Kako pohvaliti dete?

Kako pohvaliti dete? Bez obzira da li je dete ekstravertno ili introvertno, da li ostavlja utisak da je sigurno u sebe ili ne, da li vam otvoreno pokazuje da mu je potrebna vasa podrska ili ne... za svako dete pohvala ima veci efekat i znacaj. Ipak, roditelji jos uvek veruju da hvaliti svoje dete nije pristojno, ili da ce ga hvaljenjem – “ureci” (pa posle vise nece biti dobro?) ili razmaziti… Na zalost, deca koja nisu hvaljena se cesto osecaju usamljeno i neshvaceno jer su odrasla sa uverenjem da nisu dovoljno dobra da bi zasluzila bilo kakvo priznanje ili pohvalu svojih roditelja. Osecanje niske vrednosti moze ih odvesti ka destruktivnom ponasanju, bolestima zavisnosti, nasilju i kriminalu, ili klasicnoj depresiji. Ova deca su u detinjstvu stidljiva i plasljiva, a cesto takva ostaju i kao odrasle osobe. Pohvala direktno utice na razvoj samopostovanja i formiranje slike o sebi. Zato, deca koja su bila hvaljena od svojih roditelja su mnogo spremnija da se takvim roditeljima povere kad imaju problem, i da saslusaju njihove potrebe i zahteve.. Samopouzdano dete je veselo, radoznalo, lako sklapa poznanstva, uklapa se u drustvo, ne boji se da pokaze svoju slabost, odrasta sa optimizmom i sigurnoscu u sebe i svoju okolinu.. Ipak, mozete li preterati sa pohvalama? Jean Twenge, profesorka sa univerziteta u San Dijegu sprovela je veliko testiranje vise od 16.000 skolske dece. Na testovima licnosti deca su odgovarala na pitanja kao sto su: “Ja sam zaista posebna osoba”, “Velika je steta ne upoznati mene”, “Bilo bi mnogo bolje kada bih ja imala vlast” itd. Opsti zakljucak ovog istrazivanja jeste da su deca u SAD danas toliko samozaljubljena, sebicna, bez osecanja emotivne topline a da na svaku kritiku reaguju nasilno. Imaju i veoma izrazen kompleks vise vrednosti. Istovremeno, vise nego ikada mladi SAD-a su skloni depresiji. Nezadovoljni su svojim postignucima jer ciljevi koji sebi postavljaju nisu ni blizu njihovih mogucnosti. Zeleci da razviju njihovo samopouzdanje, roditelji su jednostavno preterali u svom neumerenom hvaljenju i davanju konstantnog davanja znacaja svemu sto dete uradi. Uostalom naslov knjige Jean Twenge govori dovoljno sam za sebe: “Ja generacija: zasto su mladi Amerikanci samouvereniji, prodorniji – i jadniji nego ikad pre”. Mozda je u SAD zaista doslo vreme da se malo uspori ili preusmeri pokret podsticanja samopouzdanja kod dece ali kod nas – nije. Nema dileme: hvaliti dete jeste neophodno, veoma vazno i preduslov pravilnog razvoja samopouzdanja. Drugo pitanje je : kako treba hvaliti? Konstruktivne pohvale uvek doticu neki konkretan rad ili postupak deteta a ne samo dete. (Slicno, kao sto se govori da treba napadati problem a ne osobu). Budite uvek sto otvoreniji, direktniji, jasniji. Pokazite da vasa pohvala nije uopstena jer ste izdvojili nesto cime ste posebno zadovoljni. »Divno si spremio svoju sobu, ali sam se posebno iznenadila kako ti je sada uredan radni sto...« ili »Odlican ti je crtez, ali mi se najvise svidja ova kucica…« Odnosno: pohvalite neki konkretan rad, a zatim pronadjite detalj. Na ovaj nacin, pokazujete da ste zaista posvetili paznju nekom njegovom radu. Nasuprot ovim, konkretnim pohvalama - generalne, uopstene recenice, kao sto su, na primer: »Bas si ti mamin andjeo« ili “Ti si tako divana devojcica” vise pripadaju tepanjima. Ove recenice su, takodje, pozeljne i ohrabrujuce ali nemaju tako jasan i konkretan uticaj na dete. Koristeci ovakve izjave niste pohvalili dete koje zeli da vam pokaze kako je, na primer, odlicno spakovalo svoje igracke. Takodje, kada zelite da pojacate izazov, pojacajte dogadjaj. "Odlicno je sto si dobio 5 iz matematike, ali jos kad se setim da si prosle nedelje bio bolestan…” Ovako izrecena pohvala zvuci bolje ali i salje drugaciju poruku nego kad izgovorite: "Bas dobro sto si dobio 5, puno te volim”. Opasne recenice. Koliko god pohvale bile vazne i dragocene, cuvajte se da ne zvuce opterecujuce. “Verujem da ti to mozes” ili “Danas si to uradio bolje nego juce ali ja znam da ces sutra biti jos bolji”… Ovakve pohvale jesu pune podrske, ali imajte na umu da ako dete dobija samo takve pohvale vise ce se osecati optereceno nego ohrabreno. Naime, sta ako se dogodi da nesto ne ume ili ne moze a vi ste ga vec “nafilovali” svojim cvrstim uverenjem da ce ono to moci? U ovoj situaciji, dete ce se lako zatvoriti u sebe, usamljeno i zbunjeno, sa osecanjem da je izneverilo svoje roditelje i njihova ocekivanja. Sta je dobar povod za pohvalu? Pohvalite svoje dete kad god ste njime zadovoljni. Dobro uradjen crtez, ocena u skoli, svaki put kada vas iznenadi time sto je jos malo odraslo, kada se samo seti da obavi nesto sto ste ga do nedavno podsecali (na neku njegovu obavezu na primer) – dobili ste razlog da ga pohvalite. Hvalite dete, pred njim. Kako bi se razvilo u samopouzdanu osobu, ono mora imati odgovarajucu potvrdu a ne samo da misli ili pretpostavlja, da ste njime zadovoljni i da je neko njegovo ponasanje prihvaceno. Ne zaboravite da je vase pohvale vredan i detetov trud, ulozeno vreme, a ne samo postignuti rezultati. Uostalom, ako nemate sluha da pohvalite trud, cesto izostanu i rezultati. Pohvala motivise dete da radi i trudi se jos vise. I, ne skrtarite sa lepim recima ohrabrenja.Umesto da “lovite” greske i propuste kao razloge za kazne, radije trazite razlog za povalu. Najlakse je kritikovati, zamerati, kaznjavati. Vase dete zasluzuje vise. Potrudite se da naucite da ga hvalite. Uostalom, ko ce vasem detetu govoriti da je prekrasno, dobro, pametno, nadareno, izuzetno, lepo… ako ne vi? Do nedavno se verovalo da na neku decu veci efekat ima nagrada a na neku kazna, vec u zavisnosti od njihovog karaktera. Danas znamo da to nije tacno. Jelena Holcer Do nedavno se verovalo da na neku decu veci efekat ima nagrada a na neku kazna, vec u zavisnosti od njihovog karaktera. Danas znamo da to nije tacno.

Bez obzira da li je dete ekstravertno ili introvertno, da li ostavlja utisak da je sigurno u sebe ili ne, da li vam otvoreno pokazuje da mu je potrebna vaša podrška ili ne... za svako dete pohvala ima veći efekat i značaj. Ipak, roditelji još uvek veruju da hvaliti svoje dete nije pristojno, ili da će ga hvaljenjem – “ureći” (pa posle više neće biti dobro?) ili razmaziti…

Na žalost, deca koja nisu hvaljena se često osećaju usamljeno i neshvaćeno jer su odrasla sa uverenjem da nisu dovoljno dobra da bi zaslužila bilo kakvo priznanje ili pohvalu svojih roditelja. Osećanje niske vrednosti može ih odvesti ka destruktivnom ponašanju, bolestima zavisnosti, nasilju i kriminalu, ili klasičnoj depresiji. Ova deca su u detinjstvu stidljiva i plašljiva, a često takva ostaju i kao odrasle osobe.

Pohvala direktno utiče na razvoj samopoštovanja i formiranje slike o sebi. Zato, deca koja su bila hvaljena od svojih roditelja su mnogo spremnija da se takvim roditeljima povere kad imaju problem, i da saslušaju njihove potrebe i zahteve.. Samopouzdano dete je veselo, radoznalo, lako sklapa poznanstva, uklapa se u društvo, ne boji se da pokaže svoju slabost, odrasta sa optimizmom i sigurnošću u sebe i svoju okolinu..

Ipak, možete li preterati sa pohvalama? Jean Twenge, profesorka sa univerziteta u San Dijegu sprovela je veliko testiranje više od 16.000 školske dece. Na testovima ličnosti deca su odgovarala na pitanja kao što su: “Ja sam zaista posebna osoba”, “Velika je šteta ne upoznati mene”, “Bilo bi mnogo bolje kada bih ja imala vlast” itd. Opšti zaključak ovog istraživanja jeste da su deca u SAD danas toliko samozaljubljena, sebična, bez osećanja emotivne topline a da na svaku kritiku reaguju nasilno. Imaju i veoma izražen kompleks više vrednosti. Istovremeno, više nego ikada mladi SAD-a su skloni depresiji.

Nezadovoljni su svojim postignućima jer ciljevi koji sebi postavljaju nisu ni blizu njihovih mogućnosti. Želeći da razviju njihovo samopouzdanje, roditelji su jednostavno preterali u svom neumerenom hvaljenju i davanju konstantnog davanja značaja svemu što dete uradi. Uostalom naslov knjige Jean Twenge govori dovoljno sam za sebe: “Ja generacija: zašto su mladi Amerikanci samouvereniji, prodorniji – i jadniji nego ikad pre”.

Možda je u SAD zaista došlo vreme da se malo uspori ili preusmeri pokret podsticanja samopouzdanja kod dece ali kod nas – nije.

Nema dileme: hvaliti dete jeste neophodno, veoma važno i preduslov pravilnog razvoja samopouzdanja. Drugo pitanje je : kako treba hvaliti?

Konstruktivne pohvale uvek dotiču neki konkretan rad ili postupak deteta a ne samo dete. (Slično, kao što se govori da treba napadati problem a ne osobu). Budite uvek što otvoreniji, direktniji, jasniji. Pokažite da vaša pohvala nije uopštena jer ste izdvojili nešto čime ste posebno zadovoljni. »Divno si spremio svoju sobu, ali sam se posebno iznenadila kako ti je sada uredan radni sto...« ili »Odličan ti je crtež, ali mi se najviše sviđa ova kućica…«

Odnosno: pohvalite neki konkretan rad, a zatim pronađite detalj. Na ovaj način, pokazujete da ste zaista posvetili pažnju nekom njegovom radu. Nasuprot ovim, konkretnim pohvalama - generalne, uopštene rečenice, kao što su, na primer: »Baš si ti mamin anđeo« ili “Ti si tako divana devojčica” više pripadaju tepanjima. Ove rečenice su, takođe, poželjne i ohrabrujuće ali nemaju tako jasan i konkretan uticaj na dete. Koristeći ovakve izjave niste pohvalili dete koje želi da vam pokaže kako je, na primer, odlično spakovalo svoje igračke. Takođe, kada želite da pojačate izazov, pojačajte događaj. "Odlično je što si dobio 5 iz matematike, ali još kad se setim da si prošle nedelje bio bolestan…” Ovako izrečena pohvala zvuči bolje ali i šalje drugačiju poruku nego kad izgovorite: "Baš dobro što si dobio 5, puno te volim”.

Opasne rečenice. Koliko god pohvale bile važne i dragocene, čuvajte se da ne zvuče opterećujuće. “Verujem da ti to možeš” ili “Danas si to uradio bolje nego juče ali ja znam da ćeš sutra biti još bolji”… Ovakve pohvale jesu pune podrške, ali imajte na umu da ako dete dobija samo takve pohvale više će se osećati opterećeno nego ohrabreno. Naime, šta ako se dogodi da nešto ne ume ili ne može a vi ste ga već “nafilovali” svojim čvrstim uverenjem da će ono to moći? U ovoj situaciji, dete će se lako zatvoriti u sebe, usamljeno i zbunjeno, sa osećanjem da je izneverilo svoje roditelje i njihova očekivanja.

Šta je dobar povod za pohvalu? Pohvalite svoje dete kad god ste njime zadovoljni. Dobro urađen crtež, ocena u školi, svaki put kada vas iznenadi time što je još malo odraslo, kada se samo seti da obavi nešto što ste ga do nedavno podsećali (na neku njegovu obavezu na primer) – dobili ste razlog da ga pohvalite. Hvalite dete, pred njim.

Kako bi se razvilo u samopouzdanu osobu, ono mora imati odgovarajuću potvrdu a ne samo da misli ili pretpostavlja, da ste njime zadovoljni i da je neko njegovo ponašanje prihvaćeno. Ne zaboravite da je vaše pohvale vredan i detetov trud, uloženo vreme, a ne samo postignuti rezultati. Uostalom, ako nemate sluha da pohvalite trud, često izostanu i rezultati. Pohvala motiviše dete da radi i trudi se još više.

I, ne škrtarite sa lepim rečima ohrabrenja.Umesto da “lovite” greške i propuste kao razloge za kazne, radije tražite razlog za povalu. Najlakše je kritikovati, zamerati, kažnjavati. Vaše dete zaslužuje više. Potrudite se da naučite da ga hvalite. Uostalom, ko će vašem detetu govoriti da je prekrasno, dobro, pametno, nadareno, izuzetno, lepo… ako ne vi?