Skoro 3 miliona radnih mesta na Zapadnom Balkanu ugroženo klimatskim promenama

"Kao komesarka u Panevropskoj komisiji za zdravlje i održivi razvoj SZO, videla sam kako klimatske promene nisu samo zdravstvena kriza već i dubok poremećaj tržišta rada", piše u autorskom tekstu za Svetski ekonomski forum albanska političarka Majlinda Bregu.

Kako navodi, širom Evrope – a posebno na Zapadnom Balkanu – zelena tranzicija se sudara sa krhkim sistemima zapošljavanja, dovodeći u opasnost sredstva za život, a nudeći premalo alternativa.

Uticaj klimatskih promena na ljude

Na Zapadnom Balkanu, klimatska kriza nije nastala zbog topljenja glečera u polarnim regionima. Radi se o termoelektranama na ugalj koje guše vazduh na Kosovu, gde emisije iz starijih vozila doprinose hroničnim bolestima i preranoj smrti.

Radi se o radnicima i poljoprivrednicima u Bosni i Hercegovini, raseljenim zbog poplava i ostavljenim da se bore da obnove svoje živote i sredstva za život uprkos rastućoj ekonomskoj nesigurnosti.

Takođe se radi o dimu od sagorevanja otpada i biomase za grejanje u Severnoj Makedoniji i geografiji koja zadržava to zagađenje u dolinskom basenu, čineći Skoplje jednom od najzagađenijih prestonica u Evropi.

Sve više, klimatske promene na Balkanu, kao i u ostatku Evrope, nisu apstraktne – one su svakodnevni poremećaj, ugrožavaju zdravlje, podrivaju radna mesta, produbljuju nejednakost i opterećuju otpornost nekih od najranjivijih evropskih ekonomija.

Ovaj region se već suočava sa posledicama; sada mora da predvodi sa rešenjima.

Dok se političke debate često vrte oko megavata i cena ugljenika, još jedna linija razdora koja se pojavljuje je na tržištu rada. Skoro 3 miliona radnih mesta na Zapadnom Balkanu je ili direktno izloženo klimatskim šokovima ili je ugroženo zbog zelene tranzicije. Brojke su otrežnjujuće.

Očekuje se da će zemlje u regionu izgubiti do 16% svog bruto domaćeg proizvoda zbog uticaja ekstremnih vremenskih uslova.

Ovo nije samo statistika; to su rudari uglja u Bosni i Hercegovini, nesigurni šta sledi; poljoprivrednici u Albaniji koji gledaju kako im se zemlja potapa pod poplavnim vodama; i mladi ljudi koji još nisu ušli na tržište rada, ali se već osećaju isključenima iz njega.

Cena neaktivnosti

Samo u 2014. godini, poplave su izbrisale više od 51.000 radnih mesta. Poplave u Bosni 2024. godine raselile su preko 1.000 domaćinstava i primorale mala preduzeća, koja su već poslovala sa malim maržama, da se zatvore.

Crnogorska obala, srce njene turističke ekonomije, suočava se sa rastućim pretnjama od požara i erozije. U Severnoj Makedoniji i na Kosovu, češći toplotni talasi čine rad u ruralnom i građevinskom sektoru težim i opasnijim. U Albaniji, gde poljoprivreda i dalje zapošljava više od jednog od tri, 15.000 hektara useva je izgubljeno u jednoj poplavi 2017. godine.

Klimatske promene ne pogađaju sve podjednako. Uvek prvo pogađaju najranjivije i njih najteže pogađaju.

Potrebna nam je zelena tranzicija, ali način na koji je dizajniramo i upravljamo odrediće da li će doneti otpornost ili novu nestabilnost, naglašava Bregu.

Širom Zapadnog Balkana, 16 termoelektrana na mrki ugalj ostaje u funkciji, zastarele su i zagađuju životnu sredinu. Njihovo zatvaranje nije samo klimatski imperativ, već je i društveni i politički zemljotres.

Samo u Srbiji i Bosni i Hercegovini, preko 29.000 radnih mesta vezanih za ugalj je ugroženo. Mnoge od ovih zajednica su izgrađene oko jedne industrije. Bez plana, neće samo izgubiti posao, već će izgubiti i svoju budućnost.

I dok su sredstva Evropske unije podržala 21 vodeći zeleni projekat i mobilisala 6,8 milijardi evra, troškovi tranzicije – finansijski, institucionalni i društveni – i dalje znatno prevazilaze kapacitete regiona.

Pravičan napredak

Prosečna cena dekomisije termoelektrane na mrki ugalj na Zapadnom Balkanu kreće se od 2,5 miliona do 12 miliona evra. Lokacije poput Tuzle u Bosni, koja je stara 60 godina i među najvećim zagađivačima u Evropi, ostaju u funkciji bez jasnog puta napred.

Kosovo, gde je preko polovine radno sposobnog stanovništva neaktivno, suočava se sa najvećim izazovom: čak 17% njegove radne snage moraće da promeni radne zadatke zbog zelene tranzicije. Ovim radnicima nije potrebna retorika, već obuka, zaštita i novi putevi.

Kada klimatski šokovi udare i ljudi se osećaju napušteno, poverenje se smanjuje; kada se tranzicije sprovode bez jasnih alternativa, frustracija raste; i kada samo dobro povezani ubiraju plodove promena, nejednakost se produbljuje i učvršćuje.

Ako region – i Evropa – želi da napreduje, zelena tranzicija mora se upravljati pravdom. Pravo pitanje nije da li ćemo postati zeleni, već da li ćemo sve povesti sa sobom ili ćemo ostaviti najranjivije iza sebe.