"Izumire zanat od kog smo živeli kao kraljevi"

Goran voli taj posao i radi ga sa puno ljubavi, ali ističe da "više nije kao pre", te da se ne isplati. Čeliković napominje da je korparstvo bilo tradicija u Posavini i da su se sva sela pre rata bavila korparstvom i dobro živela od toga.

"Malo koja kuća se nije bavila korparstvom. Ali, to je danas zanat koji, kako mi se čini, završava svoje jer nema mlađih ljudi, zainteresovanih, koji bi se bavili korparstvom. Nemaju računice", priča Čeliković, piše Srna, prenosi portal Kapital (Capital).

On objašnjava da ovaj zanat nije teško naučiti, te da se može postati osrednji majstor za mesec dana, a onaj ko ima volju da to radi – postaće dobar majstor.

Čeliković ima jedan hektar nasada šibe koji je star 15 godina, a drugi je mlađi pet-šest godina, za šta je dobio donaciju od opštine i udruženja Don iz Prijedora.

"Od 50 do 100 metara po hektaru bude po vagon šibe, ako je dobra godina i ako nije suša, što je dovoljno za moje potrebe. Već je stara parcela i mislim je preorati, pa će mi ostati mlađa parcela", kaže Čeliković.

On navodi da radi sa korparama u Grebnicama, Domaljevcu i Matićima i da svi ispletu 20 korpica dnevno, sa i bez "šine".

"To je bruto 40 KM (oko 2.400 dinara) – to zaradimo ja i supruga kada odbijemo materijal, s obzirom na to da radim sa svojim materijalom", dodaje Čeliković.

On ističe da je nekada bilo bolje, te da je samo od jednog hektara crne šibe koja se proda mogao kupiti novi auto, a sada je to sve palo u bescenje.

"Ucenjuju nas oni koji od nas kupuju. Nema ko da radi. Ja sam ranjen u glavu, teže mi je sediti i opterećuje mi kičmu. Dosadilo mi je, radim 35 godina i samo smo u ratu prekidali posao", priča Čeliković.

On i supruga prave pijačne korpe, korpe za drva, korpe za cvećare…

"Nude nam od 50 do 100 artikala da izaberemo koje ćemo raditi. Mi uzimamo ono što je nama pogodnije i lakše raditi i za šta ide manje materijala. To su zapravo te sitne korpe koje danas radimo", ističe Čeliković.

On napominje da više nema narudžbina za pravljenje regala i nameštaja od pruća.

"To je pre bila serijska proizvodnja. Tada sam bio kooperant sa šamačkom poznatom Korparom, koja je imala oko 2.000 kooperanata. Dnevno se izvozilo za Ameriku. To su bile kompozicije koje su izlazile iz Šamca", priseća se sa setom Čeliković.

Danas se manje radi, a, ako se i radi, to su manje količine i namještaj za opremanje kafića, uglavnom u Hrvatskoj.

"Polako svoje prerađujem. Nađem ljude koji skuvaju šibu i ogule, ali ne znam da li ću nastaviti da se bavim ovim poslom. Imam materijala, ali cene su visoke. I ovo malo što nas još radi uglavnom su ljudi starije i srednje generacije. Izumire tradicija koja je ovde pravila čuda i od koje smo živeli kao kraljevi", priča Čeliković.