Kovčeg za bubamaru

Mnogi odrasli ljudi imaju potrebu za kućnim ljubimcem - višenožnim, beznogim ili pernatim prijateljem s kojim će podeliti neko češkanje, obrok ili misao. Za razliku od odraslih, deca uvek imaju potrebu za ljubimcem. No njihovo mišljenje je često suprotstavljeno stavovima njihovih roditelja, pa se klinci posle uvedenih sankcija na pse, mačke, hrčke i ribice često okreću ilegali. A nema idealnijih ilegalnih kućnih ljubimca od insekata.

Insekti su veoma lako nabavljivi, tj. uhvatljivi. Nije ih problem smestiti u mali, tajnoviti prostor, daleko od očiju bilo kakvog strašnog suda. Mogu biti jako interesantni za posmatranje, sa svojim gotovo vanzemaljskim formama i neobičnim pokretima. Ali uvek postoji loša strana medalje - deca se jako vezuju za svoja stvorenja, a insekti su kratkog veka. Dodatno - osetljivi su, pa im njihov mini život može biti naglo prekraćen iz nehata, samo jednim slučajnim pokretom.

Možda je taj davni, iskreni bol vezan za gubitak ljubimca bio ono što je inspirisalo Davida Barringera, pisca i dizajnera iz Severne Karoline, da napravi jedan jako neobičan set. U pitanju je „The Dead Bug Funeral Kit”, koji sadrži minijaturni kovčežić, svitak sa uputstvom sprovođenje sahrane, glineni cvetić i seme trave za grob, sve izrađeno i upakovano krajnje detaljno i pedantno. A možda je najčudniji element ručno rađena „Buggy Book Of Eulogies” - knjižica sa posmrtnim poemama o najčešćim insektima - o leptiru, cvrćku, bogomoljci, muvi, bubamari...

U njima se provlače kako momenti nevine fascinacije čudnim bićima, tako i poetski prikazi najčešćih razloga kraja njihovog postojanja.

Ovaj čudni dizajnersko-spisateljski poduhvat, iako jako zanimljiv na svoj minijaturno-morbidni način, ipak ostavlja osećaj nekog nedefinisanog nemira. Možda je to zbog opšte blasfemičnosti koncepta - prenošenja najpotresnijeg ljudskog rituala na svet bića koji je tako daleko od našeg.

Možda je to zbog osećaja suštinskog distanciranja autora u odnosu na činjenicu da decu stvarno obuzima tuga zbog gubitka nečega što je za većinu “zrelih” tako malo i beznačajno. A možda nemir leži u tome što nas smrt malih i prolaznih bića u tako ozbiljnom ruhu jasno podseća koliko smo i sami krhki, daleko od besmrtnih i nedodirljivih.

.