Nova poljoprivredna strategija Kine: Posledice za trgovinske partnere

Nešto više od pola miliona tona soje Kina je sredinom avgusta kupila u Sjedinjenim Američkim Državama za nadolazeću sezonu. Ali ta količina samo je deo ukupnog uvoza: u oktobru prošle godine Kina je, prema navodima agencije Rojters, sa SAD dogovorila kupovinu oko 25 miliona tona soje godišnje. Sporazum je na snazi do kraja 2028. godine.

Iako je Kina u svom 15. petogodišnjem planu postavila cilj da ubuduće što više hrane sama proizvodi, ona ipak ne može da nadoknadi sav uvoz – recimo uvoz soje. Ta proteinima bogata mahunarka ne služi samo za ishranu ljudi, nego pre svega kao stočna hrana za ogroman kineski uzgoj svinja, živine i ribe. Zbog ograničenih zemljišnih i vodnih resursa, kineska poljoprivreda teško može da prevlada svoju zavisnost od uvoza.

Pokušaj povećanja količine snabdevanja hranom iz domaće proizvodnje motivisan je i sve nesigurnijom globalnom situacijom. Rat u Ukrajini pokazao je koliko brzo mogu da budu pogođene poljoprivredne isporuke i trgovinski putevi. Tome se pridružuju trgovinski sukobi i posledice klimatskih promena. Za Kinu je prehrambena sigurnost zato i pitanje nacionalne bezbednosti.

„Rat između Rusije i Ukrajine povećao je rizike koje sadašnje globalno tržište žitarica predstavlja za nacionalnu prehrambenu bezbednost i podstakao preispitivanje globalne trgovine žitaricama koja se bazira na slobodnoj trgovini“, navodi se u članku koji je objavio američki trust mozgova Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS).

Još jedan izazov predstavljaju ograničeni resursi zemlje. „Kina je, s gotovo 18 odsto svetskog stanovništva, druga najmnogoljudnija zemlja sveta nakon Indije – ali raspolaže sa samo oko sedam odsto globalnih poljoprivrednih površina“, kaže Kristina Ote, dopisnica za Kinu iz organizacije Germany Trade & Invest (GTAI).

Istovremeno rastu klimatski rizici. Jedna nova studija objavljena u naučnom časopisu Nature pokazuje da su se u Kini povećao broj takozvanih „kombinovanih“ pojava ekstremne vrućine i suše, što posebno opterećuje prinose kukuruza i riže.

Ciljevi 15. petogodišnjeg plana

U 15. petogodišnjem planu za period od 2026. do 2030. kinesko rukovodstvo pre svega računa na povećanje produktivnosti. Procenat visokokvalitetnog poljoprivrednog zemljišta trebalo bi da poraste sa približno 70 na 75 odsto. Istovremeno bi trebalo da se razvijaju otpornije sorte semena, da se poveća stepen mehanizacije i proširi primena tzv. „pametne poljoprivrede“ (Smart Farming). Takođe bi trebalo efikasnije koristiti vodne resurse.

„Kina je za svoj poljoprivredni sektor postavila zaista ambiciozne ciljeve“, kaže Ote, ali ujedno dodaje i da taj kurs nije nov. Peking već godinama sprovodi strategiju jačanja domaće proizvodnje i smanjenja zavisnosti od uvoza.

Peking pritom ulaže i u tehnološku modernizaciju. Kina investira u nove sorte semena, biotehnologiju, preciznu poljoprivredu, digitalizaciju i veštačku inteligenciju. Mašine bi uz pomoć navigacionih sistema trebalo da se koriste preciznije, dok bi senzori trebalo ranije da upozoravaju na bolesti ili vremenske nepogode. Tome se pridružuju efikasnije sistemi navodnjavanja i veća upotreba organskih đubriva.

„Sve te mere mogu značajno da doprinesu povećanju poljoprivredne proizvodnje. Ipak, smatra se da će Kina i ubuduće da zavidi od uvoza“, kaže Ote. Razlog je činjenica da su mnoga područja ograničeno pogodna za poljoprivrednu proizvodnju, ili uopšte nisu odgovarajuća za agrarnu delatnost.

Posledice za trgovinske partnere

Peking istovremeno nastoji da diverzifikuje svoje dobavljače. Trust mozgova Četam haus opisuje kombinaciju veće domaće proizvodnje, raznolikijih izvora uvoza i velikih zaliha kao ključni element kineske strategije prehrambene bezbednosti. To uključuje i ulaganja u nove saobraćajne pravce i lance snabdevanja, recimo u lučku i železničku infrastrukturu.

Za zemlje koje izvoze poljoprivredne proizvode u Kinu promene u kineskoj potražnji mogle bi da imaju različite posljedice. Analiza objavljena sredinom avgusta u časopisu FULCRUM, koji prati politička kretanja u Aziji, a koju je izradio singapurski institut ISEAS-Yusof Ishak Institute, zaključuje da bi posebno pogođene mogle da budu pojedine države ASEAN-a. Kambodža, Laos, Mjanmar, Tajland i Vijetnam ubrajaju se među zemlje koje su relativno snažno zavisne od kineskog tržišta.

Kada je reč o pirinču, živini i svinjskom mesu Kina već sada u velikoj meri obezbeđuje sopstvene potrebe ili kapacitete proizvodnje može dodatno da poveća. Očekuje se rast domaće proizvodnje i kada je reč o pšenici i kukuruzu. S druge strane, kod soje, govedine, mlečnih proizvoda i biljnih ulja Kina će i dalje da zavisi od uvoza. Zbog toga singapurski institut za zemlje ASEAN-a, u zavisnosti od proizvoda, predviđa i smanjenje izvoznih šansi – ali i trajnu ili rastuću potražnju.

„Za zemlje koje su do sada izvozile velike količine hrane i poljoprivrednih proizvoda u Kinu to pre svega znači sve veći konkurentski pritisak“, kaže Ote. „Istovremeno se otvaraju nova partnerstva i menjaju tržišne šanse.“

Institut ISEAS ukazuje i na rastuću potražnju za kvalitetnijim i prerađenim prehrambenim proizvodima, među kojima su kafa i kakao, prerađena hrana, kao i riba i morski proizvodi. Istovremeno će zahtevi vezani za bezbednost hrane, dokumentaciju porekla i održivost dobijati na važnosti.

„Kina bi zato mogla da se razvije od tržišta koje uvozi velike količine hrane, prema tržištu koje traži selektivnije i kvalitetnije proizvode“, kaže Otte.

Poljoprivredna tehnologija kao novi izvozni sektor

Kineska strategija ne ograničava se samo na sopstvenu proizvodnju. Singapurski institut ističe da je Kina već postala važan tržišni akter u sektoru poljoprivredne tehnologije, poboljšanog semena, digitalnih poljoprivrednih sistema, tehnologije navodnjavanja i mašina za preradu hrane. To bi državama ASEAN-a moglo da otvori mogućnosti za transfer tehnologije i saradnju.

I britanski Četam haus jasno uočava međunarodne posledice kineskih ulaganja u poljoprivrednu tehnologiju. Tehnike za povećanje prinosa, smanjenje gubitaka hrane i regeneraciju tla mogle bi da se primjenjuju i van Kine, tvrdi se.

„Moglo bi se reći da bi Kina mogla da postane važan centar moderne poljoprivredne tehnologije“, kaže Ote. „Ali ta zemlja verovatno ipak neće uspeti da postigne potpunu nezavisnost od uvoza hrane.“