Filmske izreke kao narodne mudrosti

Curtizova “Casablanca” verojatno bi bila dobar film i da nije one slavne rečenice koju Humphrey Bogart izgovara Claudeu Reinsu: “Mislim da je ovo početak jednog predivnog prijateljstva”. Ali, ta je rečenica za milione gledaoca i nekoliko generacija ostala ona poslednja, najupečatljivija asocijacija po kojoj pamte Curtizov film, film za koji je Umberto Eco rekao da nije “film” nego “cinema”.

Filmske rečenice - kada su dobre - ponekad imaju taj efekt. Premda postoje veliki filmovi koje ne pamtimo po rečenicama nego po slikama i scenama, upravo su linije dijaloga često onaj delić filma koji za nama ostaje nakon izlaska iz bioskopa, ponavlja se, postaje poslovičan i ulazi u svakodnevni govor. Eastwood je snimio desetine prekrasnih filmova, ali jednom kad umre, mnogi će ga se najviše sećati po “Make my day!” Prljavoga Harryja.

Od svega što je ostalo iza Fellinija, ništa nije tako nepoderivo u kolektivnom pamćenju kao dve kratke rečenice iz “Amarcorda”: “Gradisca!” i “Io voglio la donna!” Od serijala po Flemingovim romanima, ljudi ništa ne pamte toliko kao: “My name is Bond, James Bond”.

Postoje li u našoj kulturnoj memoriji takve rečenice, koje su nastale na filmu i igranoj televiziji, da bi ušle u pučku kulturu, mutirale u poslovice, parole, novinske naslove, egide, transparente i grafite? Njih možda nema mnogo, ali ih ima, a za ovu priliku napravili smo izbor. Sve potiču iz filmova i TV serija, sve su nastale u kulturi bivše Jugoslavije, a svaka se od njih toliko “izlila iz korita” da ih danas grafiteri, novinski urednici, sportski novinari i ljudi uz kafu ponavljaju često i nesvesni kad su, kako i u kom kontekstu napisane, odnosno izgovorene. Kompletnu listu koju je Pavičić napravio pogledajte ovde, a mi vam prenosimo najefektnije primere.

"Ne okreći se, sine!" - (Ne okreći se sine, Branko Bauer 1956, scenarista Arsen Diklić)
Reč je o poslednjoj izgovorenoj rečenici u ponajboljem hrvatskom filmu o Drugom svjetskom ratu, i najboljem jugoslovenskom trileru uopće. Rečenicu u filmu izgovara teško ranjeni otac (Bert Sotlar) koji tera sina da se ne osvrće za njim, nego da požuri prema šumi gdje ga čeka veza za slobodnu teritoriju. Linija dijaloga koju je napisao scenarist Diklić filmu je na kraju i dala i naslov. No, ono što je zanimljivo jest podreklo same scene. Bauer je u više intervjua isticao kako je inspiraciju za nju našao u Disneyjevu “Bambiju”, i to u prizoru kad posrnula mama srna požuruje Bambija da utekne pred požarom.

"Babo, daj babo glavu!" - (Čudotvorni mač, Vojislav Nanović, 1950, scenarista Jugoslav Đorđević)
“Čudotvorni mač” Vojislava Nanovića bio je prvi posleratni jugoslovenski “fantasy”. Spektakularnim scenografijama, bizarnom fantastikom i jezovitim prizorima film se usekao u pamet celoj jednoj generaciji, tako da i Nedjeljko Fabrio u svojoj prozi “Nagrada” piše o “domaćim zlopogleđama, crno-bijelim umjesto u boji”. Možda najjezovitiji deo filma jest onaj kad Nanović uvodi junaka (Rade Marković) u veštičju pećinu. Zla čarobnica u njoj drži izgladnelog kanibala Baš Čelika. Dok su uokolo glave nabijene na kolčeve, Baš Čelik iz duplje lakomo ponavlja: “Daj, babo, glavu!” Gotički zlokobna pećina i ekspresivni kjaroskuro danas izgledaju naivno, ali su preplašili naraštaje i naraštaje.



"Ko je zapalio žito?" - (Salaš u malom ritu, Branko Bauer, 1975, scenarista Arsen Diklić)
Legendarna serija Branka Bauera “Salaš u malom ritu” odvija se u malom selu u Bačkoj godine 1943. Nakon što deca slučajno zapaljivom strelicom spale pošiljku pšenice za istočni front, nemački vojni istražitelj Šicer dolazi u selo da otkrije počinitelje. Šicer, u interpretaciji Miodraga "Mrguda" Radovanovića, bio je jedan od najnezaboravnijih negativaca jugoslovenskog filma, i to ponajpre zato što je bio fin, nasmešen i prijazan, a iza uljudnosti krili su se podmukle namere i moć. Njegovo pitanje: “Ko je zapalio žito?”, koje postavlja svim seljanima, postalo je poslovično, a u uličnoj komunikaciji ironičan primer za svako dosadno propitkivanje.

"Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo" - (Sjećaš li se Dolly Bell, Emir Kusturica, scenario Abdulah Sidran, 1981.)
Ova rečenica scenarista Abdulaha Sidrana provodni je refren koji se ponavlja u više navrata u prvom i daleko najboljem filmu budućega dvostrukog Kanskog pobednika Emira Kusturice. Ta rečenica, koja svojom nezgrapnom frazeologijom imitira žargon partijskih proglasa, postat će egida za celu jednu eru.

Sidranov scenario i Kusturičin film zbivaju se u Sarajevu 60-ih i pričaju priču o dobu ubrzane modernizacije, prvih frižidera, televizora, auta i pasoša. Osećanje da “svakog dana napredujemo” u to je doba bilo opšte osjećanje cele generacije, a tu socijalnu promenu film prikazuje time što se junakova porodicuaj potkraj filma seli u novogradnju. Sidranova rečenica u sledećim će se decenijama često ponavljati kao uzrečica, no kako su zemlje u kojima smo živeli sve više upadale u političke i ekonomske nedaće, rečenica je sve češće imala ironični ton.

"Das ist Walter!" - (Valter brani Sarajevo, Hajrudin Krvavac, 1972., scenarista Đorđe Lebović)
Slavna poslednja rečenica kultnog Krvavčeva akcionog trilera. Izgovara je nemački oficir koji s vidikovca gleda Sarajevo i priznaje kako ne može uhvatiti šefa sarajevskog pokreta otpora, jer Valter nije jedan čovek nego - čitav grad. Scenu je, dakako, pratila legendarna muzika Bojana Adamiča.
Budući da su nastajali u vreme kad je Jugoslavija imala nerealno naduvanu spoljnopolitičku ažnost, partizanski filmovi reflektirali su taj narcizam kroz likove stranaca koji se izrekom dive jugoslovenskom duhu, upornosti i nepokolebljivom otporu. Scena s “Das ist Walter” nije jedina, ali je najtipičnija manifestacija takve samohvalisavosti. Tokom decenija rečenica je postala kultna uzrečica, a Zabranjeno pušenje 1984. njome naslovljuje studijski album. U ratu devedesetih i rečenica i prateća glazba dobili su sasvim nove konotacije i postali znak otpora Sarajeva jednoj drugoj agresiji. “Das is Valter” je tako danas, među ostalim, i naziv - biciklističke utrke!



"Neću politiku u moju butigu" - (Velo misto, Joakim Marušić, 1980, scenarista Miljenko Smoje)
U slavnoj seriji Miljenka Smoje ovu rečenicu uporno i opetovano ponavlja brijač, Meštar (Boris Dvornik), dok njegovom brijačnicom sevaju političke debate komunista i antikomunista, radićevaca, rojalista i unitarista. Nastao na temelju dvojice glasovitih splitskih “barbira”, Meštar je u Smojinu scenariju bio zamišljen kao primer dalmatinskoga građanskog gunđala, grintavca koji na svaku politiku ima primedbe, ali nikad ne saznajemo kakva su njegova opredeljenja. Snimana 79/80. serija “Velo misto” bila je u svoje vreme najambiciozniji projekt RTV Zagreb, a celokupni Voćni trg s Meštrovom radnjom sagrađen je u Zagrebu, u sportskoj dvorani. S obzirom na to da se danas smatra evergrinom, vredi napomenuti da je u svoje vreme serija bila - silno napadana.

"Preko vode do slobode!" - (Bitka na Neretvi, Veljko Bulajić, 1969, scenaristi Stevan i Veljko Bulajić)
U najskupljem i najambicioznijem filmu ikad snimljenom u jugoistočnoj Evropi igrali su Yul Brynner, Franco Nero, Sylvia Košćina, Sergej Bondarčuk, Orson Welles i Harsy Krueger, ali najpamtljiviju repliku dobio je Fabijan Šovagović u ulozi tifusara Boška. Kad pokretna bolnica shvati da je Tito dao da se sruši jablanički most, poludeli Boško skače u ledenu Neretvu uz povik: “Preko vode do slobode!” i utapa se u nabujaloj vodi. Ipak, u samoj sceni središnji je lik bombaš Brynner koji nemoćno prati pogibiju prijatelja. Ta scena - popraćena “napumpanom” orkestralnom glazbom Mikisa Teodorakisa - ilustruje ponajbolje onaj specifični talenat koji je Bulajić imao: sposobnost da se orkestriranje masa i socrealistička ilustrativnost poveže s potresnim prizorima individualne drame.



"Ne mišajte me niušta i kvit" - (Lisice, Krsto Papić, 1969., scenarist Mirko Kovač)
U “Lisicama” Krste Papića ovu rečenicu tri puta izgovara danas zaboravljeni, brkati seljak, naturščik iz sela Ježević kod Vrlike, u čijoj je okolini Papićev film sniman. Prvi ozbiljan film koji je snimljen o Informbirou, “Lisice”, prati hapšenje istaknutog komunista kojeg agenti OZNA-e odvedu u zatvor direktno sa svadbe. Dok se odnos seljana prema političkom velmoži menja od krajnjeg udvorništva do potkazivanja i blaćenja, starac u opancima celi film, poput mantre, ponavlja: “Ne mišajte me ni u šta i kvit!” Ova briljantna Kovačeva linija dijaloga izvlači esenciju iskustva ljudi na našim prostorima: iskustva koje uči da od petljanja u politiku može biti samo nevolje. Svaki put kad u Hrvatskoj padne politički kumir - bio to Tito ili Sanader - “Lisice” zabljesnu svojom sve-vremenskom pameću.