Calexico na Kalemegdanu

Oni koji su malo bolje upućeni u aktivnosti beogradskih koncertnih promotera, znaju da pokušaji da se Calexico dovedu u Srbiju traju već desetak godina. Konačno su se sve kockice posložile pre nekoliko meseci kada je i zvanično objavljeno da ovaj bend iz Tusona dolazi u naš grad 7. avgusta. Godišnji odmori onih koji vole ovaj bend, počeli su da se planiraju pre ili posle ovog dana.

Pre nego što se pozabavim sinoćnjim koncertom, pomenuo bih par stvari. Calexico su osnovani 1996. nakon što su gitarista i pevač Džoi Burns i bubnjar Džon Konvertino napustili grupu Giant Sand. Krajem devedesetih, Calexico su voleli uglavnom poklonici žanrova amerikana i alternativni rok. Petnaestak godina kasnije, na njihove koncerte dolaze ljudi koji slušaju Frenka Sinatru, The Smiths, Robija Vilijamsa, Đuru i mornare, Buena Vista Social Club, Nila Janga, Oasis, Sonic Youth, Majlsa Dejvisa, Kanje Vesta, Dinosaur Jr, Kraftwerk, a ima i onih kojima muzika ne zauzima posebno mesto u životu. Kako su Džoi Burns i drugari prešli put od žanrovski profilisanog benda do sastava uz koji rado đipaju i stari i mladi, odnosno oni koji pažljivo slušaju muziku, do onih koji od koncerta traže “samo nešto veselo”? Iako nikada nisu napustili amerikana korene, vremenom su sve više eksperimentisali sa žanrovima: oprobali su se u džezu (album “Travellal”), elektronici (“Tête à Tête”), čistom popu (“Garden Ruin”), post roku/nojzu (pesma “All Systems Red”), a na svim pločama su provlačili latino/marijači momente koji su postali njihov zaštitni znak.

S obzirom na sve to, logično je da su tokom karijere ostali bez određenog broja publike i to najčešće onih konzervativnih amerikana fanova nespremih da prihvate bilo šta što ne miriše 100% na američki folk/kantri - “Džoi je izdao Giant Sand i otišao u komercijalu”. Međutim sve više je bilo onih koji su ih iznova otkrivali, pitajući se “koji je to bend koji sa takvom lakoćom kombinuje sve one marijači trube sa gitarama na distorziji”. Tako se i danas dobar deo njihove publike deli na one koji se lože na te meksičke ritmove, odnosno na nas kojima više prijaju bučne rok, odnosno nežne pop pesme.

FoNet/Aleksandar Levajkoviæ

Bez obzira na tu podelu, Calexico danas ne bi bili to što jesu bez jednog od pomenutih sastojaka, a i ona gužva sinoć na Kališu bila bi mnogo manja. Da sviraju samo “meksikanu” verovatno bi većinu publike činili oni matorci koji sve vreme tapšu u ritmu, a da sviraju samo bučni gitarski rok – teško da bi ikada došli u Srbiju u punom sastavu. Drugim rečima, skroz je nevažno kojoj grupi pripadate i koji Calexico stil preferirate. Pitanje koje je značajno jeste da li i kako Calexico uživo barataju sa svim tim žanrovima koje smo slušali na njihovim albumima. Verujem da je za najveći broj posetioca sinoćnjeg koncerta to pitanje ipak samo retoričko.

Tokom dva sata Calexico su nam jasno dali do znanja da njihove svirke spadaju u sam krem svetske koncertne rok ponude. Na bini smo videli 7 ekstremno talentovanih instrumentalista, koji se sa neviđenom lakoćom šetaju po svim delovima Calexico diskografije, odnosno svim onim već pomenutim žanrovima i stilovima. Džoi Burns je u isto vreme harizmatičan, postiđen, veseo i krajnje filantropski nastrojen, dok je Konventrino vizuelno gotovo neprimetan, ali bez njegovog zvučnog doprinosa, Calexico bi bili nešto kao Led Zeppelin bez Džona Bonama. Ako želite da saznate nešto o njihovim muzičkim talentima, bolje da odete na Vikipediju umesto što očekujete da ćemo se ovde baviti očiglednostima tog tipa. Oni koji nemaju pojma ko su Calexico, a cenim da je takvih sinoć bilo poprilično, verovatno su bili najviše iznenađenji duvačkom sekcijom koju čine Martin Venk i Džejkob Velencuela. Njihove dve trube su zvučale kao omanji duvački orkestar, savršeno usvirane, precizne i vrlo glasne, dok je gitarista Džairo Zavala u nekoliko momenata bio blizu da ukrade šou svojim kolegama. Dugo Beograd nije posetio tako stilski šarolik, a pri tom besprekorno usviran bend.

FoNet/Aleksandar Levajkoviæ

Što se samih pesama tiče, kao što je bilo i očekivano najviše je bilo onih sa poslednjeg albuma “Algiers”, od kojih bih posebno izdvojio singlove “Splitter” kao najzarazniju. One marijači teme činile su veliki deo koncerta – publika je tapšala, igrala, vriskala, a među najupečatljivijim beše “Roka” koja lepše zvuči uživo nego na albumu. Balada “Dead Moon” beše Calexico način ovlaš koketiranja sa ambijentalnim zvucima, dok je obrada velikog Love hita “Alone Again Or” jedan od nekoliko hajlajta celog koncerta. Znam neke za koje su savršeni duvači i prelazi kao iz snova ovu obradu učinili lepšom od originalne verzije. Kada smo već kod hitova, nemoguće je ne pomenuti himničnu “Crystal Frontier” tokom koje su teniski tereni odbojkaškog kluba Partizan (može li debilnije ime za koncertni prostor?) pretvorili u ogroman podijum za igru iz srca Meksika u kom je bilo preko 40°C.

Ipak, kao potpuni trijumf celog koncerta beše epska “All Systems Red” i ako mi ne zamerite na privatnosti, omiljena pesma iz celog Calexico kataloga kada je potpisnik ovih redova u pitanju. Pesma potiče sa albuma “Garden Ruin” i prvi put sam je uživo slušao na njihovom koncertu u Zagrebu pre 5-6 godina (koncert koji je bio kanda nešto manje marijači oriented od ovog sinoć, a ako znamo da su tada promovisali “Garden Ruin”, onda je jasno i zašto). Sećam se da sam se tada po završetku te pesme tresao od uzbuđenja i taj događaj prepričavao mesecima. Sinoć nije bilo mnogo drugačije. “All Systems Red” je priča o tome kako se jedna sumorna balada prepuna bolnih udaraca života pretvara u jezivu buku koja kao da pokazuje ogroman srednji prst svim tim životnim udarcima i nakon koje žrtva izlazi kao pobednik…ili tako nekako. S obzirom da je pesma Brnsova kritika Bušove Amerike, oni je na ovoj turneji ne sviraju. Iz prvih redova su se tokom celog koncerta čuli povici publike koja je tražila pesmu, i na drugom bisu bend nam je uslišio tu molbu. Ne dešava se baš svaki dan da Beograd dobije nešto (dobro) što drugi gradovi nemaju. Uostalom, postoji li bolje zemlje od naše za pesmu u kojoj se čuju stihovi “Nothing changes here and nothing improves” ? Znoj, žmarci, drhtavica i glasne žice koje vibriraju u ritmu onih petnaestak gitara koje su se čule na bini tokom ove pesme. Čarolija. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je juče u Beogradu bilo oko 37-38°C, mislim da Calexico nisu mogli izabrati bolji dan da dođu u Srbiju. Sve one latino “ajmo ruke gore” poskočice ne samo da su lakše pale u tom meksičkom ambijentu, nego su mnoge čak i prijale. Slušajući Calexico sinoć, nisam se mogao oteti utisku da je malo bendova koji su u stanju da za tako kratko vreme podignu atmosferu u publici na tako visok nivo. Kada bih kojim čudom imao para i kada bih još većim čudom pravio svadbu, voleo bih da mi baš oni sviraju. Verujem da bi rođaci iz provincije očas posla znali šta će sa maramicom na kraju/početku nekog kolceta dok Džoi i drugari praše “Güero Canelo” na primer.

Bez obzira “koji” Calexico više volite, ako ste napustili teniske terene odbojkaškog kluba Partizan bez osmeha na licu, mora da ste baš veliki namćor. Sinoć smo gledali grupu koji voli različite ljude, voli različitu muziku i zna da je svira na različite načine. Ako volite takve bendove a trenutno ste nalazite moru (pri tom to nije Šibenik u kome Calexico sviraju večeras), nadam se da se mnogo dobro provodite. U suprotnom, plašim se da ćete žaliti za jednim od boljih koncerata koji su se desili u Beogradu u poslednjih nekoliko godina.