Dedovi i unuci

Ko ima priliku da se povremeno sreće sa prosečno, što će reći površno obaveštenim strancima, navikao je da im ne vredi puno objašnjavati. Oni Srbiju ne povezuju sa Teslom ili Andrićem, već sa Miloševićem, ratovima i Kosovom. Milošević je bio oličenje zla. Ratovi su bili divljački surovi. Kosovo je... E, tu već i upućeniji sležu ramenima. Ako ne sažmete priču u pet-šest prostih rečenica, dalje vas neće slušati. Državnim pregovaračima o Kosovu i ostalim temama je nešto lakše. Njihovi sagovornici imaju širu predstavu o suštini, ali takođe nemaju potrebu da se udubljuju u podrobnosti. Nema svrhe pominjati im ni 1389. ni 1912. ni 1974. godinu. Koji god problem rešavali, oni polaze od tekućeg stanja i namere da ga što bezbolnije prevladaju.
Ako se to zna, ne treba biti blizak krugovima predsednika ili premijera Srbije da bi se pretpostavilo šta im je rečeno u Moskvi, Vašingtonu, Briselu ili Beču. Ne treba se previše zadržavati ni na njihovim izjavama. Kada se obraćaju javnosti, političari govore ono što se od njih očekuje. Boris Tadić i Vojislav Koštunica su poslednji koji bi mogli da govore o nezavisnosti Kosova. Fatmir Sejdiu i Agim Čeku su poslednji koji bi pristali na autonomiju pokrajine unutar Srbije. I jedni i drugi pri tom znaju da neće biti sasvim po njihovom. Niti će Kosovo biti primljeno u Ujedinjene nacije, niti će država Srbija imati bilo kakvu vlast u Prištini.
Ko veruje da će se Tomislav Nikolić boriti za Kosovo, neka se priseti Šešeljevih trućanja. U Srbiji verovatno nema mnogo dedova koji maštaju o junačkoj pogibiji svojih i tuđih unuka, ali svaki takav slučaj zaslužuje pažnju odgovarajućih medicinskih ustanova. Čak i kad je izvesno da je malo junaka koji bi se pomakli iz udobnih sto kvadrata u Beogradu zarad dobra siromašnih sunarodnika iz Istoka. A država Srbija, ko god joj bio na čelu, nema načina da zaustavi vreme. Još manje može da vrati 1912, 1945. ili 1999. godinu.
U nedostatku ostvarivog plana za Kosovo, Beograd ima Akcioni plan o saradnji sa Haškim tribunalom i Nacionalni investicioni plan. Prvi je iznuđen i namenjen mahom onima koji su ga iznudili. Drugim se ovdašnjim ljudima želi pokazati da nije sve tako crno i da isporuka odbeglog generala neće ni u kom pogledu uzdrmati Srbiju. Koliko god bili slatkorečivi, zvaničnici nikad neće objasniti nikome u svetu čime bi hapšenje kukavnog Mladića moglo uznemiriti, recimo, seljaka iz Laćarka i njegove ukućane, uzete kao uzorak biračkog tela. Ti birači, ako su zaista prosečni, imaju krajnje maglovitu i sasvim uprošćenu predstavu o vremenu, prostoru, o domaćim i svetskim kretanjima. Prosečni birač, i kad glasa za neku partiju s demokratskim predznakom, misli da je demokratija pogubna po Srbiju. Zato što je državi, po njemu, potrebna čvrsta ruka. Kada glasa za radikale, veruje da time kažnjava krivce za nepravde koje su mu nanete. Kada ne glasa ni za koga, priznaje da ne zna šta bi sa sobom. Šta će mu demokratija u kojoj mora raditi osam časova dnevno, u kojoj ne sme da pije pivo pred prodavnicom, u kojoj ne može da parkira kola gde hoće? Pošto za nerad ne dobija evropsku platu, prosečni birač se divi Mladiću. Taj em ne plaća porez, em ne priznaje nikakav zakon, em lepo živi i niko mu ništa ne može.
Prosečni birač nije kriv zbog toga što je godinama zasipan nakaradnim slikama o svetu, svojoj zemlji, svom narodu i svojem mestu u svemu tome. Prosečni birač ne mora biti ni lenčuga ni pokvarenjak. On vidi kakvi kupuju fabrike, vidi likove iz džipova pred kojima lokalni policajci samo što ne kleče, vidi kako se narodni poslanik raskrupnjao tokom mandata i po i zbog svega smatra da čini dobro delo komšiji bakalinu ako ne traži fiskalni račun. Ako ga anketirate, prosečni birač će na prvo mesto staviti Crkvu. Tako su rekli na televiziji, a on prati društvena kretanja, uvek zna šta se od njega traži i voli da se divi svom liku u ogledalu. Država ga rado podstiče u tome. Verovatno je slično i s prosečnim biračem u Hrvatskoj. Ipak, on dvaput zaredom glasa za jezičavog Stipu Mesića, kojem nije mrsko da na plus 35 zapuca iz Zagreba u zadarsko zaleđe kako bi se sreo sa kamenovanim Srbima. Čak i da većina hrvatskih birača ne odobrava takve postupke svog predsednika, posle njih mirnije spavaju. Sigurni su da on neće gurnuti njihove unuke na bojno polje.
Pre neki mesec znalci su se nadmetali u crnim ekonomskim predviđanjima. Pošto je inflacija sabijena ispod nule, crni dani najavljuju se za jesen. Bez obzira na to da li više veruje vladi ili njenim kritičarima, čovek nikad ne može biti siguran šta ga čeka kroz tri meseca, kroz pola godine, dogodine. Što je više neizvesnosti, lakše se veruje gatarima na neviđeno nego sopstvenim očima. Zato je ovdašnju većinu - surovo obmanjivanu i sa leve i sa desne strane - tako teško pokrenuti da čini nešto za sebe, a još teže da čini i za druge.