U Srbiji nedovoljno davalaca organa

"Akcija donatorskih kartica koju je pre nekoliko godina pokrenula Vojnomedicinska akademija još uvek nije dala očekivane rezultate."

Pa naravno da nije dala rezultate kad je do te kartice skoro nemoguće uopšte doći! Ja sam prošlog leta otišao na 11. sprat VMA gde se popunjava formular za karticu (kako bih njima uštedeo trošak za slanje istog poštom) i kad ni nakon mesec dana obećanu karticu nisam dobio, pozvao sam ih i saznao da su je oni poslali, ali na nepostojeću adresu. Nekako su mi, tada, poslali formular (na pravu adresu), pa sam im ga ja vratio i "već" nakon 3 nedelje dobio sam karticu. S tim što to što sam dobio nije bila kartica nego papirić koji je tek trebalo da se plastificira. Tako da sam dao još 90 dinara za plastificiranje kako bih najzad mogao da kažem da imam donorsku karticu. Sve u svemu, platio sam prevoz do VMA, poštarinu za slanje formulara i plastificiranje i čekao dva meseca i sve to zato da bi oni meni mogli jednog dana da uzmu sve moje organe koji im budu potrebni.

I još se žale da akcija ne funkcioniše. Baš se pitam zašto... Sramota i bruka!

Kad bi se neko potrudio da istrazi kako izgleda izdavanje donorskih kartica, onda bi mozda nekima bilo jasnije zasto nema toliko prijavljenih donora. Takodje zasto bih ja isao cak na VMA da se prijavim za tako nesto, to bi trebalo se radi pri izdavanju licne karte ili nesto sl. Moze samo na formular za LK da se doda: "Da li zelite da budete donor organa?", i da se takva LK specijalno oznaci nalepnicom.

... Ovo je sramota na koji nacin se pokusava uticati na javnost da se Bojiceva zamisao "pronalazenja donora" na jedan kriminalizovan nacin ozakoni i pri tome cinicno konstatuje da ovaj vid humanosti nije blizak gradjanima.
Koliko godisnje, doktore, bolesnika dozivi "mozdanu smrt" zbog greske tokom lecenja? Kada to budete imali hrabrosti i obaveze da kazete i kada strucno osudite prvog koji je nepaznjom doveo dete ili trudnicu u stanje "mozdane smrti" onda smete da dajete ovakve izjave. Treba pomoci ljudima kojima je potrebna transplantacija ali i oni koji dolaze u bolnicu da se pregledaju ili lece imaju ista prava, a ne da se sjate oko njih kada postanu "donori organa".

Ma ovo je ljudi Srbija. I moji bubrezi bi isli nekom tajkunu ili političaru preko veze, a ne onom kome treba...

Draga gospodo, mislim da se upravo u domenu doniranja organa vidi stvarna covekova ljudskost i nesebicnost. Nema razloga zasto svaki gradjanin Srbije ne bi bio dobrovoljac za donaciju organa nakon njegove/njene eventualne smrti. Kome trebaju bubrezi u grobu?!
Cinjenica da ljudi umiru cekajuci organe za transplantaciju je tragedija i nepravda. To je slika drustvenog razvoja Srbije i mentalnog razvoja njenih gradjana.

Inicijativa sa karticama je dobra za ukazivanje paznje na ovaj problem, ali ne predstavlja resenje odrzivo na duzi rok. Neophodno je ovu oblast zakonski urediti i to sto pre. Postoje dva osnovna sistema: sistem pretpostavljene saglasnosti (po kojem je zakonom utvrdjena pretpostavka da je svaki preminuli - pod odredjenim okolnostima kao sto su uzrok smrti, opste zdravstveno stanje za zivota, starost u vreme smrti i sl.-davalac organa; naravno, svako moze ovu saglasnost opozvati za zivota) i sistem izricite saglasnosti (po kojem se neko za zivota obaveze da svoje organe nakon smrti stavi na raspolaganje). Sistem pretpostavljene saglasnosti prakticno znaci da smo svi potencijalni davaoci i ima nesumnjive prednosti u odnosu na ovaj drugi. Te prednosti se, izmedju ostalog, ogledaju i u povecanju broja organa i smanjenju duzine cekanja. Ove prednosti su prepoznale i tradicionalno religiozne zemlje kao sto su Poljska, Italija i Spanija i usvojile zakon na osnovu pretpostavljene saglasnosti. Mislim da je i Slovenija (od bivsih jugoslovenskih republika) na slican nacin regulisala ovu oblast. Zakon treba da regulise i postupak prijavljivanja na liste cekanja, ustanovi nacine vodjenja evidencije i baze podataka, kao i ucesce u medjunarodnim "bankama organa", kojima sada (koliko mi je poznato) Srbija nema pristup.

Prednosti transplantacije za bolesnika u odnosu na druge (najcesce palijativne) metode lecenja ne treba posebno nabrajati. Medjutim, transplantacija je i daleko jeftinija za sistem zdravstvenog osiguranja. Zakonskim regulisanjem ove materije ostvarile bi se znacajne ustede, a ta sredstva bi mogla biti upotrebljena za druge svrhe.

Inace, pitam se gde je kraj sujete nasih "bogova u belom" koji, kao samoproglasene velicine, dozvoljavaju sebi da izjave da se iz evropskih "banaka organa" u Srbiju salju "organi sumnjivog kvaliteta"!? Takve izjave ne samo sto pokazuju osnovno nepoznavanje materije, evropskog sistema kadavericne transplantacije, vec i ne daju mesta optimizmu da ce se ova oblasti u dogledno vreme regulisati.

Zivim u zemlji gde je svako davalac organa osim ukoliko za zivota ne odluci suprotno. Ja sam jedan od onih koji su odlucili suprotno. Sa jedne strane je istina da drzava ima manje problema sa pristupom svezim organima, ali problema i dalje ima. A zasto sam protiv - zato sto lekarima i dalje nedostaju odredjeni organi, odredjene krvne grupe, za koje su ubedjeni da ce se bolje primiti na bolesnika. Ja ne zelim da se lekar nalazi u situaciji da mu je potrebno srce, bas onakvo kakvo ja imam za nekoga, dok sam ja u komi. Taj lekar ce se naci u situaciji da ce pre da kaze da meni nema spasa, i da me iskljuce sa aparata, da bi srce dobili sto pre i sto zdravije. Ali to srce je moje, dugo ga vec koristim, nasledio sam ga od roditelja, i dok god postoji i promil sanse da cu da prezivim ja hocu da se lekari bore za moje zdravlje, a ne oko mojih organa.

Inace u zemljama gde se podrazumeva da sam ja davalac dok ne odlucim suprotno, takodje je silna papirologija ozvaniciti tu odluku.

Jos jedan vrlo vazan a zapostavljen problem. Neinformisani smo sta, gde i kako treba uraditi bilo da zelimo da budemo donor ili da nam je potreban isti.

IMAM PREDLOG: Ja bih donirao moji organ ali bih samo hteo da se javno zna koje dobio moji organ, znaci da svaki gradjanin moze da zna da je milan donirao peri. Zato sto nemam poverenja u nase ljude jer ovde 90%ljudi laze

Donesite zakon da je svako potencijalni donator organa sem ako se drugacije za zivota ne izjavi. Ako ste vec sami nesposobni, prepisite od onih koji su o tome mislili i to uveli, i koji se ne zale na broj donora.

Ne mora se ići lično na VMA, može se pozvati telefonom i prijaviti se.

Ne slazem se da je procedura izdavanja donatorske kartice slozena. Pre nekoliko godina sam je izvadila - jednostavno sam pozvala odredjeni broj telefona (u to vreme je bio na reklami koja je propagirala ovu akciju), poslali su mi formular koji sam ispunila, a potom i karticu sa mojim podacima.
Bez previse ulozenog napora...
A cak i da je procedura slozenija, ako smatrate da je donacija organa opravdana (i vise od toga) nikakva procedura ne bi trebala da predstavlja problem. Pozivanje na proceduru je vise izgovor nego pravi razlog...

U Argentini se do pre par godina isto islo na unos izrazene volje u vezi donacije ili ne u licnu kartu, medjutim vec par godina je na snazi zakon po kome su svi po default-u davaoci a ako ne zelis da to budes onda ti to pribeleze u licnoj karti. I sve, rekao bih, ok funkcionise i nisam cuo za neke prituzbe oko toga...

Dok se zakonom ne precizira ta oblast i ne eliminiše svaka mogućnost zloupotrebe (npr.trgovine), bezobrazluk je tražiti od ljudi da budu donatori! Ali, bezobrazluk je i kritikovati ljude koji zbog svojih shvatanja i uverenja to ne žele da budu!

U zivotu me u Srbiji niko nikada nije pitao niti dao mogucnost da postanem davalac organa. Istog dana kada sam dobio US vozacku dozvolu, najljubaznije su mi dali brosure i formulare da se prijavim kao davalac.

U nas (Hr) svaki je punoljetni građanin donator organa po samom zakonu (ex lege), dakle, vrijedi načelo pretpostavljene suglasnosti. Međutim, u praksi je i dalje problem.

Draga gospodo, mislim da se upravo u domenu doniranja organa vidi stvarna covekova ljudskost i nesebicnost. Nema razloga zasto svaki gradjanin Srbije ne bi bio dobrovoljac za donaciju organa nakon njegove/njene eventualne smrti. Kome trebaju bubrezi u grobu?!
Cinjenica da ljudi umiru cekajuci organe za transplantaciju je tragedija i nepravda. To je slika drustvenog razvoja Srbije i mentalnog razvoja njenih gradjana.

... Ovo je sramota na koji nacin se pokusava uticati na javnost da se Bojiceva zamisao "pronalazenja donora" na jedan kriminalizovan nacin ozakoni i pri tome cinicno konstatuje da ovaj vid humanosti nije blizak gradjanima.
Koliko godisnje, doktore, bolesnika dozivi "mozdanu smrt" zbog greske tokom lecenja? Kada to budete imali hrabrosti i obaveze da kazete i kada strucno osudite prvog koji je nepaznjom doveo dete ili trudnicu u stanje "mozdane smrti" onda smete da dajete ovakve izjave. Treba pomoci ljudima kojima je potrebna transplantacija ali i oni koji dolaze u bolnicu da se pregledaju ili lece imaju ista prava, a ne da se sjate oko njih kada postanu "donori organa".

"Akcija donatorskih kartica koju je pre nekoliko godina pokrenula Vojnomedicinska akademija još uvek nije dala očekivane rezultate."

Pa naravno da nije dala rezultate kad je do te kartice skoro nemoguće uopšte doći! Ja sam prošlog leta otišao na 11. sprat VMA gde se popunjava formular za karticu (kako bih njima uštedeo trošak za slanje istog poštom) i kad ni nakon mesec dana obećanu karticu nisam dobio, pozvao sam ih i saznao da su je oni poslali, ali na nepostojeću adresu. Nekako su mi, tada, poslali formular (na pravu adresu), pa sam im ga ja vratio i "već" nakon 3 nedelje dobio sam karticu. S tim što to što sam dobio nije bila kartica nego papirić koji je tek trebalo da se plastificira. Tako da sam dao još 90 dinara za plastificiranje kako bih najzad mogao da kažem da imam donorsku karticu. Sve u svemu, platio sam prevoz do VMA, poštarinu za slanje formulara i plastificiranje i čekao dva meseca i sve to zato da bi oni meni mogli jednog dana da uzmu sve moje organe koji im budu potrebni.

I još se žale da akcija ne funkcioniše. Baš se pitam zašto... Sramota i bruka!

Kad bi se neko potrudio da istrazi kako izgleda izdavanje donorskih kartica, onda bi mozda nekima bilo jasnije zasto nema toliko prijavljenih donora. Takodje zasto bih ja isao cak na VMA da se prijavim za tako nesto, to bi trebalo se radi pri izdavanju licne karte ili nesto sl. Moze samo na formular za LK da se doda: "Da li zelite da budete donor organa?", i da se takva LK specijalno oznaci nalepnicom.

Jos jedan vrlo vazan a zapostavljen problem. Neinformisani smo sta, gde i kako treba uraditi bilo da zelimo da budemo donor ili da nam je potreban isti.

Ne slazem se da je procedura izdavanja donatorske kartice slozena. Pre nekoliko godina sam je izvadila - jednostavno sam pozvala odredjeni broj telefona (u to vreme je bio na reklami koja je propagirala ovu akciju), poslali su mi formular koji sam ispunila, a potom i karticu sa mojim podacima.
Bez previse ulozenog napora...
A cak i da je procedura slozenija, ako smatrate da je donacija organa opravdana (i vise od toga) nikakva procedura ne bi trebala da predstavlja problem. Pozivanje na proceduru je vise izgovor nego pravi razlog...

Ma ovo je ljudi Srbija. I moji bubrezi bi isli nekom tajkunu ili političaru preko veze, a ne onom kome treba...

Inicijativa sa karticama je dobra za ukazivanje paznje na ovaj problem, ali ne predstavlja resenje odrzivo na duzi rok. Neophodno je ovu oblast zakonski urediti i to sto pre. Postoje dva osnovna sistema: sistem pretpostavljene saglasnosti (po kojem je zakonom utvrdjena pretpostavka da je svaki preminuli - pod odredjenim okolnostima kao sto su uzrok smrti, opste zdravstveno stanje za zivota, starost u vreme smrti i sl.-davalac organa; naravno, svako moze ovu saglasnost opozvati za zivota) i sistem izricite saglasnosti (po kojem se neko za zivota obaveze da svoje organe nakon smrti stavi na raspolaganje). Sistem pretpostavljene saglasnosti prakticno znaci da smo svi potencijalni davaoci i ima nesumnjive prednosti u odnosu na ovaj drugi. Te prednosti se, izmedju ostalog, ogledaju i u povecanju broja organa i smanjenju duzine cekanja. Ove prednosti su prepoznale i tradicionalno religiozne zemlje kao sto su Poljska, Italija i Spanija i usvojile zakon na osnovu pretpostavljene saglasnosti. Mislim da je i Slovenija (od bivsih jugoslovenskih republika) na slican nacin regulisala ovu oblast. Zakon treba da regulise i postupak prijavljivanja na liste cekanja, ustanovi nacine vodjenja evidencije i baze podataka, kao i ucesce u medjunarodnim "bankama organa", kojima sada (koliko mi je poznato) Srbija nema pristup.

Prednosti transplantacije za bolesnika u odnosu na druge (najcesce palijativne) metode lecenja ne treba posebno nabrajati. Medjutim, transplantacija je i daleko jeftinija za sistem zdravstvenog osiguranja. Zakonskim regulisanjem ove materije ostvarile bi se znacajne ustede, a ta sredstva bi mogla biti upotrebljena za druge svrhe.

Inace, pitam se gde je kraj sujete nasih "bogova u belom" koji, kao samoproglasene velicine, dozvoljavaju sebi da izjave da se iz evropskih "banaka organa" u Srbiju salju "organi sumnjivog kvaliteta"!? Takve izjave ne samo sto pokazuju osnovno nepoznavanje materije, evropskog sistema kadavericne transplantacije, vec i ne daju mesta optimizmu da ce se ova oblasti u dogledno vreme regulisati.

Donesite zakon da je svako potencijalni donator organa sem ako se drugacije za zivota ne izjavi. Ako ste vec sami nesposobni, prepisite od onih koji su o tome mislili i to uveli, i koji se ne zale na broj donora.

IMAM PREDLOG: Ja bih donirao moji organ ali bih samo hteo da se javno zna koje dobio moji organ, znaci da svaki gradjanin moze da zna da je milan donirao peri. Zato sto nemam poverenja u nase ljude jer ovde 90%ljudi laze

Zivim u zemlji gde je svako davalac organa osim ukoliko za zivota ne odluci suprotno. Ja sam jedan od onih koji su odlucili suprotno. Sa jedne strane je istina da drzava ima manje problema sa pristupom svezim organima, ali problema i dalje ima. A zasto sam protiv - zato sto lekarima i dalje nedostaju odredjeni organi, odredjene krvne grupe, za koje su ubedjeni da ce se bolje primiti na bolesnika. Ja ne zelim da se lekar nalazi u situaciji da mu je potrebno srce, bas onakvo kakvo ja imam za nekoga, dok sam ja u komi. Taj lekar ce se naci u situaciji da ce pre da kaze da meni nema spasa, i da me iskljuce sa aparata, da bi srce dobili sto pre i sto zdravije. Ali to srce je moje, dugo ga vec koristim, nasledio sam ga od roditelja, i dok god postoji i promil sanse da cu da prezivim ja hocu da se lekari bore za moje zdravlje, a ne oko mojih organa.

Inace u zemljama gde se podrazumeva da sam ja davalac dok ne odlucim suprotno, takodje je silna papirologija ozvaniciti tu odluku.

Ne mora se ići lično na VMA, može se pozvati telefonom i prijaviti se.

U Argentini se do pre par godina isto islo na unos izrazene volje u vezi donacije ili ne u licnu kartu, medjutim vec par godina je na snazi zakon po kome su svi po default-u davaoci a ako ne zelis da to budes onda ti to pribeleze u licnoj karti. I sve, rekao bih, ok funkcionise i nisam cuo za neke prituzbe oko toga...

Dok se zakonom ne precizira ta oblast i ne eliminiše svaka mogućnost zloupotrebe (npr.trgovine), bezobrazluk je tražiti od ljudi da budu donatori! Ali, bezobrazluk je i kritikovati ljude koji zbog svojih shvatanja i uverenja to ne žele da budu!

U zivotu me u Srbiji niko nikada nije pitao niti dao mogucnost da postanem davalac organa. Istog dana kada sam dobio US vozacku dozvolu, najljubaznije su mi dali brosure i formulare da se prijavim kao davalac.

U nas (Hr) svaki je punoljetni građanin donator organa po samom zakonu (ex lege), dakle, vrijedi načelo pretpostavljene suglasnosti. Međutim, u praksi je i dalje problem.