“Šišanje“ – Ne samo srpska priča

Pisati o srpskoj kinematografiji nije baš prijatno, prvo zbog toga što u većini filmova glume isti ljudi, a potom (bitnije), što su mahom svi tematski orijentisani na suvu politiku, bedu duha siromašnog društva... ili babu koja se češlja.

Srećom po srpski film, ali i publiku željnu nekog pomaka u domaćim izdanjima, "Šišanje“ sve to (barem donekle) menja.

Dinamične fabule, uz paralelne priče koje se prepliću i na kraju kulminiraju interesantnom katarzom i briljantnim poukama, "Šišanje", novo ostvarenje reditelja Stevana Filipovića, poseduje sve elemente potrebne da vas odvuku u bioskop.

Priča o Novici, kojeg maestralno tumači mladi Nikola Rakočević, naivno počinje u Matematičkoj Gimnaziji. Još uvek maloletni klinac je matematički genije i uzorno, lepuškasto i mirno dete sa kojim je, gle čuda, sve u redu. Pod nadzorom ambicioznog profesora (uvek dobri Dragan Mićanović), on pokušava da se probije radom i trudom i pobedi na republičkom takmičenju. Sve je to jedna krajnje nezanimljiva, idilična slika, dok ne vidimo Relju, Novicinog druga, takođe matematičara, koji je vođa skinhed navijača. Relja nagovara Novicu da mu pomogne oko zadatka na takmičenju, nadzornica takmičenja potom Novicu izbacuje, a profesor ga grdi.

Sve ovo deluje krajnje „neposebno“ i nezanimljivo, dok se ubrzo ne ispostavi da je upravo to početak i podloga za Novicino moralno posrtanje, koje predstavlja i kamen temeljac cele priče.

Asocijalnog dečkića prefrigani Relja (fantastičan i potpuno transformisani Viktor Savić) prvo odvlači da se maklja na utakmici izmišljenog kluba Radnik, a potom ga dovodi u svoju grupu neonacista skinheda i pokazuje mu "čari razuzdanog života“ u Srbiji. Zaljubljen u komšinicu Minu, takođe pripadnicu nacista, i očaran činjenicom da mu neko ukazuje pažnju, Novica se postepeno okreće svom socijalnom pseudonapretku i ostavlja sve ono što ga je činilo "običnim štreberom“ iza sebe.

Tada kreće priča o tome šta, zapravo, čuči čak i u najboljima od nas i kako lične ideje pojedinaca, bilo da je u pitanju akademik fašista, kvazimafijaški vlasnik kluba, ili policajac koji će da zažmuri na zločin ako za to dobije par stotina evrića, mogu da utiču na okolinu. Kroz Novicinu transformaciju u morbidno agresivnog novog vođu navijača i "edukovanog“ nacistu, vidimo čitav spektar mladih koji još ne znaju ništa o životu i kojima tako malo treba da posrnu, čak se i pretvore u svojevrsnu socijalnu pošast. Dok je još i balansirao na liniji između mirnog gimnazijalca i naciste delikventa, Novica čini stravičan zločin, koji mu potom zauvek menja život, ali ne i shvatanje istog. Nedovoljno zreo i iskusan da shvati da je, kao zaslepljeni klinac zasenjen ideologijom samo nečije oruđe za ostvarivanje dobrog biznisa, on ceo svoj život posvećuje neonacizmu, dok mu se mogućnosti izbora i borbe za sopstveni put drastično smanjuju posle svake akcije.

Vođeni ideologijama o kojima ne znaju ništa, mladi kao Novica postaju više od inertnih građana i deo sistema koji je previše vredan onima koji su ga i sastavili. Tu se ističe pozadina te "jadne Srbije“, koja je omogućila probisvetima da vrbuju i ucenjuju zarad zločina koje svesno čine, ali fokus i dalje ostaje na toj izgubljenoj generaciji kojoj je ipak bitnije da bude prihvaćena u društvu, kakvo god ono bilo, nego da pobeđuje na takmičenjima i postane akademski obrazovana. Upravo zbog toga je Novica klinac i upravo zbog toga su njegovi zločini još strašniji – on ne zna ništa osim toga da bi uradio sve da se oseti kao deo nekog sistema, a pritom sve do samog kraja ne shvata da mu taj sistem samo nakratko omogućava da postane „nešto“ (šta god to bilo), pre nego što ga proždere.

Zbog toga nije na odmet reći da je glavni lik, zapravo, Relja, pošto je on jedini od mladih u priči koji tačno zna šta hoće i ne prepušta se u potpunosti nijednoj ideji koja nije u njegovom ličnom interesu. Kao što pred kraj kaže Novici, njemu je priča o nacizmu samo poza, koju koristi da "cirka pivo sa ortacima vikendom i da se šiba sa policijom“. Njega ne zanima da napada ljude po ulici i zastrašuje koga stigne, već, kao ozbiljniji igrač, zna da se sa "sistemom“ samo flertuje zarad dobrog biznisa. Sve ostalo dođe i prođe. Naravno, i tu postoji komponenta moralne i svake druge korupcije, pošto su svi prefrigani igrači, od poslanika na koje Novica naleće, do akademika Hadži-Tankosića, spremni da i sami počine stravične zločine tako što će druge navoditi da ih prave, ili zbog novca zažmuriti na... bilo šta.

Mada na momente deluje tako, ovo nije (barem ne direktno) priča o politici i "jadnoj Srbiji“, pa ni o ideologiji. Gotovo svi likovi sa kojima se susrećemo jesu relativno pristojni, obrazovani ljudi iz (više) srednje klase. Ti mladi neonacisti koji političarima služe kao paravan za sopstvene zločine nisu deca koja su odrastala u Slobinom vremenu, idu u dobre škole i troše stotine evra na fajerke, martinke i druge rekvizite.

"Šišanje“ je utoliko strašnije, pošto nam ukazuje na to da "nije Sloba kriv za sve“ i da je svako krojač svoje sudbine. U krajnjoj liniji, priča je utoliko bolja što je mogla da se desi u svakoj državi i nije izrazito "srpska“ (ne zavaravajte se mišlju da na Dalekom zapadu ne postoji korupcija).

Pošto kraj sadrži obrt koji ne bih da otkrivam, važno je samo napomenuti da se prikazano završava pobedom onih koji su sami sebi napravili "plan“ i koji nisu dozvolili da ih priklanjanje nekim naizgled "višim ciljevima“ i "briga za društvo“ odvuku od ideje da je život samo dobar biznis. Ti pojedinci, sa dobrim razlogom prikazani kao pametniji i svesniji, ne mare za ideale, za opšte dobro ili neki moralni kodeks. Zbog toga i pobeđuju. Sa druge strane, zabludela deca kao Novica, koja se u trenutku prepuste onima koji znaju kako da svoje vreme unovče, postaju deo uhodane sistemske mašine za mlevenje iz koje potom ne mogu da se izvuku.

Kao i svako preambiciozno ostvarenje koje pokušava da u 100 minuta spakuje isto toliko poruka i ideja, i "Šišanje“ ima svojih mana. Određene scene odaju utisak traljavog sklapanja i ponekad ostaju nedorečene, dok nedostatak informacija o samim likovima, njihova instrumentalna motivacija za tako ekstremno ponašanje i istorijat njihovih ličnosti, ume da na momente fabulu načini naivnom. Ovo, ipak, nisu ozbiljne zamerke, pošto se Filipović maestralno pobrinuo da film kao celina film funkcioniše odlično, dok na kraju nijedan rep ne ostaje da visi, a suštinska ideja uspeva da se prenese na publiku.

Iako ne bez mane, Šišanje je na "našoj sceni“ pravo osveženje i film koji najavljuje, ako ne veselije, onda svakako kvalitetnije i inventivnije dane srpske kinematografije. Sa nadom da će više mladih glumaca i reditelja dobiti priliku da u skorijoj budućnosti zablista, ovaj film je kvalitetna brutalna priča za sve, a naročito one koji ne shvataju koliko je malo naizgled dobrom čoveku potrebno da posrne.