U mislima i na leđima

U mislima i na ledjima Potpuno drugacije. Razlika je velika kao izmedju devojaka iz Rima i devojaka iz Firence. Prve izgledaju bas onako kako bi htelo da izgleda vecina devojaka kod nas pod uslovom da imaju para, a druge onako kako kod nas vecina devojaka ne bi htela da izgleda iz straha od gubljenja mogucih udvaraca. Zena na mojim ledjima..., ne, ne, ne.... Prvo u mislima... Zeni u mojim mislima govorim ono sto je Puskin svojevremeno zapisao, a Gajto Gazdanov, nesrecni ruski emigrant, slavni pisac i poznavalac pariskog splina, iskoristio u svojoj romanticno-ljubavno-ratnoj noveli Vece kod Kler: »Citav moj zivot je zalog neizbeznog susreta sa tobom«. Dobro zvuci, a? Potpuno kolosalno i istorijski.... Svidelo bi vam se ovako nesto, jednom da cujete, pa da umrete, ali da cujete jasno, hrabro i odlucno. To naravno nije dovoljno reci. Voleli bi da iza toga stoji i namera coveka, potpuno posvecenog, coveka koji vam je zauvek predan i cija snazna, strpljiva ljubav i ne zavisi od vaseg in return. Pa zasto to muskarci vise ne govore? Mislim da je to zato sto zene to vise ne ocekuju. Kada bi ocekivale, a muskarci besprizorno lagali, izgovarajuci ovakve reci, ove reci bi imale nepomucen znacaj. Recimo, ostala bi secanja i izneverena ocekivanja, a pre svega, lepota trenutka. Posle duze prakse ponavljanja ovih fatalnih recenica s varijacijama na istu temu, vec bi se nasao neki tvrdokoran, sludjeni i zaljubljeni glupan (koji nam je ovde najdrazi, da se razumemo) ciji reci bi se materijalizovale i usrecile neku sumnjicavu nevernicu. Onda bi se dogodio jos jedan zaljubljenko koji bi poveravao u lazi koje izgovara (cime bi ih pretvorio u istinu) koji bi ucinio jos tezu i vecu stvar, a onda, mozda, jos jedan. Nekima bi se, posrecilo, nekima ne. Medjutim, najvaznije od svega, zenski san bi se ostvario. A muskarci vole kad se zenama ostvaruju snovi... Ipak, zene to ne ocekuju, pa je tesko zamislivo da ce ovakvi incidenti postati praksa. Medjutim, in our conteporary world, sve ovo danas postaje moguce ne samo u najdragocenijoj sferi zenskih zivota, nego i u celokupnoj umetnosti. Zahvaljujuci efektu palimsesta. Ukratko, efekat palimpsesta kaze da mi svi izgovaramo, pisemo, i smisljamo reci preko vec milijardu napisanih, izgovorenih i vec smisljenih reci u proslosti i tesko da tu mozemo da budemo posebno originalni. Zato oportunisticki vesto i kad ne znamo da to cinimo, plagiramo manifestacije misli i osecanja u davno otkrivenim formama. Da se razumemo, glupo je plagirati ne samo sto to nije originalno i nase, vec i zbog toga sto postoji i opravdana opasnost da je to nasa recepijentkinja vec cula. Posto ne mozemo da se odupremo zovu proslosti i postavimo stvari kao da smo Adam i Eva, onda cemo izmisliti postmodernizam, postminimalizam, post-sta-god nasih osecanja i pruziti ga nasoj postmodernoj zeni. Ako se ona jos lozi na recklazu retro stila, na putu smo da ostvarimo nas cilj i da Puskinovu izjavu ljubavi parafraziramo motivisani Njenim retro - crvenim usnama, volanima i karnerima ukrasenom retro bluzom, i Njenom retro ljubavlju prema ruskim klasicima. Sa zenom na mojim ledjima sve to nije tako jednostavno, ili tacnije, nista nije jednostavno. Zene na mojim ledjima bi volele da samo one budu zene u mislima nekih muskaraca a ne znaju da je to, uh, nemoguce? Medjutim, to ne znaci i da nijedna nije srecna, zaljubljena, voljena...ne, ne... Ovde se ne radi o tome. Naravno da ima matchinga i da su ti musko-zenski spojevi primetni svuda oko nas, a ova, kao i druge umetnosti na ovom svetu, posto je ziva i ostvarena, ona je umetnost u detaljima. To je umetnost detalja i sitnica koje zamisljamo s nekim. Sa druge strane, zena na mojim ledjima je stvarnost sa kojom cesto ne mogu da komuniciram, ali sa kojom mi je jednako romanticno. Ponekad su zena u mojim mislima i zena na mojim ledjima ista osoba, ponekad nisu ali je sa obe dovoljno romanticno da ih zadrzim. Najgore je kad ne postoji nijedna. A jos je gore od najgoreg kad postoji jedna koja nije ni jedno ni drugo. Kako izgleda zena na mojim ledjima, a kako u mojim mislima. Pise: Igor Bandovic

Potpuno drugačije. Razlika je velika kao između devojaka iz Rima i devojaka iz Firence.

Prve izgledaju baš onako kako bi htelo da izgleda većina devojaka kod nas pod uslovom da imaju para, a druge onako kako kod nas većina devojaka ne bi htela da izgleda iz straha od gubljenja mogućih udvarača.

Žena na mojim leđima..., ne, ne, ne.... Prvo u mislima...

Ženi u mojim mislima govorim ono što je Puškin svojevremeno zapisao, a Gajto Gazdanov, nesrećni ruski emigrant, slavni pisac i poznavalac pariskog splina, iskoristio u svojoj romantično-ljubavno-ratnoj noveli Veče kod Kler:

»Čitav moj život je zalog neizbežnog susreta sa tobom«.

Dobro zvuči, a? Potpuno kolosalno i istorijski.... Svidelo bi vam se ovako nešto, jednom da čujete, pa da umrete, ali da čujete jasno, hrabro i odlučno. To naravno nije dovoljno reći. Voleli bi da iza toga stoji i namera čoveka, potpuno posvećenog, čoveka koji vam je zauvek predan i čija snažna, strpljiva ljubav i ne zavisi od vašeg in return. Pa zašto to muškarci više ne govore?

Mislim da je to zato što žene to više ne očekuju. Kada bi očekivale, a muškarci besprizorno lagali, izgovarajući ovakve reči, ove reči bi imale nepomućen značaj. Recimo, ostala bi sećanja i izneverena očekivanja, a pre svega, lepota trenutka. Posle duže prakse ponavljanja ovih fatalnih rečenica s varijacijama na istu temu, već bi se našao neki tvrdokoran, sluđeni i zaljubljeni glupan (koji nam je ovde najdraži, da se razumemo) čiji reči bi se materijalizovale i usrećile neku sumnjičavu nevernicu. Onda bi se dogodio još jedan zaljubljenko koji bi poveravao u laži koje izgovara (čime bi ih pretvorio u istinu) koji bi učinio još težu i veću stvar, a onda, možda, još jedan. Nekima bi se, posrećilo, nekima ne. Međutim, najvažnije od svega,  ženski san bi se ostvario. A muškarci vole kad se ženama ostvaruju snovi...

Ipak, žene to ne očekuju, pa je teško zamislivo da će ovakvi incidenti postati praksa.

Međutim, in our conteporary world, sve ovo danas postaje moguće ne samo u najdragocenijoj sferi ženskih života, nego i u celokupnoj umetnosti. Zahvaljujući efektu palimsesta.  Ukratko, efekat palimpsesta kaže da mi svi izgovaramo, pišemo, i smišljamo reči preko već milijardu napisanih, izgovorenih i već smišljenih reči u prošlosti i teško da tu možemo da budemo posebno originalni. Zato oportunistički vešto i kad ne znamo da to činimo, plagiramo manifestacije misli i osećanja u davno otkrivenim formama.

Da se razumemo, glupo je plagirati ne samo što to nije originalno i naše, već i zbog toga što  postoji i opravdana opasnost da je to naša recepijentkinja već čula. Pošto ne možemo da se odupremo zovu prošlosti i postavimo stvari kao da smo Adam i Eva, onda ćemo izmisliti postmodernizam, postminimalizam, post-šta-god naših osećanja i pružiti ga našoj postmodernoj ženi. Ako se ona još loži na recklažu retro stila, na putu smo da ostvarimo naš cilj i da Puškinovu izjavu ljubavi parafraziramo motivisani Njenim retro - crvenim usnama, volanima i karnerima ukrašenom retro bluzom, i Njenom retro ljubavlju prema ruskim klasicima. 

Sa ženom na mojim leđima sve to nije tako jednostavno, ili tačnije, ništa nije jednostavno. Žene na mojim leđima bi volele da samo one budu žene u mislima nekih muškaraca a ne znaju da je to, uh, nemoguće? Međutim, to ne znači i da nijedna nije srećna, zaljubljena, voljena...ne, ne...

Ovde se ne radi o tome. Naravno da ima matchinga i da su ti muško-ženski spojevi primetni svuda oko nas, a ova, kao i druge umetnosti na ovom svetu, pošto je živa i ostvarena, ona je umetnost u detaljima. To je umetnost detalja i sitnica koje zamišljamo s nekim.

Sa druge strane, žena na mojim leđima je stvarnost sa kojom često ne mogu da komuniciram, ali sa kojom mi je jednako romantično. Ponekad su žena u mojim mislima i žena na mojim leđima ista osoba, ponekad nisu ali je sa obe dovoljno romantično da ih zadržim. Najgore je kad ne postoji nijedna. A još je gore od najgoreg kad postoji jedna koja nije ni jedno ni drugo.