Selo nadomak Niša ima samo 4 stanovnika: Stanovnici kažu da žive bolje nego ikad

Manastir, selo smešteno svega nekoliko kilometara od Niške Banje i oko 12 kilometara od Niša, nekada je imalo više od stotinu stanovnika. Danas je gotovo pusto, ali nekoliko ljudi koji su odlučili da ostanu ili se dosele tvrde da nigde ne bi menjali život koji su pronašli među zelenilom, voćnjacima i obalom Nišave.

Za njih ovo nije napušteno selo, već mesto gde su ponovo pronašli vreme za sebe.

Selo koje je izgubilo većinu stanovnika, ali nije izgubilo dušu 

Prema popisu nakon Drugog svetskog rata, u Manastiru su živela 122 stanovnika. Kao i mnoga druga sela u Srbiji, tokom druge polovine 20. veka počelo je da ostaje bez ljudi.

U potrazi za sigurnijim poslom i boljim uslovima života, mnoge porodice su se tokom šezdesetih godina preselile u Niš ili obližnji Prosek.

Ipak, lepota ovog kraja nije ostala neprimećena. Tokom osamdesetih godina Nišlije su u selu izgradile oko 60 vikendica, a nekoliko ljudi odlučilo je da tu napravi i svoj stalni dom.Među njima je i Miroljub Jovanović, koji se iz Niša u Manastir preselio 2004. godine prenosi ona. telegraf.

Život bez gradske gužve pronašao nakon gubitka posla 

Miroljub Jovanović, nekadašnji radnik fabrike pumpi "Jastrebac", danas živi jednostavno i kaže da ga je život u selu naučio drugačijem ritmu.

Nakon što je ostao bez posla, preselio se u vikendicu koju su njegovi roditelji počeli da grade još sedamdesetih godina.

"Nisam od preduzeća dobio stan, ostali su mi dužni više plata. Nisam imao kud i došao sam u vikendicu", ispričao je Jovanović.

Danas se izdržava od socijalne pomoći i sakupljanja sekundarnih sirovina, a deo hrane obezbeđuje obrađujući malu baštu kod Nišave u obližnjem Proseku.

Kako kaže, veliku podršku pružaju mu i monasi iz manastira Svetog Nikole.

Iz gradske svakodnevice preselili se u "raj" pored Nišave 

Bračni par Gordana i Branislav Đorđević u Manastir nije došao zbog nužde, već zbog želje da život provede bliže prirodi.

Na placu od 12 ari napravili su kuću i uredili dvorište koje je danas njihova mala oaza.

Kada su stigli, kako kažu, dočekala ih je prava divljina.

"Bila je to prava džungla i zmijarnik. Koprive su bile od dva metra. Sve smo to očistili i otkopali čitavo brdo da bi napravili prostrano dvorište", rekao je Branislav.

Kuću i potporne zidove gradili su sami, bez velike mehanizacije. Beton su, kako navodi, nosili u kofama, korak po korak stvarajući prostor u kojem danas uživaju.

Njegova porodica ga posećuje, deca im donose namirnice, a oni uspevaju i da uštede deo penzije koju kasnije pomažu deci.

Njegova supruga Gordana kaže da joj gradski život gotovo uopšte ne nedostaje. Za dve godine je, kako navodi, samo nekoliko puta otišla u Niš.

Najviše vremena posvećuje cveću, a njeno dvorište krase stotine lala i perunika.

"Imam i svoju stenu sa najrazličitijim cvećem koja je najlepša u proleće", rekla je Gordana.

Selo dobilo ime po manastiru starom vekovima 

Manastir je ime dobio po crkvi posvećenoj letnjem Svetom Nikoli, odnosno prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja.

Prema istorijskim tragovima, crkva je na prostoru nekadašnjeg manastira podignuta 1838. godine, a oko nje je kasnije nastalo i selo.

Prvi stanovnici bili su Srbi doseljeni sa prostora Kosova i Metohije.

Prema narodnom predanju, Manastir je jedno od retkih sela na jugu Srbije u koje tokom osmanske vladavine Turci nikada nisu kročili.

Danas, iako u njemu živi tek nekolicina ljudi, ovo malo mesto u Sićevačkoj klisuri čuva priču o drugačijem životu - onom u kojem nema gradske buke, ali ima prirode, rada i mira.