U procepu kosovske retorike

U najnovijoj verbalnoj ofanzivi ovladavanja Kosovom kao «zlatnom granom srpske politike» (dr Ivan Čolović), a u slučaju da kosovski Albanci proglase nezavisnost, Demokratska stranka Srbije i njen lider Vojislav Koštunica predložili su da se prolongiraju predsednički i lokalni izbori (dok se ne razmrsi kosovski čvor, jer je to prioritetno državno i nacionalno pitanje!) i da srpski parlament donese odluku da «Srbija ne može postati članica NATO-a ako Alijansa podrži jednostranu nezavisnost Kosova i Metohije»!

S druge strane, lider demokrata i predsednik države Boris Tadić u rukavicama je odgovorio na izazov tako što je pozvao «sve stranke na uzdržanost i na državotvorno ponašanje koje neće otežavati i slabiti poziciju Srbije u pregovorima». Ministar spoljnih poslova i Tadićev stranački saborac Vuk Jeremić ipak je bio nešto određeniji: «Srbija je u delikatnoj fazi pregovora o Kosovu i potrebna nam je podrška svih međunarodnih faktora, od kojih su mnogi u NATO-u».

Budući da odnose koalicionih partnera, Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, na ovom mestu posmatramo kroz vojno-političku optiku, umesno je postaviti pitanje: Kako će se ovako (ipak) suprotstavljeni stavovi odraziti na Vojsku i Ministarstvo odbrane? Jer, de facto, Vojska i Ministarstvo našli su se između dve vatre, odnosno u procepu kosovske retorike. Jeste da je Boris Tadić «vrhovni komandant» Vojske, ali je njegova stvarna moć manjeg opsega nego moć koalicionog partnera. Naime, Vojislav Koštunica je šef najmoćnije grane vlasti u Srbiji, a povrh toga, u birokratskoj hijerarhiji njemu je podređen i ministar odbrane.

Oslonivši se na istraživanja prema kojima većina građana ove zemlje ne preferira članstvo u NATO-u, a donekle uvaživši (ipak) kritiku koalicionog partner/a, glavni štab Koštuničine stranke je u izvesnom smislu reterirao u odnosu na izjavu o članstvu u Alijansi tako što je dan nakon toga u medijski opticaj pustio vest da će o tome konačnu reč dati «narod na referendumu». U isti mah, glasnogovornik te političke partije Branislav Ristivojević saopštio je i to da «DSS podržava pristupanje Srbije Partnerstvu za mir»;potom i to da se njihova stranka «zauzima za stepen profesionalizacije i reforme vojske u skladu sa izazovima, rizicima i pretnjama savremenog doba (...)» Ove potonje tvrdnje, međutim, ne stoje na čvrstoj argumentaciji.

Ako DSS Partnerstvo za mir zaista smešta u strateški bezbednosni okvir Srbije, nejasno je zašto se moralo čekati više od osam meseci da bi ministar Vuk Jeremić tek 5. septembra u Briselu predstavio Prezentacioni dokument? Napokon, Sporazum o razmeni bezbednosnih informacija između Alijanse i Srbije (koji spada takođe u obaveznu prateću dokumentaciju programa Partnerstva) još čeka Koštuničin blagoslov! Zašto Vlada nije verifikovala i taj dokument? Ministar odbrane Dragan Šutanovac tvrdi da time «što još nismo potpisali bezbednosni sporazum uveliko smo onemogućili Ministarstvo odbrane da dobije bitne pogodnosti, posebno u oblasti obuke i obrazovanja». To je samo dokaz više da Vlada nema jedinstven i nedvojben stav u odnosu na magistralni pravac razvoja oružane sile i u odnosu na njenu transformaciju i transformaciju sistema odbrane (Ona to još nije pokazala na ubedljiv način!); pre će biti da je reč o namenskoj, štaviše, u izvesnom smislu i iznuđenoj verbalnoj podršci vojnim reformama.

Iz rečenog ugla osmotrena, još jedna izjava ministra odbrane naprosto ne može da se zaobiđe: «U poslednje vreme pojavile su se (...) političke izjave koje će loše delovati na pojedine mladiće. Mislim da je vrlo loše kada neko iz Beograda hoće da šalje Vojsku na Kosovo. Svakako, to destimuliše mlade ljude da dođu na odsluženje vojnog roka u vojne jedinice (...)» (U nastavku misli, ministar Šutanovac čini priličan gaf: «Dok sam ja ministar odbrane, građani Srbije mogu da budu sigurni da niko od regruta neće otići na Kosovo»! G. Šutanovac je smetnuo s uma da mandat za slanje Vojske na Kosovo ima samo Narodna skupština.)

Nasuprot ministru, činjenicu da je odziv ovogodišnje junske klase regruta bio neočekivano visok (blizu 90 odsto pozvanih), neka su ovdašnja glasila izrazito «patriotske» usmerenosti propratila komentarom da je to rezultat «porasta patriotske svesti» koja se «probudila» nakon saznanja (čemu su, opet, doprinela kontinuirana upozorenja naročito izvršne vlasti) o tome «da bi nam neko mogao oduzeti 15 posto teritorije». Zato su se «naši mladići» opredelili «za pušku i uniformu», a ne za «trulo civilno služenje».

No, jednom domaćem vojnom analitičaru, osvedočeno bliskom aktuelnom premijeru i njegovoj stranci, ni to nije bila dovoljna uteha. Predočivši čitaocima podatke da «mirnodopska vojska Srbije treba da broji 24.253 pripadnika, a ratna armija 78.510 vojnika, podoficira i oficira», on se rezignirano pita: «Kakva uopšte može da bude spoljna politika jedne zemlje sa takvim brojnim stanjem mirnodopske i ratne armije?» I odmah odgovara: «Samo uljudna i pacifistička». Ako bi se sledila logika zdrave pameti, onda bi alternativa rečenoj politici bila: preteća, ratoborna politika. Što potvrđuje i analitičarova lamentacija koja se ovako nastavlja: «Na čemu se bazira argumentacija Srbije kada je Kosmet u pitanju? Samo na međunarodnom pravu i na podršci Rusije. Dovoljno? Ostalog smo se očito dobrovoljno i unapred odrekli. Zašto? Ne znam. Kažu da nije uspelo 1999. godine (...) I, na kraju, «tamo njima», da ne kažemo «svetskim moćnicima», «dali smo i srce i dušu». Ali, ni to «nije bilo dosta». «Nije, jer Albanci su ratoborni, a Srbi unapred kažu da nisu. Progutaće oni još jedan egzodus, navikli su na to u poslednjih 15 godina»!

Teorija civilno-vojnih odnosa nas uči da između vojne struke i politike treba da bude uspostavljena ravnoteža: da struka ne čini izlete u politiku, ali ni politika (uvažavajući demokratsku kontrolu vojske, dakako) da ne zadire u onaj deo vojne organizacije koji po prirodi profesije spada u sferu vojne autonomije. Po svemu sudeći, aktuelni vojni establišment sa Zdravkom Ponošem na čelu striktno se pridržava rečenih načela. On je upravo nakon okončanja tzv. prve faze reforme Vojske javno i veoma argumentovano prezentovao domete reforme Vojske i magistralni pravac nastavka njene transformacije. Dakle, njegovo je bilo da pred političku vlast i pred javnost podastre činjenice, a politika, naravno, donosi strategijske odluke i o razvoju Vojske i o njenoj upotrebi. Prezentacija je objavljena u elektronskim i pisanim medijima. Samo, pitanje je da li političari čitaju Ponoša. Srpski radikali i ostale «patriote», ne bez stanovite doze ironije, skoro konstantno poručuju - da su ga «odavno pročitali».