Tajna iz Meksika: Potresna priča o belcu sa slavne fotografije

U Americi je 1968. godina bila poprilično mračna za crno stanovništvo – ubijeni su Martin Luter King i Bobi Kenedi, a crnačka zajednica nikada nije bila u goroj situaciji u modernoj istoriji.

Iste godine su se održale Olimpijske igre u Meksiko Sitiju. U finalu trke na 200 metara prva tri mesta zauzela su dva Amerikanca i jedan Australijanac. Tomi Smit uzeo je zlato, njegov sunarodnik Džon Karlos bronzu, a Piter Norman srebro.

Smit i Karlos su se na pobedničko postolje popeli bosi, a kada su primili medalje podigli su stisnute šake na kojima su bile crne rukavice. Bila je to snažna poruka podrške ljudskim pravima koja su u to vreme u Americi itekako bila ugrožena.

Njihov potez je bio izrazito hrabar, jer ih je nakon povratka u Ameriku bukvalno čekao linč i kazne. Dizanje glasa protiv represije na jednom tako velikom događaju nije moglo proći bez posledica. No, sa fotografije je zaboravljen belac, koji na prvi pogled izgleda kao da ga ne zanima ono što se događa iza njegovih leđa.

Međutim, upravo su za Normana od tog trenutka krenuli problemi koji su ga pratili do kraja života.

Foto: Screenshot

U to vreme u Australiji su vladali strogi zakoni o aparthejdu, slični onima u Južnoj Africi. Tamo su se održavali protesti zbog zabrane dolaska emigranata koji nisu belci, kao i diskriminacije lokalnog aboridžinskog stanovništva, kojima su pojedinci čak oduzimali decu i odgajali ih u belim porodicama.

Norman je mnoge iznenadio, a u finalu su ga svi smatrali autsajderom koji je slučajno ostvario dobar rezultat u polufinalu. Međutim, Norman je izveo čudo i u zadnjih sto metara prestigao Karlosa. Njegov rezultat bio je 20,06 sekundi što je i danas, 47 godina kasnije nacionalni rekord Australije.

Pre nego otišao na pobedničko potolje da primi medalju razgovarao je s američkim trkačima.

"Veruješ li u ljudska prava?", upitali su ga.

"Verujem".

"A u Boga?"

"Veliki sam vernik".

"Ono što nameravamo da uradimo više je od bilo koje sportske pobede", rekli su mu.

"Uz vas sam", rekao im je Australijanac i zbunio ih svojom podrškom.

"Mislio sam da ću u njegovim očima videti strah, ali sam video ljubav", ispričao je Karlos.

Foto: Screenshot

Amerikanci su odlučili da na trenerke stave značke "Olimpijski projekt za ljudska prava", piše Films For Action, koji je označavao pripadnost pokretu za ravnopravnost u sportu. Hteli su da izađu bosi, jer je to bio simbol siromaštva crnačke populacije, a pposle su se setili crnih rukavica, još jednog raširenog simbola borbe za ravnopravnost, koji je u SAD uveo pokret "Crne pantere".

Međutim, imali su samo jedan par, pa im je Norman predložio da svako stavi po jednu rukavicu, a onda je od njih zatražio jednu značku da je i on stavi na trenerku i tako im pruži podršku. Značku su našli kod Pola Hofmana, još jednog američkog olimpijca.

"Kada su mi rekli za šta im treba, pomislio sam: Ako belac iz Australije to traži, dobiće ga!", ispričao je Hoffman.

Norman nije mogao da vidi trenutak kada su Karlos i Smit digli ruke, ali je znao što se događa.

"Sve mi je bilo jasno dok sam razgovarao s njima. Kad sam čuo da se glas koji peva američku himnu polako stišava i nestaje i da je na stadionu zavlado muk znao sam da su svoj plan sproveli u delo."

Smit i Karlos su istog trenutka bili suspendovani iz američke olimpijske ekipe, izbačeni su iz olimpijskog sela, a Hofmana su optužili za saučesništvo u ovoj akciji. Nakon povratka u Ameriku dobili su niz pretnji smrću i suočili su se s ozbiljnim posledicama.

Međutim, dobili su i podršku od onih koji su razmišljali kao oni, a nakon što su preživeli taj nimalo lagan period postali su heroji i čak dobili spomenik ispred Univerziteta San Hose. No, na spomeniku koji predstavlja trenutak s Olimpijskih igara nema Normana. Izbrisan je, kao što je bio izbrisan u sopstvenoj državi, Australiji. Četiri godine kasnije Normana nisu pozvali na Igre u Minhenu, iako je držao nacionalni rekord i oborio kvalifikaciionu normu za trku na 200 metara čak 13 puta, a onu za trku od 100 metara pet puta.

Bio je razočaran i napustio je profesionalno bavljenje atletikom i posvetio se amaterskom bavljenju sportom. Međutim, i tu ga je čekalo razočarenje. Odrekla ga se porodica, kao i kolege iz olimpijskog tima.

"Dok smo mi dobijali sve veću podršku, Piter je bio sam protiv cele države, patio je sam", prisetio se Karlos.

Normanu su iz Olimpijskog odbora ponudili posao pod uslovom da osudi potez svojih američkih kolega. Nije pristao na to i zbog toga je decenijama plaćao visoku cenu. Nije mogao naći posao, a i kada bi ga našao jedva je preživljavao. Bio je odbačen od vlastite zemlje.

Iako je bio državni rekorder nije bio pozvan na Igre 2000. godine kada je Sidnej bio domaćin. Poziv da dođe u Sidnej dobio je od američkog sprintera Majkla Džonsona koji je dva dana pre početka igara slavio rođendan.

Šest godina kasnije 2006, Norman je preminuo od posledica srčanog udara. Nije dočeo izvinjenje države i Olimpijskog odbora. To je učinjeno tek 2012. godine u australijskom parlamentu.

Na sahrani su njegov kovčeg nosili Tomi Smit i Džon Karlos.