Đinđić - orijentir za Srbiju

Zoran Đinđić je kristalizaciona tačka novije srpske istorije i zbog toga ostaje važan orijentir u kojem pravcu Srbija želi da krene i u kojem se pravcu stvarno kreće, bez obzira na političku retoriku. Danas je lakše govoriti o njemu jer znamo šta je intelektualni, a samim tim i politički Zoran Đinđić. Njegova bibliografija je danas poznata, svi njegovi radovi su pročitani i mi o njemu danas ne možemo govoriti samo po utisku, niti možemo pristati na to da on ostane samo neki ispražnjeni simbol drugačije orijentacije u Srbiji. Još se manje može pristati na to da ostane samo u kriminalnim rubrikama žute štampe. Reč je o jednoj vrlo ozbiljnoj političkoj pojavi, o ponovljenoj mogućnosti Srbije da se suoči sa svojom istorijom (ne samo sa proteklih 15 godina), o čoveku koji je dobro razumeo svoje vreme, opšte istorijske procese i pokušao da s tim potencijalima koje je Srbija imala nakon "antibirokratske" revolucije, ratova i dugog režima totalitarizma, na neki način prevlada i krene jednim racionalnijim putem.

Upravo zato što je ta orijentacija prekinuta fizičkim likvidiranjem Zorana Đinđića, on ostaje, bilo to nekom pravo ili ne, ta ličnost novije srpske istorije prema kojoj, bar ja, cenim orijentacije. Zaista je upadljiva činjenica da ni nakon fizičke likvidacije Zoran Đinđić nije ostavljen na miru, da borba protiv same te orijentacije nastavlja da se vodi, takoreći, bez ostatka. To je upravo zbog toga što Zoran Đinđić označava jedan pokušaj preokreta u Srbiji, koji nije moguć bez istorijskog bilansa onoga što se dogodilo i naročito bez odgovora na pitanje zašto se to dogodilo. Taj, dakle, mrtvi Đinđić, i dalje deli srpsko društvo, uznemirava savesti i na neki način se nastavlja ta težnja da se i sećanje na Zorana Đinđića poništi.

Propao je, naravno, njegov pokušaj da se ozbiljno pogleda istini u lice. Propali su i pokušaji da se nakon njegove likvidacije on kriminalizuje i stigmatizuje kao izdajnik "zavetnih ciljeva". Zato se sada možda u najčistijem vidu javlja otpor prema onoj suštini koju je Đinđić ovde želeo da postulira. Prema izgradnji moderne države koja počiva na vladavini zakona. Mislim da je napade na Đinđića i pokušaje brisanja tragova o njemu, kakvih je bilo i ranije, vrlo teško posmatrati izvan ovog konteksta. Sve što se svakodnevno dešava u Srbiji pokazuje da zapravo ne funkcionišu ni država ni društvo, da tonemo u anarhiju čija logika vodi ka zavođenju reda mimo parlamentarne procedure. Odsustvo infrastrukture države je objašnjenje i za neprestani sukob Srbije sa svetom jer jedna država koja na osnovu zakona ne funkcioniše u svojim okvirima teško može takve odnose da izgradi prema svetu: ona je u ratu sa svetom i u sukobu sa realnošću.

Društvo liči na stenu na koju se prilepila meduza koja je razara. Ili, kako je Đinđić govorio, to nije minsko polje, nego tepih: gde god zgaziš, trulo je. Sve to govori o nedostatku pravne države i odsustvu političke volje da se ubistvo premijera Đinđića rasvetli, a bez njegovog rasvetljavanja Srbija neće moći da krene napred, jer dokle god su politika i zločin povezani, strah je nešto što vlada društvom i što sprečava ljude da vode rasprave o bitnim pitanjima i da u tim pitanjima naziru rešenja.

Nije mali broj ljudi koji se sećaju početka devedesetih: mnoge stvari zaista liče na taj period, ali mislim da to nije tačna dijagnoza. Pitanje je koliko je došlo i koliko je moglo doći za tako kratko vreme do promene monističke matrice. Mi i sada imamo jednu neopisivu histeriju, javnost se fanatizuje, a onda će doći do gorčine i zamora. Nažalost, kod nas je više napisano nego što je pročitano. Živimo u zatvorenom svetu, nismo u stanju da predviđamo reakcije drugih, a ni sopstvene korake u politici, koliko do sutra. To je neodgovorno i opasno.

Moramo da razmišljamo o tome da nas je prethodni režim, iako je to mnogo šire od režima, uveo u zločin, a da danas postoji opasnost da se s tim zločinom kao zemlja identifikujemo. To je veoma opasno za državu, a dugoročno i za narod. Otuda mislim da cela ta atmosfera vraća u centar Zorana Đinđića i čini od njega žižnu tačku naše novije istorije: u pitanju je jedna orijentacija, jedna dugoročna i jedina moguća alternetiva za Srbiju, koju Đinđić personifikuje. Ima li Srbija drugu perspektivu osim evropske? Šta znači "treći put" i šta znači "postepenost" u zemlji koja zaostaje ne samo za Evropom, nego sve više i za svojim susedima? Ne radi se, znači, o modelima, o ritmu promena, već o suštinama i vrednostima evropske civilizacije ovde. Hoćemo li mi, kako je govorio Stojan Novaković u 19. veku, da kažemo da nismo sposobni za razvitak?