveo do činjenice da je dosad potpisao muziku za 20 dugometražnih filmova, oko 180 kratkih i više od 100 pozorišnih predstava, čini od Peđe jedinstvenu pojavu u sredini u kojoj se uvek tako visoko ceni umetnost veličanja sebe, bez pravog pokrića u proizvodnoj muzičkoj delatnosti.

S njim raspravljamo o kontekstu u kojem je nastala ovdašnja rok scena, te posebno o njegovom sveobuhvatnom doprinosu koji nije lako sistematski predstaviti u svojoj vrcavoj raznovrsnosti.

Slušate li neku lepu muziku ovih dana? Šta najviše privlači vašu pažnju kad je o zvuku reč, naročito nakon vaše impresivno duge i na sve moguće načine praktikovane muzičke karijere? Inspiriše li vas neki novi zvuk ili se ipak stalno vraćate korenima?

Stalno slušam Nilsa Frahma, potom A Winged Victory for the Sullen kompozitorsko-izvođačkog dueta koji čine Dustin O’Halloran i Adam Wiltzie i, naravno, Maxa Richtera, te već etablirane Džona Kejdža, Stiva Rajša, Fila Glasa. Kada mi dojadi avangarda, vraćam se korenima, rokenrolu pedesetih. Ričard Houli je pre otprilike godinu dana imao emisiju na BBC 6, gde je jedan čitav sat puštao rok pedesetih, a onda je nakon pola sata zapitao slušaoce da li su primetili da su svi izvođači crnci. Autentična muzika Afrike je u korenu svega što se stvaralo na jugu Amerike, od džeza do roka. Ta afrička muzika je i u osnovi celog albuma Argyle Street, kojim sam sebi čestitao 70. rođendan.

Sjajan muzički izbor i sve čestitke za vaše godine! Sve ovo pitamo zbog toga što ste kao umetnik u prošlosti uvek bili u idealnom toku sa svetskim vremenom i čak ispred. Na vašim najnovijim snimcima slušamo mnogo muzike u duhu brehtovskog teatra, potom rege relaksacije, kao i svojevrsnu bluz ekspresiju, sve povremeno a'la Tom Vejts, ali se jasno čuje i elektronski bit... Kako zovete ovaj svoj najnoviji izraz?

Interesantno je da ste i vi primetili natruhe brehtijanizma. Moj nekadašnji gitarista došao je po svoju gitaru i, pošto nije imao mnogo vremena, pustio sam mu poslednju numeru koja traje svega dva minuta. Rekao je da u numeri ima nešto kabaretsko, valjda moj način pevanja. Pošto smo nas dvojica snimili muziku za Gastarbeiter Operu 1976, biće da ga je ovaj veseli rege podsetio na nešto Kurt Weilovsko, čega je u narečenoj operi bilo mnogo. Sad – Breht sviran na sintisajzerima i električnim gitarama, uz tutnjanje ritam-mašina – bilo je prilično izazovno za to vreme. A ideju da snimam ovakav album čuo sam od Branka Vučićevića. Pitao Branka neki novinar kako je došao na ideju da napiše scenario za film Splav meduze. A Branko ni pet ni šest nego veli: “Na bioskopskom repertoaru ne postoji takav film, a pošto se meni gleda baš takav film, rešio sam da ga snimimo, da imam šta da gledam”. Tako i ja – u tekućoj produkciji ne postoji ništa kao album Argyle Street, pa sedoh da ga snimim. Saša Rakezić je u svojim panegiricima otišao toliko daleko da mi je poručio da na ovim prostorima nije snimljen tako dobar album u poslednjih nekoliko godina.

Gitarijada u Beogradu 1966. godine / Foto: Tomislav Peternek
Gitarijada u Beogradu 1966. godine / Foto: Tomislav Peternek

Ponikli ste, sada već sasvim sigurno, u drevno vreme – ondašnji muzički heroji, mediji, instrumenti, produkcija... sve to danas deluje kao praistorija. Možete li da nam opišete muzičko stanje u šezdesetim, kad postajete najpre muzički fan, a zatim i kreativni muzički umetnik? Čega se najpre sećate iz tog perioda? A čega i koga najviše?

Leta gospodnjeg 1963. otputovao sam u Veliku Britaniju na mesec i po dana da posetim svog pen frienda. Iz Birmingema smo stopom putovali do Mančestera i Oldama. Auto-putevi prepuni stopera. Svi momčići pustili kose preko ušiju po ugledu na Bitlse, pa tako i ja. Moj prijatelj je preferirao džez i nije delio moje oduševljenje Tomijem Stilom i Klifom Ričardom. Na Bitlse je već gledao sa više poštovanja, a posebno je cenio autentične izvođače bluza tipa Džimija Rida. Uspeo je da me ubedi da dignem ruke od Šedouza, što nije bilo naročito teško jer – kakvi su to rokeri koji sviraju u slavu FBI! Deset poslednjih dana u Londonu skroz me je oborilo sa nogu. Cunjanje po kafeima Sohoa, gde se skupljaju poštovaoci džeza i roka, bitnici i ostali egzistencijalisti. Vratio sam se sa Bitls-singlicom From Me to You, podužom kosom i bedžom CND. Pre svega ovoga učio sam da sviram klavir. Ali, malo sam naučio od moje profesorke Milice Moč, a mnogo više od Fetsa Domina i Litl Ričarda. Naučio sam da valjam ritam, da furam groove ritma i bluza. Pravi rokenrol.

Nakon toga sam, koristeći stečeno znanje, počeo da učim da sviram gitaru. Sledeće, 1964, moj pen friend Martin doneo je prvi album Stounsa, upisao sam arhitekturu u Beogradu i osnovan je kultni bend The Best Nothing. Svirao sam bas-gitaru i bio jedan od trojice koji su pevali. Na Gitarijadi 1966. napravili smo ršum. Nakon nastupa došlo je do nekog komešanja i naš bubnjar Batica Aranđelović strgao je zavesu iza bine, policija je navalila na njega, a on – pošto mu je idol bio Žan Pol Belmondo – nije se dao baš tako lako. Pravi roker pobunjenik. U opštem metežu neko nam je ukrao Ringovu Eko električnu gitaru. Inače, svirali smo skoro ceo repertoar grupe Kinksa, a Rej Dejvis je i dalje jedan od mojih omiljenih kompozitora. Dok su Bitlsi još pevali She Loves You, Rej je pevao kako ljudi žive u ćorsokaku i umreće u ćorsokaku. Na tradiciji engleskog kabarea zasnovan je veliki deo njegovog opusa. Upravo je The Beggar’s Opera (Prosjačka opera) ona osnova od koje je i Breht krenuo. Da ne govorimo o numeri You Really Got Me, koja je ustanovila ceo jedan žanr kakav je hevi metal. Pa, pesma o transvestitu Lola. Trudio se da stalno ruši tabue, što sam i ja oberučke prihvatio... Moj bend The Best Nothing raspao se 1968. Pevaču Zlatku su kod Podvožnjaka prostreljene obe noge.

Foto: Jovan Milinov
Foto: Jovan Milinov

A kako su izgledale sedamdesete, vesele sedamdesete? Koliko je stvarno za pojedinca u umetničkom izražavanju tada bilo veselo, u Novom Sadu ili Beogradu? Koje su to bile sjajne stvari, prave šanse, a šta je tu bilo i od onih zastrašujućih, kočećih stvari za istinske kreativne individue tog doba?

Pre nego što pređemo na sedamdesete ispričao bih ovu anegdotu: Peca Popović zgranuto me je pogledao kad sam rekao da je Džon Lenon svojevremeno izjavio kako je rokenrol umro onog dana kada je Elvis Prisli dobrovoljno otišao u vojsku. “Ali, to je bilo 1962!” Jeste, ali ko tebi, Peco, garantuje da je ono što se svira posle 1962. zaista pravi rok? Elvis je obukao uniformu kako bi od pobunjeničke muzike napravio komercijalnu bljuzgu. A muzika Bitlsa se više oslanja na evropsku tradiciju nego na temperament južnjačkog Nju Orleansa.

A sada o sedamdesetim. Na poziv Slobodana Tišme pridružujem se grupi konceptualnih umetnika koji u januaru 1971. upućuju otvoreno pismo jugoslovenskoj javnosti u kojem tvrde da je NA KULTURU Novog Sada PAO MRAK!!! I tu počinju – ona reč što počinje na SR, a završava na ANJA. Potpisalo je 15-ak individua – praktično cela nova generacija nadolazećih stvaralaca. Skandal potresa malograđansku varošicu, a Želimir Žilnik – koji nije potpisao taj manifest –u Domu omladine Beograda organizuje nastup prokazanih umetnika pod nazivom Zakuska vojvođanske umetnosti. E, ako mi je nečega pun URAC – fali prvo slovo – to je bogdančiplićevska vizija Vojvodine: “Al se kod nas dobro jede”. Elem, u februaru u Dansing sali DOB održava se zakuska. Oni koji imalo prate kulturu znaju da je konceptualna umetnost dosadna stvar. A da se nešto gricne – nema! Dotrčava usplahireni Želimir i kaže: “Brzo, napravite neki skandal”. Kakav skandal? Pa, pevajte onu Peđinu pesmu iz filma. Na brzinu oformimo hor i otpevamo: Mi volimo Ruse/A Rusi vole nas/Mi volimo Ruse/U Rusima je spas! Tras! Raspali nas Bogdan Tirnanić u sledećem broju Nina tako da smo već sebe videli na Golom otoku. U nekom Zagrebačkom omladinskom listu objave čitulju sa Tirnanićevom slikom, uokvireno crnim i tekstom: Goodbye Tirke!

Dođe i mesec mart. Beogradski festival kratkometražnog filma. Film: Zdravi ljudi za razonodu – režija Karpo Aćimović Godina, muzika Peđa Vranešević. Zapravo samo to i ima u filmu: Karpova slika i moja muzika. Karpo dobije nagradu za režiju, a ja nagradu za muziku. Publika je tako oduševljeno prihvatila film da je maltene sve vreme pratila ritam tapšanjem i udarcima nogom o pod. Sve to u Velikoj sali Doma sindikata. Najlepše je što je Tirke morao da skoči sebi u usta i da film predloži za predstojeći Bijenale u Parizu, a ja ukleti umetnik stajao sam na bini s nagradom u rukama dok je intonirana himna Hej Sloveni u čast dobitnika nagrada.

A onda Kulturno-umetničko društvo Koji mili moji. Na sve strane. Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović u zatvor, Čeda Drča, Ana Raković, Mirko Radoičić, Vlada Kopicl i Peđa Vranešević na Bijenale mladih umetnika u Pariz, a Sloba Tišma nigde. Bliži mu je Fridrih Emanuel Kant od Džeka Keruaka.

Godina je 1972. Karpo i Peđa ponovo zajedno. Ovog puta polusatna TV emisija za koju sam napisao scenario i sve pesme. Zvala se Šta je to med (mad). Arsen Dedić, kad sam ga sreo kasnije, rekao mi je nakon čestitanja: ”Gabi i ja smo zijali. Vi uopšte niste izgledali kao jugoslovenski bend”.

Nakon izlaska iz vojske 1974. odlazim u Minhen da sa Žilnikom pišemo Gastarbeiter Operu, koju je valjda naručio Kammerspiele teatar. No, Željko se pokarabasi sa dvojicom dramaturga koji su nam bili dodeljeni, te od toga ne bi ništa. Opera se popela na daske koje život znače tek 1977. u januaru, ali sam ja muziku snimao tokom 1976. Ponekad i sad pustim instrumental Train Istanbul – Hamburg. Elektronski pank. Kao kad bi neko oterao članove gupe Kraftverk od sintisajzera i na njihovo mesto doveo Seks pistols – sve je tu, ali nekako Rotten! Za vreme boravka u Minhenu uradio sam i muziku za Žilnikov dugometražni film Paradies-Eine imperialistische tragi komedie. Stanovali smo u komuni Münzstrasse 7, u najužem centru, odmah do pivnica iz kojih je Hitler krenuo u svoj pohod. Sećam se da sam doveo svoju devojku Canu, a vrata nam je otvorio izvesni Mihael, go ko od majke rođen. Stan je bio fenomenalan – dupleks, a na gornjem spratu i ogromna staklena bašta s lepom malom plantažicom marihuane. Veselo!

Nakon što je u Srpskom narodnom pozorištu izvedena Opera, opet je došlo do izliva hovana. Pored očekivanih napada sa domaćeg terena, protest su uputile i nemačka i švedska ambasada. Tako da, ako mene pitate, sedamdesete su sve samo ne vesele. Uostalom, tako je bilo i na Zapadu. Dolazak na vlast Margaret Tačer i Ronalda Regana. Samo se potvrdilo ono što mi je otac, profesor istorije, govorio 1960-ih: “Uživaj u levičarskom liberalizmu koji trenutno vlada”. Vratiće se konzervativni desničari – i nije moralo dugo da se čeka. Pank je samo odgovor na zastrašujuću perspektivu. Mrak koji je 1971. pao na Novi Sad u međuvremenu se proširio na veći deo planete.

Foto: Aleksandar Rakezić - Zograf
Foto: Aleksandar Rakezić - Zograf

Osamdesetih najšira javnost saznaje za Laboratoriju zvuka braće Vranešević, bum! Vaši epski spektakli u Hitu meseca sa Petrom Čelikom i Vilmošom Kaubojem raspamećivali su mlade širom SFRJ. Koliko je bilo komplikovano osmisliti ovakve predstave, putovati naokolo sa tako opsežnim ansamblom, imate li neku specijalnu uspomenu s tim u vezi?

Nikad se nisam merio sa jugoslovenskim grupama. Moj rad se temeljio na poznavanju svetske produkcije i mojoj težnji da učestvujem u tom krugu stvaralaca. Prateća kompaserija našla se na sledeći način – Petar Čelik bio je na omotu albuma Telo, Vilmoš Kauboj se slučajno zatekao u katoličkoj porti i ja sam mu utrapio u ruke album, a on je pročitao prvu numeru sa B strane kao Alkoholna žena (umesto Alkohol, žene, i..., prim. aut). Odluka je pala, imamo novog konferansijea. A na jednom snimanju na novosadskom Sajmu ugledao sam Dušicu Ilić i setio se da sam čitao o transvestitu iz Bijeljine. Pevala je pod šatrom i odmah je uletela u šou. Specijalna uspomena nije moja nego Vilmoševa. Na nekoj od turneja smešteni su bili Dušica i Vilmoš u istu sobu. Vilmoš je ujutro bio skroz pokisao. Na pitanje: “Šta se dogodilo?”, odgovorio je kratko i odsečno: “Ona nosi muške gaće!”

Posebno pitanje odnosi se baš na tu cirkusku atmosferu koja je išla uz vaš šou? Odakle ta fascinacija cirkusom, to kreiranje vašeg veoma specijalnog muzičkog ambijenta, sa dovođenjem na pozornicu jednog naročitog sveta – šampiona, ali i gradskih čudaka, marginalaca?

Pre sam sklon definiciji koju je u Startu izrekao zagrebački novinar: Pučki teatar! Pošto sam mnogo radio u pozorištu, i to ne samo iza scene nego i nastupao u bar tri predstave, shvatio sam da publika ne dolazi na koncert samo da čuje nego i da vidi. Kad sam nabrajao učesnike na sceni zaboravio sam da pomenem uličnog pesnika zvanog Đoković Mladić. Evo nešto njegovog stvaralaštva: Moje su cipele braon/Tvoja je suknja grao/Ako te budu pitali/Otišao sam pravo... Pored svih njih bile su tu i balerine Duška i Vera, pa Irena Čelik, pa jedna slatka Cigančica koja je izigravala Lepu Jelu. Ja sam se trudio da to bude Teatar.

Šta napokon Peđa Vranešević misli, radi i namerava u 21. veku, kako sada naziva svoj bend i koji su i kakvi ljudi u njega dobrodošli?

Peđa Vranešević namerava da nastavi tamo gde je stao 2016, sa albumom Argyle Street. Jezik – engleski. Davne 1964. kao bend smo se zarekli da nećemo pevati na srpskom. Prekršili smo tu zakletvu i sad je vreme da nastavim svoje dečačke snove. U mom iMacu čekaju me odlična violončelistkinja, viola i violinistkinja, razni udarači, kompletni simfonijski orkestri, kompleti bubnjeva, pojačala koja samo poželeti možeš, šteknem mog vintidž Telecastera iz 1966. u komp, pa da vidiš ROKANJE I ROLANJE! Uostalom na BBC 6 radiju, koji redovno slušam, ne postoji više podela na umetničku, džez i popularnu glazbu. To isto sam čuo i od Filipa Glasa 1983. u Londonu. Na pitanje novinara koliki je uticaj pop i rok muzike na njegov rad, priznao je da je uticaj ogroman. Moj novi bend zove se PVC & The Vinyls, a to su PVC, tj. ja, i the Vinyls koje sačinjavaju Me, Myself and I!

Izvor: Novi Magazin

Prati B92 na Viberu

Muzika

Todo Mundo: World music festival u Beogradu

World music festival Todo Mundo, na kome će nastupiti gitarista Vlatko Stefanovski, harmonikaš Lelo Nika, kontrabasista Nenad Vasilić i drugi, biće održan od 24. do 27. avgusta u Tašmajdanskom parku u Beogradu, uz slobodan ulaz za posetioce.

Muzika četvrtak 17.08. 13:54 Komentara: 0
strana 1 od 1257 idi na stranu