Fenomen hipstera

Izbledeli uzani džins. Ležerna pamučna majca ili retro džemperić. Naizgled razbarušena kosa, a zapravo je svaka dlaka na svom mestu. Naočari debelih okvira, ali ne nužno sa staklima. Palestinska marama. Bendovi s najboljim recenzijama na Pitchforku u slušalicama. Šoping. Ironija, apatija i nostalgija. Pripojite sve ovo jednoj osobi i dobili ste prosečnog hipstera.

Termin „hipster“ se prvi put pojavio 40-ih godina u SAD i opisivao je pripadnike bele srednje do više klase, koji su imali afinitete prema tadašnjoj džez i bluz sceni. Nisu se zaustavljali samo na muzici – trudili su se da prisvoje stil oblačenja, način govora i uopšte kompletan imidž muzičara. Boemski život, uživanje lakih droga i često naginjanje homoseksualnosti... Tendencija da se zanemari status, poreklo i pripadanje društvenom sloju belih kragni.

Vezanost za muzičku scenu i težnja avangardi kao pokušaju bekstva iz sopstvenih okvira možda je jedino što povezuje tadašnje i današnje hipstere. Međutim, četrdesete su bile manje medijski zlokobno vreme. Tada nije bilo mogućnosti da se stvori kontrolisani globalni trend, koji se još trudi da izgleda potpuno spontano.

Hipsteri sebe nazivaju pripadnicima alternativne, kontra-kulture i teže da vežu za sebe pojmove neponovljivosti, svakodnevne nemarnosti uz generalnu društvenu osvešćenost, unikatni stil i opšti kul. Ipak, taj pokušaj je praćen bezbrojem paradoksa. Nova garderoba koja treba da izgleda kao second hand. Pljuvanje po korporacijama uz uživanje Starbucksa. Tendencija da se deluje ležerno, uz potpunu opsednutost imidžom. Eksperimentalne forme umetnosti, bez usavršavanja osnovnih. Zabrinutost za stanje planete, no teško da svi ti plastični okviri za naočare doprinose smanjenju količine plastike na deponijama... I svi „autentični“ hipsteri širom planete su samo rekombinacija istih elemenata.

Svi se slažu u jednom: hipsteraj je podkultura koja se prezentuje kao kontra-kultura. Stvorena da bi konzumirala, pri tom pokušavajući da oda privid apsolutne kreativne autentičnosti. No, nekim čudom, od Tokija do Njujorka, od Johanezburga do Osla, svi hipsteri izgledaju suštinski isto, slušaju iste izvođače i imaju iste stavove. Biti različit da bi se bio isti? U hipster fenomenu ogleda se sila novih strategija marketinga – kroz sajtove, blogove, individualne kreatore mišljenja i viralne internet fenomene. Kada pogledamo širu sliku, sve počinje da liči na masovni marketinški eksperiment.

Ipak, ono što je daleko čudnije od same pojave je intenzitet besa i prezira onih koji besumučno napadaju „hipsterdom“. Kolumnisti, samozvani i diplomirani kulturolozi, svi pozivaju na (makar misaoni) linč hipstera. „Hipster mora umreti“. Može se čuti da je ovo prva nazovi kontra-kultura koja je revolucionarnost zamenila ravnodušnošću, da obesmišljuje druge podkulture pripajajući njihove elemente sebi, pritom im uništavajući simboliku. Optužbe sežu dotle da hipsteri imaju i perfidne rasističke tendencije – njihovu fokusiranost na beli retro hip-hop neki tumače kao želju za prisvajanjem hip-hop ritmova, ali bez „preteće“ crne populacije. Hipster je, izgleda, kultirni neprijatelj broj 1.

Ali da li fokusiranjem na licemerje hipstera prikrivamo sopstveno? Jer šta imamo na suprotnoj strani? Ko treba da izvrši simbolični linč hipsteraja? I da li trenutno postoji bilo koji globalni kulturni pokret čija bi se revolucionarnost i autentičnost mogla jemčiti? Ista mašinerija koja je stvorila hipster fenomen kastrirala je većinu globalno značajnih podkultura. Pretvorila je hip-hop pobunu u „cice, kolica i bling“, pank u ružičaste simbole anarhije na Avril Lavinj, rokabilije u šminkere koji se trude da izgledaju čvrsto, darkere u dark šoping fetišare... Nekadašnje pobunjeničke (ili bilo koje druge) filozofije sada su žive koliko i muzejski eksponati - u modernom svetu zamenjeni su odgovarajućim brendovima za kojima trčkarate ukoliko se smatrate „kontra-kulturnim“.

Niko ne poriče da su hipsteri kulturološki „ćorsokak zapadne civilizacije“. Međutim, poenta je da je taj ćorsokak daleko duža ulica – u njemu su završile i mnoge struje koje su nekada nešto značile. Kojih se rado sećamo i pokušavamo da stvorimo privid da žive i danas. Hipster je samo žrtva svog vremena, a mržnja prema hipsteru više od svega liči na poricanje činjenice da je pojedinac poražen i - da postoji isključivo u okviru tržišne mašinerije.