Romantika. Da li još uvek postoji?

Romantika. Da li jos uvek postoji? Tacno je da vise niko ne peva pod balkonom. Ne bi se ni cuo od galame iz kafica, a i ko bi pevao nasred ulice? Nekada su se voljenim osobama (kako anahrono zvuci ova fraza) pisale pesme. Mladi, kreativni odvajkada, vole da pisu. Njihovo pisanje danas ima manje elemenata romantike, a vise onoga sto je njihova realnost, ma kako subjektivno obojena bila. Postoje, naravno, pisci, pesnici, slikari, vajari, filmski radnici, muzicari, ljudi od osecanja za tanano koji jos uvek prepoznaju rec romantika. Ono sto zbunjuje jeste sto se pod romantikom danas vise podrazumeva nesto sladunjavo, kicasto, nesto sto bas nije in. Naravno, svako pravilo ima izuzetaka. Ima primera koji utesno pokazuju da vreme romantike ipak nije izgubljeno. Svedoci smo romanticnih prosidbi, izjava ljubavi koje vuku avioni, vencanja iz snova, letovanja na tako romanticnim mestima. Sve je to super, ali je nekako vise vezano za plateznu sposobnost. Sta je s drugima? Evo tri primera. Vracajuci se u mladiceva kola posto je ostavila nesto sto je trebalo da dâ drugarici, devojka zatice svoje sediste prekriveno cvecem. Bez reci. Bez komentara. Imate li vi nesto da kazete? Za drugi primer sam trazila dozvolu kreatora, uz obecanje da necu otkriti njegov identitet. Mom iznenadjenju nije bilo kraja kada je autor rekao: „Ma, okej je da otkrijete. Sto da ne. Bas super”. No, ipak necu. Dakle, devojka u koju se silno zaljubio krece avionom na put u inostranstvo. Tek se zaljubio, a ona odlazi bar na mesec dana. Kupio je jednu ruzu, samo jednu, spopao stjuardesu (njima to bas i nije dozvoljeno) i zamolio je da devojci preda ruzu kada avion uzleti. Sigurna sam i da je ljubazna stjuardesa bila vrlo uzbudjena ovim cinom. Epilog: devojka se, naravno, odusevila, ali su se posle nekog vremena rastali. Treci primer je kreativnost romanticne devojke ciji mladic odlazi na studijski boravak u inostranstvo. Zaljubljena devojka mu pravi knjizicu sa zajednickim fotografijama, poput onih „knjizica za...” i daje mu je na rastanku. Znate li ko je plakao? Obe mame. Nekada se cvece devojkama nosilo krisom. Ostavljalo se ispred vrata, cekalo se da se svetlo u hodniku zgrade ugasi da bi se pozvonilo i pobeglo sprat vise. Svi uvek gledaju niz stepenice, niko uz, i to je bilo dovoljno bezbedno. Danas se cvece nosi javno, ili jos bolje, narucuje i isporucuje. Ovo drugo je malo bezlicno, mada su namere, rekla bih, casne. Ideja sjajna, izvodjenje bas i ne, jer gde je tu romantika? Kada neko nepoznat donese i preda cvece, to pomalo podseca na kucnu dostavu kineske hrane. Jedino sto se cvece ne jede. Sem ako nisu ruze, pa onda neka od prezivelih baka od njih napravi slatko. A ko jos danas jede slatko od ruza? Ko jos kome ujutru prinosi slatko, kafu? Ko, kada je danas minut spavanja vredniji od bilo cega drugog? Ili mozda gresim? Pri tome se jos uvek salju tzv. kompleti. To je buket od 101 ruze. Romantika je, ah, nesto bas romanticno. Tacno, tautologija. Dakle, romantika je kada nekome do koga vam je mnogo stalo ucinite nesto neverovatno lepo, meko, nezno, prozracno, vazdusasto, mirisno, jedinstveno, carobno, osvajajuce, prisvajajuce, nesto pri cemu se dodiruju osecanja, culnost, masta, nesto gde prestaje stvarnost i ostajete samo vas dvoje. Mnogo toga je dogadjaj, susret samo vas dvoje. Na svakom pocetku su dvoje. Njega karakterise idealizacija onog drugog. Cucete, neretko, da je taj neko fenomenalan, neprevazidjen, prepametan, izuzetno lep, ambiciozan, osecajan, pazljiv, kreativan, ostvaren, svoj, autentican. Dani i dani se provode u kreativnom i inspirativnom smisljanju lepota koje mu se mogu prirediti. Od malih poklona, sitnica, ukradenog minuta pauze, neznog SMS za dobro jutro ili laku noc, obaveznog pamcenja rodjendana, imena svih prijatelja, omiljene boje, parfema, obozavanih kolaca, marke mobilnog telefona ili kola, dobro ili srednje ispecenog bifteka do toga da se to bas i ne mora. Prodje neko vreme... Daleko od toga da prodje ljubav, ali izgubi se ona doza inspiracije da se drugom zivot ulepsa, izgubi se zanos i, sto je za onog drugog najbolnije, izgubi se idealizacija. Tako sada taj neko bas i nije najfenomenalniji, ima boljih, vrlo je inteligentan, lep je, mogao bi da bude malo ambiciozniji, ne bi mu falilo malo vise osecajnosti, pazljivosti i kreativnosti; kada bi se potrudio, bio bi ostvareniji, a mogao bi da poradi i na svom imidzu kako bi delovao autenticnije. Rodjendani se, naravno, pamte, ali ko ce upamtiti tolike mobilne i tolika kola kada se stalno na trziste izbacuju novi modeli, a i njegovi prijatelji – ima ih iz osnovne, srednje skole, iz kraja, s fakulteta, s prvog, drugog... petog posla. Zrela ljubav podrazumeva prihvatanje nekog u celini, onog dobrog i manje dobrog, onog sto je u skladu s nama ili je malo razlicito. To ne znaci da smo saglasni apsolutno sa svim, ali je ljubav ipak u neku ruku bezuslovna. Ima, naravno, razmirica, pa i svadja, ima zameranja, pravljenja ustupaka, nekad i malo tugovanja, ali se u sustini svako u paru oseca bezbedno, voljeno, smireno. Pitanje je da li svakodnevica ubije romantiku. To je ipak individualna stvar. Neki ljudi su gotovo rodjeni romanticari. Veciti sanjari, mastari, tvorci neobicnih dogadjaja, madjionicari koji od sivila prave kineski vatromet. Lice na vecitu decu zanetu i ponetu svojim unutrasnjim sadrzajem, koja se ponekad prenu, ali im je u njihovom svetu lepo i udobno. Lepo je ziveti uz nekog takvog, ali i takvi moraju necim da hrane dusu. Mozda mogu da je nahrane hranom svojih dozivljaja, a mozda im ponekad treba i nesto spolja. Njih ne treba buditi, steta je, malo ih je. Onaj ko ume da se ukrca na njihove letece cilime moze da vidi svet iz druge perspektive. Ne kazem da je to bas najprakticnije sto neko moze, ali je neobicno, lepo i jedinstveno. Da romantika jos postoji govore i filmovi koji dobijaju Oskare, knjige koje dobijaju svetske i lokalne nagrade, muzika koja dobija MTV priznanja, konacno i mi, kao svedoci svih ovih kreacija u kojima uzivamo. Svi oni upaljaci koji se pale, telefoni koji svetle, ruke koje se podizu na koncertima znak su da je romantika tu. Ona je zaista kao duh iz boce. Onaj dobar, koji je pusten i koga ne treba nikada vratiti u bocu. Cak i pedeset godina braka nije razlog da nestane romantika. Onaj drugi bas i nije vise kao nekad, ali je jos uvek jedini pravi. Jos uvek svako voli malo iznenadjenje, poruku na jastuku, prvi ubrani cvet s terase, posvetu na knjizi koja je kupljena zato sto je sjajna, a procitana je kao pozajmljena, neznu zdravicu za nije vazno koji rodjendan, posetu mestu gde su se upoznali, ugledali, poljubili. Mislite da samo mladi slave nedelju, mesec, tromesecje, godinu dana zabavljanja? Gresite. Slave svi koji su sacuvali romanticni deo svoje ljubavi. Jos vise oni koji svoju decu uce tome da je romantika civilizacijsko dobro, a ne kic. Kada nestane romantike, bojim se, nestace i svega onoga sto nas prosto vuce u narucje nekoga s kim zelimo da ostanemo. Kako cemo sami onda biti. NAJROMANTICNIJI PAROVI 1. Johnny Depp & Vanessa Paradis — zive zajedno osam godina, ali Johnny ne zeli da se vencaju jer ne zeli da pokvari njeno prezime, koje na francuskom znaci raj. 2. Vincent Cassel & Monica Belluci — Monica kaze da joj se njen muz nije dopao kada su se upoznali, a on je mislio da je ona samo jedna manekenka koja se pretvara da je glumica . 3. Jamie & Jools Oliver — „goli kuvar” i njegova zena su u poslednjoj britanskoj anketi proglaseni omiljenom celebrity porodicom, ispred Simpsonovih, Brada i Angeline i porodice Beckham. 4. Marc Jacobs & Lorenzo Martone — Lorenzo ga je zaprosio pre zajednickog puta u Brazil, na koji je Marc isao da bi upoznao njegovu porodicu. 5. Seal & Heidi Klum — sedela je u lobiju hotela kada je on u biciklistickim pantalonama izasao iz teretane, i samo je rekla WOW. Od tada su zajedno. Cesto cujemo da vise nema romantike. Ne znam koliko je to bas tacno, jer mislim da je ima, ali da smo je negde usput izgubili. Bar je ne prepoznajemo u onom znacenju koje je nekada imala. Autor: Vesna Brzev-Curcic, psihoanaliticar Izvor: magazin "ELLE" Cesto cujemo da vise nema romantike. Ne znam koliko je to bas tacno, jer mislim da je ima, ali da smo je negde usput izgubili. Bar je ne prepoznajemo u onom znacenju koje je nekada imala.

Tačno je da više niko ne peva pod balkonom. Ne bi se ni čuo od galame iz kafića, a i ko bi pevao nasred ulice? Nekada su se voljenim osobama (kako anahrono zvuči ova fraza) pisale pesme. Mladi, kreativni odvajkada, vole da pišu. Njihovo pisanje danas ima manje elemenata romantike, a više onoga što je njihova realnost, ma kako subjektivno obojena bila. Postoje, naravno, pisci, pesnici, slikari, vajari, filmski radnici, muzičari, ljudi od osećanja za tanano koji još uvek prepoznaju reč romantika. Ono što zbunjuje jeste što se pod romantikom danas više podrazumeva nešto sladunjavo, kičasto, nešto što baš nije in. Naravno, svako pravilo ima izuzetaka. Ima primera koji utešno pokazuju da vreme romantike ipak nije izgubljeno. Svedoci smo romantičnih prosidbi, izjava ljubavi koje vuku avioni, venčanja iz snova, letovanja na tako romantičnim mestima. Sve je to super, ali je nekako više vezano za platežnu sposobnost. Šta je s drugima?

Evo tri primera. Vraćajući se u mladićeva kola pošto je ostavila nešto što je trebalo da dâ drugarici, devojka zatiče svoje sedište prekriveno cvećem. Bez reči. Bez komentara. Imate li vi nešto da kažete? Za drugi primer sam tražila dozvolu kreatora, uz obećanje da neću otkriti njegov identitet. Mom iznenađenju nije bilo kraja kada je autor rekao: „Ma, okej je da otkrijete. Što da ne. Baš super”. No, ipak neću. Dakle, devojka u koju se silno zaljubio kreće avionom na put u inostranstvo. Tek se zaljubio, a ona odlazi bar na mesec dana. Kupio je jednu ružu, samo jednu, spopao stjuardesu (njima to baš i nije dozvoljeno) i zamolio je da devojci preda ružu kada avion uzleti. Sigurna sam i da je ljubazna stjuardesa bila vrlo uzbuđena ovim činom. Epilog: devojka se, naravno, oduševila, ali su se posle nekog vremena rastali. Treći primer je kreativnost romantične devojke čiji mladić odlazi na studijski boravak u inostranstvo. Zaljubljena devojka mu pravi knjižicu sa zajedničkim fotografijama, poput onih „knjižica za...” i daje mu je na rastanku. Znate li ko je plakao? Obe mame. Nekada se cveće devojkama nosilo krišom. Ostavljalo se ispred vrata, čekalo se da se svetlo u hodniku zgrade ugasi da bi se pozvonilo i pobeglo sprat više. Svi uvek gledaju niz stepenice, niko uz, i to je bilo dovoljno bezbedno. Danas se cveće nosi javno, ili još bolje, naručuje i isporučuje. Ovo drugo je malo bezlično, mada su namere, rekla bih, časne. Ideja sjajna, izvođenje baš i ne, jer gde je tu romantika?

Kada neko nepoznat donese i preda cveće, to pomalo podseća na kućnu dostavu kineske hrane. Jedino što se cveće ne jede. Sem ako nisu ruže, pa onda neka od preživelih baka od njih napravi slatko. A ko još danas jede slatko od ruža? Ko još kome ujutru prinosi slatko, kafu? Ko, kada je danas minut spavanja vredniji od bilo čega drugog? Ili možda grešim? Pri tome se još uvek šalju tzv. kompleti. To je buket od 101 ruže.

Romantika je, ah, nešto baš romantično. Tačno, tautologija. Dakle, romantika je kada nekome do koga vam je mnogo stalo učinite nešto neverovatno lepo, meko, nežno, prozračno, vazdušasto, mirisno, jedinstveno, čarobno, osvajajuće, prisvajajuće, nešto pri čemu se dodiruju osećanja, čulnost, mašta, nešto gde prestaje stvarnost i ostajete samo vas dvoje. Mnogo toga je događaj, susret samo vas dvoje.

Na svakom početku su dvoje. Njega karakteriše idealizacija onog drugog. Čućete, neretko, da je taj neko fenomenalan, neprevaziđen, prepametan, izuzetno lep, ambiciozan, osećajan, pažljiv, kreativan, ostvaren, svoj, autentičan. Dani i dani se provode u kreativnom i inspirativnom smišljanju lepota koje mu se mogu prirediti. Od malih poklona, sitnica, ukradenog minuta pauze, nežnog SMS za dobro jutro ili laku noć, obaveznog pamćenja rođendana, imena svih prijatelja, omiljene boje, parfema, obožavanih kolača, marke mobilnog telefona ili kola, dobro ili srednje ispečenog bifteka do toga da se to baš i ne mora.

Prođe neko vreme... Daleko od toga da prođe ljubav, ali izgubi se ona doza inspiracije da se drugom život ulepša, izgubi se zanos i, što je za onog drugog najbolnije, izgubi se idealizacija. Tako sada taj neko baš i nije najfenomenalniji, ima boljih, vrlo je inteligentan, lep je, mogao bi da bude malo ambiciozniji, ne bi mu falilo malo više osećajnosti, pažljivosti i kreativnosti; kada bi se potrudio, bio bi ostvareniji, a mogao bi da poradi i na svom imidžu kako bi delovao autentičnije. Rođendani se, naravno, pamte, ali ko će upamtiti tolike mobilne i tolika kola kada se stalno na tržište izbacuju novi modeli, a i njegovi prijatelji – ima ih iz osnovne, srednje škole, iz kraja, s fakulteta, s prvog, drugog... petog posla. Zrela ljubav podrazumeva prihvatanje nekog u celini, onog dobrog i manje dobrog, onog što je u skladu s nama ili je malo različito. To ne znači da smo saglasni apsolutno sa svim, ali je ljubav ipak u neku ruku bezuslovna. Ima, naravno, razmirica, pa i svađa, ima zameranja, pravljenja ustupaka, nekad i malo tugovanja, ali se u suštini svako u paru oseća bezbedno, voljeno, smireno.

Pitanje je da li svakodnevica ubije romantiku. To je ipak individualna stvar. Neki ljudi su gotovo rođeni romantičari. Večiti sanjari, maštari, tvorci neobičnih događaja, mađioničari koji od sivila prave kineski vatromet. Liče na večitu decu zanetu i ponetu svojim unutrašnjim sadržajem, koja se ponekad prenu, ali im je u njihovom svetu lepo i udobno. Lepo je živeti uz nekog takvog, ali i takvi moraju nečim da hrane dušu. Možda mogu da je nahrane hranom svojih doživljaja, a možda im ponekad treba i nešto spolja. Njih ne treba buditi, šteta je, malo ih je. Onaj ko ume da se ukrca na njihove leteće ćilime može da vidi svet iz druge perspektive. Ne kažem da je to baš najpraktičnije što neko može, ali je neobično, lepo i jedinstveno.

Da romantika još postoji govore i filmovi koji dobijaju Oskare, knjige koje dobijaju svetske i lokalne nagrade, muzika koja dobija MTV priznanja, konačno i mi, kao svedoci svih ovih kreacija u kojima uživamo. Svi oni upaljači koji se pale, telefoni koji svetle, ruke koje se podižu na koncertima znak su da je romantika tu. Ona je zaista kao duh iz boce. Onaj dobar, koji je pušten i koga ne treba nikada vratiti u bocu.

Čak i pedeset godina braka nije razlog da nestane romantika. Onaj drugi baš i nije više kao nekad, ali je još uvek jedini pravi. Još uvek svako voli malo iznenađenje, poruku na jastuku, prvi ubrani cvet s terase, posvetu na knjizi koja je kupljena zato što je sjajna, a pročitana je kao pozajmljena, nežnu zdravicu za nije važno koji rođendan, posetu mestu gde su se upoznali, ugledali, poljubili. Mislite da samo mladi slave nedelju, mesec, tromesečje, godinu dana zabavljanja?

Grešite. Slave svi koji su sačuvali romantični deo svoje ljubavi. Još više oni koji svoju decu uče tome da je romantika civilizacijsko dobro, a ne kič. Kada nestane romantike, bojim se, nestaće i svega onoga što nas prosto vuče u naručje nekoga s kim želimo da ostanemo. Kako ćemo sami onda biti.

NAJROMANTIČNIJI PAROVI

1. Johnny Depp & Vanessa Paradis — žive zajedno osam godina, ali Johnny ne želi da se venčaju jer ne želi da pokvari njeno prezime, koje na francuskom znači raj.

2. Vincent Cassel & Monica Belluci — Monica kaže da joj se njen muž nije dopao kada su se upoznali, a on je mislio da je ona samo jedna manekenka koja se pretvara da je glumica .

3. Jamie & Jools Oliver — „goli kuvar” i njegova žena su u poslednjoj britanskoj anketi proglašeni omiljenom celebrity porodicom, ispred Simpsonovih, Brada i Angeline i porodice Beckham.

4. Marc Jacobs & Lorenzo Martone — Lorenzo ga je zaprosio pre zajedničkog puta u Brazil, na koji je Marc išao da bi upoznao njegovu porodicu.

5. Seal & Heidi Klum — sedela je u lobiju hotela kada je on u biciklističkim pantalonama izašao iz teretane, i samo je rekla WOW. Od tada su zajedno.