Srednji sloj u Srbiji: Izgubljeni u ratama

Dva zaposlena u jednoj kući, prema ovim podacima, zarade taman pola od potrebne sume za ugodan život. Dakle prosečno srpsko domaćinstvo daleko je ispod granice srednjeg sloja, makar se ta granica posmatrala i šire, u rasponu od 100 do 200 hiljada. Granicu ne preskaču ni oni sa 40 hiljada mesečno, koje je država htela da oporezuje da bi ublažila krizu, smatrajući valjda da je to pravo malo bogatstvo.

Ako je suditi po podacima Republičkog zavoda za statistiku samo bi ljudi koji se bave finansijskim posredovanjem, upareni, mogli da se kandiduju za članstvo u ovoj klasi, jer samo oni u proseku primaju 69.583 dinara mesečno. Mogu doduše i profesori fakulteta, zaposleni (i dalje) u duvanskoj industriji, pivarama. Po slobodnoj proceni (jer opet ne postoji zvanična) desetak odsto porodica zarađuje 130 hiljada dinara i više.

Doduše, mimo eventualnih bankarsko-pivarskih i duvansko-profesorskih kombinacija, dovoljno novca imaju i oni koji rentiraju stanove i na to naravno ne plaćaju porez, kao i oni koji imaju gastarbajtere koji rade za njih, pa uzimaju deo od pet milijardi dolara, koliko je po proceni Svetske banke prošle godine ušlo u Srbiju.

Kriza je dodatno ošamarila oskudan srednji sloj u Srbiji. To nije slobodna procena, već zaključak na osnovu statističkih podataka o opadanju potrošnje u prvih šest meseci ove godine. Prodaja novih automobila u 2009. godini opala je za 40 odsto, a prodaje na lizing i kredit manje su za 50 odsto. Situacija bi bila i gora da se nije pojavio Fijat, jer je svaki treći prodati automobil u ovoj godini bio kragujevački punto. Prodaja stanova je opala toliko da gotovo i ne postoji, pa se država trudi da ovo tržište reanimira „za sve pare“.

Ove godine prodato je 18 odsto računara i 20 odsto aparata bele tehnike manje nego prošle. Jedino čega se Srbi u poslednje vreme ne odriču su letovanja. Makar zbog tih deset dana morali da se odreknu svega drugog. Ali iako je broj turističkih aranžmana ostao isti, domaće turističke agencije primećuju da se biraju oni jeftiniji, dok interesovanje za egzotične destinacije opada.

Bele kragne

O srednjem sloju u Srbiji mahom se piše na osnovu slobodnih procena jer zvaničnih nema. A nema ih, jer se po rečima Radmile Grozdanić, profesorke preduzetničke ekonomije i autora izveštaja „Srednji sloj u Srbiji“, ovom grupacijom stanovništva malo ko bavi. „Tajkunski i neokriminalni sloj odlično su pokriveni, istražuju se siromašni, ili oni ispod granice siromaštva koji troše manje od dva dolara dnevno, ali sloj između je potpuno zanemaren“, kaže sagovornica Ekonom:east-a.

Ekonomista Miladin Kovačević iz Republičkog zavoda za statistiku, sa druge strane kaže da je srednji sloj samo kolokvijalna sintagma i nema ni smisla praviti takve vrste razreda u pogledu sume koja razgraničava niži, srednji i viši sloj.

Sociolog Rajt Mils (Wright Mills) je još 1951. godine nabrojao pripadnike ovog sloja - profesionalnci sa završenim fakultetima i magistraturama, ljudi koji se bave takozvanim povlašćenim profesijama: advokaturama, medicinom, inženjerstvom, konsaltingom od kojih veliki broj ima privatnu praksu. Nazvao ih je „belim kragnama“. Sociolog Slobodan Cvejić je ovoj skupini dodao još i male preduzetnike. Miladin Kovačević ih nikako ne bi stavljao u „isti koš“.

„Otkud mali preduzetnici srednji sloj?! Ova sintagma je postojala i u vreme socijalizma, a tad privatnih preduzetnika, osim poneke samostalne trgovinske radnje nije ni bilo. Desetine hiljada privatnika jedva sastavljaju kraj sa krajem. Šta je sa onim preduzetnikom iz Gornjeg Milanovca koji je pucao u opštini jer su ga upropastili sa 100.000 dinara poreza. Zar se on može nazvati srednjim slojem“, objašnjava Kovačević za Ekonom:east.

Ali ako su srednji sloj samo bele kragne, kako se onda može reći da ova klasa u Srbiji ne postoji? Može, kaže Kovačević, jer društveni status, obrazovanje i profesija nisu jedini kriterijum. Drugi kriterijum su pristojna primanja koja će im omogućiti isto takav život. Na ovom drugom testu se palo. „Kod nas je prethodnih godina ovaj sloj zaživeo, ali opet se polako urušava, jer je taj oporavak bio na krhkoj osnovi. Srednji sloj postoji tamo gde je razvijena industrija. U Srbiji se desila privatizacija, desio se priliv novca izvana, sve je to nadahnulo ovu kategoriju stanovništva, ali nije došlo do reindustrijalizacije i zato su te osnove srušene“, priča Miladin Kovačević.

Ima ih dovoljno

Smatra se da sa 20 odsto stanovništva u kategoriji srednjeg sloja društvo može normalno da funkcioniše. Po mišljenju sociologa Slobodana Cvejića, iako u krizi, Srbija ima dovoljno stanovnika koji ulaze u tu kategoriju.

„Imamo tipičan profil srednjeg sloja kao i ostale zemlje u istočnoj, centralnoj Evropi i Latinskoj Americi. A ovaj trenutak, iako je težak, iako je mnoge ljude sa diplomama ostavio bez posla, nije ni blizu onakav kakav je bio 93. i 94. godine, pa ni tad nije nestalo srednjeg sloja. Tada su plate profesora, advokata često bile u rangu sa onima najsiromašnijih stanovnika i nisu prelazile deset maraka, ali postojala je razlika.

Pripadnici srednjeg sloja su se prepoznavali po tome što su zahvaljujući boljem obrazovanju, kvalitetnijim vezama i kontaktima, uspeli lakše da prežive krizu nego siromašni sugrađani“, priča za Ekonom:east Slobodan Cvejić, direktor za istraživanja NVO SeConS, grupe za razvojnu inicijativu.

Alal mi stalež!

Zbog mimoilaženja mišljenja sociologa i ekonomista može se reći da, zavisno iz kog ugla se gleda, srednji sloj u Srbiji čini 10 do 25 odsto stanovništva. A bez obzira na definicije, ljudi prave neku svoju računicu i kategorizaciju. Imali bele ili plave kragne oni žude da se ne profesijom već platom uvrste bar u taj srednji sloj, ako se već ne mogu popeti još više. I retko ko ima utisak da je uspeo.

„Ja se kao zovem srednji sloj?! Nekako sam zamišljala da ću kad se zaposlim moći sebi da priuštim mnogo više nego što sam kao student u vreme krize imala. A nisam mnogo odmakla sa svojih prosvetarskih 40.000. Platim stan, da ne bih sa 30 godina živela sa roditeljima. Kupim krpice, ali kod Kineza i svih koji mogu cenom da im pariraju. Meso jedem, ali jurim najjeftiniju mesaru. Izađem jednom u dva meseca. Vozim auto od 1.500 evra koji sam kupila na kredit. Vozim ga na plin! Kompjuter sam kupila na rate, televizor na rate... Izgubila sam se u ratama. Jednom sam bila na zimovanju otkad sam se zaposlila i to na Tari. Ali me sramota da pokažem slike sa zimovanja, jer nisam imala za skafander nego sam pozajmila veliki, pa ga vezivala kožnim kaišem da mi ne spadne. Alal’ mi stalež!“, kaže za Ekonom:east učiteljica Jelena T. Sa druge strane, neki od malih privrednika ma kako bili definisani smatraju da spadaju u tu grupu.

Nenad C. je vlasnik dve apoteke u Beogradu. „Naravno da pripadam srednjem sloju. Zarađujem toliko da me ne brine kad poskupe cigare ili koliko će me izaći ceh u kafani. Ali me okolina doživljava kao buržuja. Šta su onda direktori banaka sa platama od 10-15 hiljada, kad sam ja buržuj sa dve hiljade za tročlanu porodicu? Pristojan život ljudi smatraju luksuznim. Smeta mi to, jer zvučim licemerno kad god kažem da imam problema na poslu, a naravno da ih imam. Pa opet svaki put čujem – ma šta se ti žališ, ti živiš k’o car!“, priča za Ekonom:east ovaj preduzetnik, koji vozi Citroen C5, a žena C1. Letovao je na Palma de Majorki, zimuje na Kopaoniku. Živi kao što bi trebalo da živi sav normalan svet.

Postoji problem u vrednosnim okvirima u Srbiji, smatra Miladin Kovačević. „Zašto se za normalan svet podrazumeva da mora da letuje i zimuje?! Zar deca moraju ići na skupe ekskurzije od hiljadu evra, gde ih autobusom, mrtve umorne, dovezu do Rima ili Beča, izbace ih na nekom trgu, tumaraju tuda i na kraju ne zapamte ništa. Za to vreme Petnica je prazna, umesto da se deca tamo rekreiraju, da im se organizuje neko zanimljivo predavanje. Da se novac ulaže u časove, usavršavanja, pa će kad se izgrade kao ličnosti biti vremena za putovanja. Ja sam prvi put izašao iz zemlje sa 27 godina, a sad mogu vezanih očiju da vozim kroz Pariz ili London“, priča Kovačević.

Ali ni usavršavanja se ne plaćaju klikerima. Možda mladi imaju pogrešne ideale, možda bi stariji više trebalo da misle kako reformisati penzioni sistem nego koji auto da kupe... Ovde ipak nije u pitanju na šta će srednji sloj stanovništva trošiti, nego ima li šta da troši.

Ekonom:east računica

Pošto od zvanične prosečna korpa teško da ima i statističke, a kamoli praktične koristi, Ekonom:east je napravio svoj model koji izgleda ovako:

- Ishrana: jedna porodica koja ne donosi sir i kajmak, svinjske čereke i čvarke sa sela, za hranu dnevno troši hiljadu dinara. Normalno je i da dva puta mesečno ručak van kuće plati 5.000. Ukupno 40.000 dinara
- Stanovanje: kredit ili kirija 20 hiljada (ko ne plaća blago njemu, ali trebalo bi da bude u mogućnosti i to da plati), infostan 5.000, struja 2.500, kablovska TV 500, telefoni fiksni i mobilni bar 1.500, internet još toliko – 31.000
- Prevoz: ako svaki od dva automobila troši po rezervoar od 40 litara mesečno, to je 8.000
- Školovanje: knjige, torbe, privatni časovi, kursevi, ekskurzije, džeparac – 8.000
- Odeća i obuća: pod uslovom da ne žude za markiranom garderobom, ali hoće da budu pristojno obučeni – 10.000
- Slobodno vreme – 1.000 dinara za dve knjige, 2.000 dinara za jedan odlazak u pozorište, još toliko za bioskop i piće posle, časovi tenisa za sina 4.000 i ćerka na plivanju 3.000 mesečno – 10.000
- Letovanje – pristojan aranžman za četvoročlanu porodicu, sa avio-prevozom košta oko 2.000 evra odnosno, kad se podeli na 12 mesečnih rata – 15.000
- Za popravke, belu tehniku, nameštaj, poklone, organizovanje slave, registraciju, skromne izlaske još minimum 8.000
- Ukupno – bez zimovanja, usavršavanja i iživljavanja, jednoj četvoročlanoj porodici je potrebno – 130.000 dinara